Почетна / Други пишу / А. Г. ГАЏИЕВ: ШТА СТОЈИ ИЗА ПРОМЕНЕ ТУРСКЕ ПОЛИТИКЕ У СИРИЈИ

А. Г. ГАЏИЕВ: ШТА СТОЈИ ИЗА ПРОМЕНЕ ТУРСКЕ ПОЛИТИКЕ У СИРИЈИ

Како су известиле турска новина „Милијет” (1) августа ове године, у последња два месеца на разматрање Конгресу САД послати су уговори о продаји америчког оружја земљама персијског залива, вредни више од 11 милијарди долара. Главни купци су савезници САД у региону – Кувајт, Катар, Саудијска Арабија и Јордан.

Против кога се ове државе нагло наоружавају? Како ће се проширење и продубљивање трке у наоружавању одразити на друге државе Блиског Истока, на пример Турску? Ради одговора на ова питања, обратићемо пажњу на турске експерте. У овом чланку се разматрају два супротстављена гледишта. Прво гледиште деле присталице владајуће исламистичке Партије правде и развоја, а друго активисти опозиционе Народно-републиканске партије и присталице кемализма.

Велики значај за разумевање позиције званичне Анкаре по питању убрзаног наоружавања држава Персијског залива представља чланак експерта турског Центра економских и социјалних истраживања ЕСАМ – докторке политичких наука Оји Акгененч. У свом раду који је објављен на сајту ЕСАМ, она се слаже да наоружавање блискоисточних држава у обиму који данас видимо води ка регионалној трци у наоружању са крајње негативним последицама за цео регион. То је истовремено и “природно” и “неизбежно” у таквој ситуацији.

Проф. Акгененч сматра да је врло важно да се на време припреме за регионални рат великих размера који ће имати основу у супротстављености сунита и шиита. Она је убеђена у то да је практично преостало само да се повуче ороз. Због тога сматра да је садашња политика Турске у односима према суседним државама сасвим логична.

„Ако се у овом или оном региону повећава достављање оружја, то просто значи да се над регионом надвила опасност. Земље се наоружавају или у циљу напада или у одбране. Што се тиче растућих достава америчког оружја у блискоисточни регион, треба обратити пажњу на то да се овај процес одвија дуготрајно, што говори о широкој припреми за озбиљан војни сукоб. Постоји велики ризик од изненадног погоршања ситуације у региону и почетка опсежних војних операција. У садашњем времену односи између Ирана и Саудијске Арабије се погоршавају до крајњих граница. То даје основу за мишљење како се арапске земље наоружавају због Ирана пошто се рат толиког обима са Израелом још увек не очекује. То јест, назире се међуконфесионални рат: сунитски покрет против шиитског. Учесници су познати, место битке је одређено, има оружја, остаје нам само да смислимо оправдани разлог”, пише у свом чланку О. Акгененч, обраћајући пажњу на то да су сунитски и шиитски блокови постали јасно одређени после окупације Ирака 2003. године.

УВОД У РЕЛИГИОЗНИ РАТ Тачно од тада односи међу та два исламска блока почели су убрзано да се заоштравају. При томе, она примећује како у Либану на основи супротстављања исламских струја повремено избијају масовни немири. Криза у Сирији, према њеном мишљењу, такође је настала из истог разлога. Сукоби у Бахреину су почели такође из разлога сунитско-шиитског сукоба. То јест, све иде ка почетку регионалног међуконфесионалног рата. Проф. Акгененч заоштравање сукоба у исламском свету пореди са религиозним ратовима у Европи који су трајали 130 година.

У вези са тим рађа се следеће питање: какву улогу ће играти Турска у случају тако мрачног развоја догађаја на Блиском Истоку? Турска пажљиво посматра догађаје у региону и већ је неколико пута изјављивала да ће дејствовати у оквирима Међународног права. Шта ово значи у пракси? На ово питање у свом колективном раду постарали су се да одговоре експерти Института блискоисточних стратешких проучавања (ОРСАМ). Према њиховом мишљењу, Турска је са своје тачке гледишта, као држава у региону и геостратешко чвориште, дужна да разматра проблеме искључиво кроз призму правила међународног права. На пример, по питању нарушавања људских права у овој или оној држави, Турска је дужна да указује помоћ како би то било разрешено у оквирима правних норми, а не са позиција опредељености према религији или тренутних кретања.

Ово је неопходно због тога што унутар Турске живе припадници различитих конфесија. Притом, аутори извештаја признају да је реализација овога у пракси врло сложена због тога што је, са једне стране, Турска блиски савезник САД, а са друге важан блискоисточни играч. Анкару и Вашингтон повезује савезништво у НАТО, али Анкара не може да доноси решења која би произилазила само из те везе. Турску са регионом повезују многовековни односи. Блиски Исток за Турску има велики значај као јединствена и недељива целина, а и због тога што подела на сунитске и шиитске блокове ограничава регионалне амбиције Турака.

