Афера „Асанж“: Гестапо пред мишјом рупом

Пише Дејан Лукић

Прогањање  руководиоца Викиликса извргло се сада у класичну  орвелијанско-кафкијанску аферу. Америка га тражи  за  magnum  crimen, Британци би да га изруче Шведској због наводног силовања – и то по цену  бруталног кршења међународних норми – а начин на који Империја све то изводи на рубу је фарсе

 

У Лондону је мање-више познато да се шеф британске дипломатије Вилијам Хејг  налази, лично, иза слабо замаскиране претње Еквадору да би британска полицијска и војна сила могле да, на крају, провале у амбасаду Еквадора у Лондону и одатле извуку „живог и у лисицама“ Џулијана Асанжа и изруче га Америци, виа Шведска.
Џулијан  Асанж, руководилац глобално познатог „Викиликса“, који је пре две године тешко компромитовао  демо(н)кратију Империје, објављивањем четврт милиона америчких дипломатских депеша, тражен је у Вашингтону са зготовљеном оптужницом за Magnum Crimen. Већ две године, нобеловац за мир у Белој кући гони по свету Асанжа, иначе аустралијског држављана, да би му  „Гванатанамо правда“ одрезала дугогодишњу робију, могуће и саму смртну казну.
Асанж се од 19. јуна склонио у суверени простор еквадорске амбасаде у Лондону. Круг око њега се стеже. „Британски мачак чека пред мишјом рупом“ („Индепендент“); јаке полицијске и специјалне снаге дежурају око зграде…
Вајтхол размишља како да Асанжа извуче из амбасаде, милом или силом, а да, при томе, женевска конвенција то не осети. Правни експерти Форин офиса траже „креативан“ начин кршења међународних закона и обичаја у дипломатији…
У свет је већ из Вајтхола отишло саопштење – задња пошта Еквадор – да такозвани Протокол о „просторијама дипломатских представништава“(1978) предвиђа да амбасада губи екстериторијалност уколико њено понашање изађе из  домена „конзуларне активности“.
Шеф дипломатије Еквадора Рикардо Патепо одговара на претњу из Лондона да је његова земља управо одлучила да Асанжу одобри статус азиланта. Зато што „постоји основана бојазан да би (у случају изручења) био подвргнут политичком прогону“. Каже да у Америци – виа Стокхолм – Асанж „не би имао фер суђење“. И да би, у монтираном процесу, могао да буде осуђен и на смртну казну. „Желимо да будемо врло јасни: Британци мора да знају да ми нисмо њихова колонија“.
Цела прича се даље глобализовала на прошлонедељном самиту земаља Јужне Америке, где  су учесници једнодушно подржали Еквадор у његовом огледању са „колонијалним понашањем“ Лондона.

СИЛОВАЊЕ ПО АМЕРИЧКОМ РЕЦЕПТУ

[restrictedarea]

Прогањање Асанжа извргло се у класичну  орвелијанско-кафкијанску аферу. Америка га тражи  за  magnum  crimen, Британци би да га изруче Шведској због наводног силовања (по цену бруталног кршења међународних норми) а начин на који Империја све то изводи на рубу је фарсе.
Џулијана Асанжа су две Швеђанке сумњивог морала и намера одвеле у кревет. Шпијунска класика. Нешто касније, а и из мотива који још нису до краја расветљени, дотичне две даме га туже. Једна, да није употребљавао кондом (!), а друга да му је, истина драговољно, омогућила једнократан доживљај, али да ју је Асанж ујутро присилио и на други. Дотична (обе су – nota bene – бивше сараднице у Викиликсу) признаје да је Асанжа добровољно примила у кревет, али да се тужени ујутро додатно послужио њеним услугама без, овај пут, њеног пристанка!
У Лондону спремном да од сваког циркуса направи још већи, ово је изазвало кишу доскочица. Џорџ Галовеј, посланик леве оријентације у Парламенту и жестоки критичар британског империјалног понашања у свету, Шведску „намештаљку“ карикира у изјави за Би-Би-Си: „Ми,обични људи, мислимо да када сте у кревету са неким, кад свучете одећу, упустите се у сексуално задовољство и после тога слатко заспите, ви сте већ у сексуалној игри у пуном значењу појма… Џулијан Асанж можда и није племићки поступио када следећег јутра није, онако го као и она, потапшао лагано даму по рамену и учтиво упитао да ли је дами по вољи још један доживљај… Али где је ту кривична одговорност“?
А, јок, одговарају сифражеткиње из британског Друштва за заштиту жртава силовања: „Имати добровољан секс једном, не значи имати лиценцу за још једном… Секс без експлицитног пристанка (сваки пут) значи силовање“.
Британски и Шведски закони разликују се у вези са овом материјом. По британском закону, силовање је почињено „ако је дошло до пенетрације без пристанка и ако  мушкарац није у разумној мери (!) сигуран да је пристанак добио“. Максимална казна за силовање је доживотна робија. Мада поменуто Друштво тврди да је у пракси средња вредност изречених казни четири године.
У Шведској, пак, постоји стриктна градација у дефиницији силовања и свака подразумева различите дужине казни затвора. Најтеже, брутално насиље над жртвом носи казну од десет година.
Све и када бисмо заборавили да се све ово са Асанжом одиграва, не због   задовољења америчке освете, него због ове фарсе са подметнутим сексом, кључни факат је да Џулијан Асанж до овог момента није ни осуђен, нити оптужен за силовање. Шведски тужилац проучио је тужбе две даме, закључио да  криминогеног елемента нема и да затвара досије. Асанж се, после тога, враћа из Стокхолма у Лондон, да би ускоро сазнао да други тужилац, овај пут тужитељка, налази како „има нових елемената“, отвара поново истрагу и упућује у Лондон захтев да јој се „бегунац“ (!?) изручи. Сада, међутим, знамо да је друга тужба подигнута на директан притисак из Вашингтона.
Захтев за изручење по другом тужитељу је правно толико необичан (јер оптужница не постоји), да су у Лондону имали велике муке да га некако провуку кроз цео, гломазан и компликован британски правни систем, све до Врховног суда и – даље, од Врховног до Апелационог суда.
И на крају, британска правда је учинила оно што и Шведска; оно што је тражио „вашингтонски газда“ („Мирор“) – отвара врата за екстрадицију Асанжа Шведској. Траже га, дакле, у Америци због депеша, а изручују га Америци, преко Шведске, због напаствовања сумњивих дама.
Асанж од почетка зна за јадац, уосталом као и цели остали свет. Јасно му је да Камерон и Хејг намеравају да га – виа Стокхолм – изруче Американцима на „обраду“ и, сасвим извесно, тортуру по рецепту Гвантанамо. И док још траје процедура за екстрадицију, Асанж се склања у  амбасаду Еквадора.
Али Британци не би били Енглези када би, без плишаних рукавица, једноставно киднаповали човека, стрпали у авион и истоварили, рецимо, у „Синг Синг“. Најбољи начин да се врућ кромпир изручи Американцима води преко Стокхолма одакле је Американцима већ загарантовано Асанжово експресно изручење. Посао завршен, налог извршен, руке чисте.
Шведска је обећала да ће, чим јој Асанж падне у руке, бити истог часа пребачен преко Атлантика. Силовање је ситнија афера, америчка оптужница има приоритет.
Ако би неко и посумњао да би Шведска могла да учествује у овако типично америчкој игри, требало би се само присетити да је, на пример, Белорусија недавно протерала шведске дипломате ухваћене у реализацији вашингтонског плана о „обојеној револуцији“ у белоруском „предсобљу“ Москве.

ХИЉАДУ И ЈЕДНА НОЋ У АМБАСАДИ ЕКВАДОРА
Све у свему, орвелијанско-кафкијанска фарса и гротеска заједно. Зато што Џулијан Асанж, напросто, није никакав бегунац од правде. Зато што га, до овог момента афере,није нико, ни у једној земљи оптужио за било шта. Не постоји ни на једном суду подигнута оптужница, нити „процес Асанж“. Џулијан Асанж није силовао ниједну жену – не постоји ниједна тужба за  то наводно силовање, па, стога, не постоји ни валидна правна основа  за  захтев о изручењу Шведској. Јер га у Шведској траже само да би сарађивао у истрази. Шведски захтев за изручење је, стога, ipso facto, орвелијанско-кафкијански бизнис. Поготово што је Асанж већ на лондонском суду изјавио да стоји на услузи шведским истражитељима. Један део истраге већ је имао у Шведској, ову другу, такође, прихвата, али нека шведски истражитељи дођу у Лондон.
Ситуација је сада прилично закована. Асанж теоретски може да  проведе „хиљаду и једну ноћ“ у еквадорској амбасади, али само ако Вајтхол не одлучи да му је боље да погази све међународне норме и обичаје о регулисању екстериторијалног статуса амбасада, него да наљути великог газду преко мора. И та опција је сада широм отворена.
Доктор Пол Робертс, аналитичар у „Глобал рисерчу“ има овде да каже следеће: „Некада горда британска влада, данас је редуцирана на сервилног вашингтонског лакеја. Навукла је чизме некадашњег (Хитлеровог) Гестапоа и прети да ће, ако јој амбасада Еквадора не испоручи Асанжа британска казнена експедиција извршити инвазију зграде и  обавити (наручени) посао“. Каже даље да је британска влада која је некада поштовала домаће и међународне законе сада спремна да (за рачун Америке) брутално наруши женевске конвенције.
Једна број лондонских коментатора који су, за разлику од већине „мејнстрим“ медија, сачували хладну главу, призивају у сећање сцену из Хомеинијевог Ирана (1979), када су  његови исламски револуционари провалили у америчку амбасаду у Техерану и „заробили“ америчке дипломате. „Притиснути од америчких господара, Британци сада  примењују Хомеинијеве методе и не обазиру се на своје  међународне обавезе. Да ли је ово тренутак да се забринемо како би  Британија могла да у кризним ситуацијама барата и са својим нуклеарним оружјем?“ (Пол Робертс).
Асанжу, окрени обрни, прети, сва је прилика, „хиљаду и једна ноћ“ у еквадорској амбасади. Могућност да под окриљем мрака исклизне са Острва, само је теоретска. „Гестапо“ је свуда око зграде. Џемс Бонд опција – да се прокријумчари у џаку за дипломатску пошту, на рубу је филмске фантазије, такође. Уосталом, царина има право да отвори дипломатску пошту ако посумња да у њој нису искључиво писани документи.
У игри је, како се чује, и то да му Еквадор додели држављанство, односно да постане  део дипломатског особља амбасаде. Али, у том случају, Британија мора да му одобри агреман.
Помиње се и опција да га Влада Еквадора именује за дипломатског представника у УН. У том случају, дипломатски имунитет од гоњења могла би да му одузме само Генерална скупштина.
Букмејкери у Лондону ипак сецују на „хиљаду и једну ноћ“. Напокон, мађарски кардинал Јожеф Минселти скривао се од совјетског војног упада у Мађарску (1956), у америчкој амбасади у Будимпешти, и ту остао 15 година.
Све опције су, тако, отворене, али једна изгледа мање могућа од осталих: „марионетска влада Велике (?) Британије одлучила је да Асанж не изађе из земље – каква бриљантна одбрана људских права… Британска влада, некада толико привржена владавини закона, сада чак прети да би могла да окупира суверену територију Еквадора. Процес, практично, изгледа једноставан: навучете чизме Гестапоа, извучете силом Асанжа са ланцима на рукама и предате га Вашингтону“ („Глобал Рисерч“).
Ако се, пак, Лондон не одважи да пошаље „чизме Гестапоа“ у амбасаду  Еквадора, у том случају следи опција „хиљаду и једна ноћ“. Коментатор Радија Би-Би-Си 4, један од ређих  из „мејнстрима“ који у баратању Форин офиса афером „Асанж“ виде мало морала, а много потенцијалне штете, коментарише да је пред дилемом: „амерички новац  или понашање у складу са међународним правилима, британска влада ипак ближа америчком новцу“. И онда: „англоамерички свет који претендује да буде огледало међународног морала, постаје пред нашим очима маскирани Гестапо“.
У међувремену, председник Еквадора Рикардо Кореа шаље поруку да би провала у амбасаду била равна „самоубиству“ и да би изазвала ланац напада на британске амбасаде по свету.
У Форин офису вагају све опције, па и ону из „хиљаду и једне ноћи“. Али свака је, по свим знацима, у служби једног циља: да се задовољи „Велики брат“ с оне стране Атлантика, а Асанж, макар и на крају хиљаду и једне ноћи, изручи, жив и у ланцима америчкој освети.

[/restrictedarea]