Сви поменути фактори, према мишљењу експерата ОРСАМ, морају се размотрити при формирању спољнополитичког правца у односима са сваком државом региона појединачно. Због тога, мисле они, Турској је неопходно да се држи следећих правила:

1) Ни у ком случају не посматрати проблеме Блиског Истока са позиције одређене конфесије (посебно са позиција сунитског блока или, што је још горе, кроз призму канафитског масхаба[1]);

2) Бити категорички против установљења биполарног светског поретка.

Турској је, према мишљењу аутора, неопходно да постане трећа решавајућа сила у оквирима регионалног баланса снага. При површном разматрању садашње турске спољне политике ствара се утисак да се она формира спонтано и да је лишена устаљености; па тако, на пример, по низу питања Турска још увек није обзнанила своје конкретне позиције и спроводи привремену политику. Треба приметити да таква политика не иде увек у њену корист. Благодарећи таквој гипкости, Турска у сваком конкретном проблему формира свој појединачни став.

ФОРМИРАЊЕ КУРДИСТАНА На пример, у односу према догађајима у Египту Турска је имала један став, према догађајима у Либији други, а према Сиријској кризи трећи. Турска се изјаснила против увођења антииранских санкција иако је стратешки савезник САД и води преговоре о ступању у ЕУ. У исто време Турска јача односе са ШОС. Може ли све горе наведено да се сматра резултатом спровођења “мултивекторске” и самосталне спољне политике? На пример, према мишљењу научног сарадника Билкентског универзитета и бившег председника Савета ветерана Турске Кораја Јурбјуза – не може. Анализирајући турску блискоисточну политику, он тврди да је Турска у америчком пројекту „Великог Блиског Истока” стала на страну САД и то је принуђује да буде на супротним позицијама од својих суседа – Ирана, Ирака и Сирије, а такође и других држава блискоисточног региона, утолико што циљеви и задаци политике САД наилазе на отворено супротстављање циљевима политике држава тог региона.

„Америка покушава да установи своју хегемонију у региону, међутим, земље региона не намеравају да губе своју самосталност и независност. Америка често прибегава политици провоцирања нереда у разним државама, а затим наводно у циљу демократизације политичког система почиње да се меша у унутрашњу политику те државе. Политика сличног ширења демократије једна је од највећих замки Вашингтона. После покретања нереда огромних размера у региону, САД настављају реализацију уговора о продаји наоружања тим земљама. Неопходно је приметити да купци из блискоисточног региона не плаћају Америци новцем, већ још неексплоатисаном нафтом, коју на крају Американци добијају по најнижој могућој цени. На тај начин државе региона, са једне стране, продају своје ресурсе по врло сниженој цени, а са друге, све више падају у зависност од САД“. Чланак Кораја Јурбјуза је објављен у часопису Института стратешких истраживања Шириноглу.

Велико интересовање су привукла размишљања овог сарадника Билкентског универзитета која се односе на ситуацију у Сирији и турску политику према тој земљи. Обраћајући пажњу на то што дешавања у овој арапској републици имају негативне последице скоро на све њене суседе, он тврди да све ово није ништа друго до још једна манифестација америчке политике усмерене ка реализацији пројекта “Великог Блиског Истока”. Према његовом мишљењу, Курдистан, који су Американци направили на северу Ирака, задужен је да одигра кључну улогу у том пројекту. Он је рекао да формирани ентитет „који личи на државу” и нема јасно одређене границе. Овај експерт је убеђен у то да се нереди у Сирији провоцирају да би се извела инвазија на Сирију, а у овом случају би најпре Курдистан ступио у односе са суседним државама, а затим у Сирији био установљен проамерички режим.

Корај Јурбјуз у свом чланку примећује да један од путева доставе нафте пролази кроз територију северног Ирака и Сирије до Средоземног мора, а одатле на светско тржиште. Отуд је, пише бивши председник Савета ветерана Турске, Сирија категорично против градње овог нафтовода, пошто постоје јаке и дубоке везе између Дамаска и Москве. Управо због тога је и настала сиријска криза која може да се претвори у рат широких размера са непредвидивим последицама. Тешкоће и сиромаштво с којим може да се суочи сиријски народ као последицом оваквог рата врло ће се негативно одразити на цео регион. Војни експерт верује да би Турска у односима са Сиријом требала да се понаша много опрезније и да се искључиво креће правцем њеног мирног разрешења кризе, иначе ће садашња криза довести до великог раста изазова и претњи по саму Турску.

Наравно, Турска би могла да игра конструктивну улогу у процесу решавања кризне ситуације на Блиском истоку. Међутим, по свему судећи, садашња политичка елита Турске мисли да се пут ка регионалном лидерству простире кроз неку другу раван, где се сасвим другачије може тумачити главни постулат турске спољне политике: „мир у земљи и мир у свету”.

__________

Напомена:

[1] Једна од четири правно-религиозне школе у сунитском исламу (Прим. аут.).

Институт за Блиски исток РАН

Превео Бошко Јовановић

Институт Ближнего Востока/Фонд Слободан Јовановић

Извор: http://www.standard.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *