Јанко Веселиновић (1862-1905): Песник Мачве и њене слободе

Пише Рашко В. Јовановић

Сто педесетогодишњица рођења писца „Хајдук-Станка“ (једног од најчитанијих српских  романа), и „Ђида“ (највише приказиваног позоришнога комада) велики је јубилеј наше књижевности али засад је обележен једино скромним скупом у Удружењу књижевника Србије

 

Средином месеца маја ове године навршило се столеће и по од рођења Јанка Веселиновића (1862-1905), знаменитог књижевног ствараоца који је овековечио живот мачванског и посавотамнавског села 19. века. Велики јубилеј наше књижевности засад је обележен једино скромним скупом у Удружењу књижевника Србије. Нисмо сигурни хоће ли  и једно наше професионално позориште ове године приказати неко његово дело, исто као што нисмо склони да верујемо да ће Културни центар Београда, њему у част, приредити „Фестивал једног писца“, што овај књижевник и новинар свакако заслужује. Као што и заслужује  да се приреди једна изложба о присуству његових дела на нашим позоришним сценама.  Исто тако, не можемо ни претпоставити да ће се у новом издању појавити један шири избор из његовог опуса, о сабраним делима  да и не говоримо!

ЈАНКОВ МАГНЕТИЗАМ
Јанко Веселиновић је био боем, оптимиста и добар човек. Волео је песму, али стихове, осим по који сатиричан епиграм или севдалинку, није писао. Зато је лепо певао и својим гласом одушевљавао све који су га слушали. Певао је чувену песму Милорада Митровића „Била једном ружа једна“ и не једном опчињавао и самога песника. Брзо и лако је писао и још брже трошио зарађене хонораре. Песмом је умео да умири повериоце или жиранте. Остало је забележено да су му једном приликом  сами жиранти – Милован Глишић и Чича Илија Станојевић –  донели 150 динара да би вратио дуг Врачарској задрузи. Како он то није учинио, већ је новац потрошио са друштвом  у некој кафани, жиранти су добили забране на плате и због тога су љутито банули  код Јанка и почели да га грде и нападају. А он их је и у таквом расположењу умирио па чак и расположио певајући им песме које су највише волели, да би се све завршило одласком у „Дарданеле“. Волео је са друштвом да залази у кафане и уз разговоре, песму и пиће остаје до зоре. Наравно, често је западао у дугове и када му је  власник дорћолске кафане „Код два бела коња“, неки Стева кафеџија, саопштио да не може добити пиће  док не намири дугове, отишао је са друштвом у кафаницу преко пута. Прикупивши неку ситнину довољну за два литра вина друштванце ту заседе, а Јанко поче да пева и кафаница се напуни. Дођоше и неки који су иначе намерили у Стевин локал и окупише се око Јанковог стола. Привучени лепом песмом уђоше и пролазници који нису мислили да ће завршити у кафани. И тако је било наредних десетак вечери – Стевина кафана зврјала је празна, а кафаница преко пута била препуна. Зато Стева  позва Јанка да га обавести како му опрашта дугове као и да ће хранити и појити његово друштво само да не иде преко пута у конкурентски локал. Наравно да је Јанко, добродушан и широког срца, да би удовољио своме друштву то одмах прихватио. Нису о Јанку  савременици без разлога говорили: „За друштво душу дао; и за  песму, и за причу, и за весеље, и за пиће. Треба му тражити равна.“

[restrictedarea]

ПРИПОВЕДАЧ ПРЕ СВЕГА
Основна стваралачка вокација Јанка Веселиновића била је приповетка. Створио је више него обиман приповедачки опус: објавио је  127 приповедака и свакако је најплоднији приповедач епохе српскога реализма. „Јанко је толико пута и  сам признавао: ни једна ствар, ни један догађај, ни један тип у његовим приповеткама није измишљен, није измајсторисан ни  скројен. Све што има у његовим причама, све то живи у његовом селу и његовој непосредној околини.“ – забележио је један савременик. „Рајске душе“, „Зелени вајати“, „Стари познаници“,“Слике из сеоског живота“, „Мале приче“ – само су неке од бројних збирки приповедака што их је објавио. Поднебље које је у танчине познавао и осећао, Мачву и Посавотамнаву, у приповеткама је насликао непосредно у виду лирски интонираних пројекција које нису без идиличног колорита. Чист народни језик даје тој прози поетску звучност и посебну лепоту.  Не треба занемарити да је написао и неколико приповедака са темама из београдског живота. Од српских приповедача био је највише превођен на стране језике – поред бројних приповедака и роман „Хајдук Станко“ имао је велики број издања у иностранству. Приповедачко стваралаштво Јанка Веселиновића заслужује пажљиву ревалоризацију. Сигурно је да се из тог обиља може издвојити мноштво антологијски вредних приповедака, које су у наше време неоправдано почеле падати у заборав.
И да није написао ништа друго до само „Хајдук-Станка“, и да није био коаутор (са Драгомиром Брзаком) позоришног комада са певањем „Ђидо“ Јанко Веселиновић остао би у историји српске књижевности као изузетна стваралачка појава. Роман „Хајдук Станко“, после првог издања у Београду 1896. године, за пишчевог живота имао је само још једно издање,  и то у Новом Саду 1904. године, а до избијања  Првог светскога рата штампано је још два издања. Али, време је радило за овај роман. У раздобљу између два светска рата „Хајдук Станко“ имао је четири издања, да би после Другог светског рата био објављиван небројено пута и тако постао један од најчитанијих романа српске  књижевности. Најшира читалачка публика прихватила је тај Веселиновићев роман, који је остао до дана данашњег омиљена лектира више читалачких нараштаја.  Драматизацију романа је 1945. године у београдском „Народном позоришту“ режијски са успехом поставио Драгољуб Гошић, поверивши насловну улогу Љубиши Јовановићу.
Роман „Хајдук Станко“ освојио је читаоце пре свега зато што веома занимљиво приказује случај појединца који се, будући  оклеветан и неправедно оцрњен, од симпатичног и мирног сеоског младића извргао у непоколебљивог осветника. Читаву причу Веселиновић је изградио у оквиру динамичног казивања, које почива на сложеном заплету са више укрштених линија, што није била честа појава у нашој тадашњој романескној прози. Иако се историјска верност овом делу може оспоравати, што је с правом приметио још Јован Скерлић, роман је несумњиво прожет дубоким националним осећањима и аутентичним узбуђењима, као и свечаним тоновима тако да Веселиновићева романескна пројекција епопеје српског ослобођења из времена Првога устанка  у пуној мери осваја пажњу читалаца због чега је „Хајдук Станко“ одмах стекао велику популарност без обзира што је писац приказао судбине личности које нису познате из историје. Главни лик романа, Станко Алексић, био је хајдук и одметник, који је пљачкао и нападао не само Турке, већ и српски живаљ. Међутим, Јанко Веселиновић га приказује у идеалној светлости: храбро се бори да би се доказао пред  својим непријатељима и постаје велики јунак и  народни заштитник те га као таквог опева Филип Вишњић  у песми „Бој на Салашу“. Потпуно у складу са етичким принципима српске народне епике Веселиновић приказује јунака свога романа. „Све је лепо на њему и у њему. Он је оличење мушке лепоте, мушке снаге, храбрости, карактера, честитости, оне једноставне чистоте у људском типу која је привлачила Јанка Веселиновића. Он је узор и див момак. Грађен је по кроју једног Хајдук-Вељка или Јакшићевог Станоја Главаша, и то са елементима које Веселиновић као драгоценост открива у животу Мачве и у њеној поезији“ – с правом истиче Велибор Глигорић. Управо  на начин  како је у роману приказао главног јунака, што ће рећи на начин преузет из народног усменог стваралаштва,  Веселиновић је портретисао и његовог противника,  Маринка Маринковића, турског послушника и подлог интриганта. Њега је напросто сатанизовао представивши га  као наказу и инкарнацију погубног зла, и такав поступак стриктног раздвајања добра и зла знатно је допринео популарности романа.

ПОСТХУМНО ПРИЗНАЊЕ
Тек после смрти Јанкове почела су да стижу признања роману „Хајдук Станко“. Прекретницу у односу критике према том роману начиниће Јован Скерлић, који је у студији објављеној у  Летопису Матице српске 1907. године написао и ово: „Била је врло добра идеја представити епопеју Устанка у њеним разним изгледима, описати не само хајдучка даништа и бусије, бојеве на Мишару и на Равњу, но и село како је изгледало уочи Устанка и за време трајања његова, збегове и живот нејачи, жена, деце, стараца и рањеника. Веселиновић је  снажно осетио поетску лепоту онога времена, знао је изразити, и ‘Хајдук-Станком’ је дао оно што је и намеравао дати: добар народни и историјски роман.”
Од објављивања Скерлићевог суда низале су се позитивне оцене; поред осталих вреди навести мишљење Јеремије Живановића у предговору „Хајдук-Станку“ у издању Српске књижевне задруге (1913), према којем су у овом роману  „…пре свега,  композиција врло добра, личности успешно оцртане и довољно разнолике: јунак романа колико треба и како треба истакнут; средина у главним потезима добро обележена: јединство постигнуто…“ Време је дало за право онима који су позитивно оценили „Хајдук-Станка“. То је роман који се уздиже до узбудљиве поетске епопеје о слободарској Мачви и њеним људима, поноситим и непокорним, неустрашиво храбрим, одважним и непоколебљивим.
„Хајдук Станко“ није једини, али је најбољи Веселиновићев роман. Поред „Сељанке“, довршеног романа из сеоског живота,  написао је још неколико недовршених, од којих се издвајају два – „Борци“ и „Јунак наших дана“. У оба та романа Веселиновић слика борбе за политичке слободе у Србији. Ако је први аутобиографски и доноси приказ сеоског живота из визуре учитеља који  заступа идеје опозиционе радикалне странке, други је замашан покушај друштвеног романа из београдског живота у којем, поред осталог, слика портрете две стварне политичке личности. Јунаци романа су др Сретен Срећковић и Ранко Драгићевић – за првога Јанко се инспирисао животним успоном и каријером никог другог  до др Владана Ђорђевића, тадашњег председника владе, а за другог имао је као животни модел Светозара Марковића.  Можда Јанко није докрајчио овај роман, који је и овако недовршен најобимније његово дело, и зато што је за владе др Владана Ђорђевића, 1899, одлежао три месеца затвора као одговорни уредник „Дневног листа“ због објављивања написа са оптужбом да се у држави укида слобода штампе и заводи лични режим.
Иако читавог живота опозиционар и присталица идеја Светозара Марковића, Веселиновић је почетком 20. века поделио Нушићеву политичку судбину. Пошто је у свом часопису „Звезди“ 1900. године поздравио венчање Драге Машин и краља Александра Обреновића и убрзо постао уредник владиног листа „Дневник“ у јавности су га одмах прогласили „Драгиним штићеником“. Тада су Нушић и Веселиновић уређивали владин лист „Дневник“ и потом добили функције у „Народном позоришту“, први као управник, други као драматург, Бора Станковић се није политички опредељивао, а Павле Маринковић је постао министар просвете. Све то прекинуто је мајским превратом 1903, после којега ће се Нушић бавити новинарством и за коју годину отићи у Нови Сад за управника Српског народног позоришта, док ће  Веселиновић, разочаран, исцрпљен и болестан, објављивати текстове у штампи, да би се 1905. вратио у родни Глоговац, где је и преминуо 27. јуна 1905.
Велики сценски успех Јанко Веселиновић постигао је комадом из народног живота  са певањем „Ђидо“, који је написао са Драгомиром Брзаком. „Ђидо“ је после првог извођења у Народном позоришту у Београду 1892. године  до 1913. године  приказан 81 пут, што је највећа бројка кад је реч о извођењу једног домаћег дела. У Новом Саду, у Српском народном позоришту  „Ђидо“ је постигао велики успех, те је до Првог светског рата приказан укупно 70 пута.

НАДАЈМО СЕ…
Тек посмртно, као што се збило и са „Хајдук-Станком“, Веселиновић је за „Ђида“ добио литерарну сатисфакцију  када га је, 1908, објавила Српска књижевна задруга у редовном колу. На позоришној сцени „Ђидо“ је извођен на многим домаћим и страним позорницама тако рећи до наших дана. Поред Софије, „Ђидо“ је приказан и у Прагу. „Ђида“ су за време Првога светскога рата  изводили у српским војничким,  заробљеничким и избегличким позориштима.
Између два светска рата „Ђида“ су  у „Народном позоришту“ у Београду приказивали  тако рећи сваке сезоне – укупно неких педесетак пута, што је доказ  да је и даље имао захвалне гледаоце. О томе сведочи и једна критика Душана Крунића у „Правди“ из 1923. године: „И ма колико да се укусом одмакло од ове наивне Јанкове идиле, ипак, гледати „Ђиду“, то значи као доћи на један бистри извор и умити се његовом свежом водом. По који пут, то је можда и потребно.“
Иако се за време окупације „Ђидо“ изводио у београдском „Народном позоришту“ (1941. године управо премијерним извођењем тога дела обележена је стогодишњица позоришног живота у Београду). После Другога светскога рата „Ђидо“ се ређе изводио. Требало је да прође близу четврт века па да се, 1968, појави на репертоару „Савременог позоришта“, и то на сцени на Црвеном крсту, у режији Миње Дедића. Та представа доживеће 98 извођења, што, опет, говори да је „Ђидо“ и тада имао своју публику. Други комад, „Потеру“, Јанко Веселиновић написао је са глумцем и редитељем Чича-Илијом Станојевићем, који је и режирао прво извођење на сцени „Народног позоришта“ у Београду опет са музиком Даворина Јенка (1895). Ово дело имало је мањи успех од „Ђида“, који са „Коштаном“ Боре Станковића остаје најизвођенији комад са певањем у нашем позоришту. Ипак, мишљења смо да би „Потера“ могла бити добра основа за једну краћу телевизијску серију.
Познајући пак духовну климу у нашим позориштима, поучени искуством како (ни)је обележена годишњица Лазе Костића, не надамо се  да ће се Јанкова реч чути са неке београдске позорнице. Остаје нам да помишљамо да ће Шабачко позориште обновити своју представу „Ђида“. Неформално су наговештене могућности да се у Српској академији наука и уметности организује један „мањи“ научни скуп посвећен Јанку Веселиновићу  Како смо, најзад, преживели владавину „жутог картела“ и почели се ослобађати слепог идолопоклонства Европи неопходно је да се јубилеј песника Мачве и њене слободе  долично обележи..

___________

Пут до коауторства

„Ђида“ је Јанко Веселиновић почео да пише 1891. на наговор Милована Ђ. Глишића, драматурга „Народног позоришта“. У послу му се убрзо придружује Драгомир Брзак, који се на позорници огледао највећма пишући комаде према туђим замислима. У таквој функцији треба посматрати и његово коауторство са Јанком Веселиновићем приликом стварања „Ђида“. После првог извођења 7. априла 1892. „Ђидо“ није наишао на повољан пријем што данас може изгледати невероватно. Међутим, неповољне оцене у првим критикама нису, срећом, утицале на гледаоце, који су показали велико занимање за „Ђида“.  Драгоцено је Нушићево сведочанство према којем: „Јанко није ,Ђиди’ дао само реч, већ и песму. Он је сваки дан долазио Даворину Јенку, и певао му – а умео је лепо певати – а Јенко му песму стављао у ноте. И мало му то било, већ је сваки боговетни дан ишао на вежбе хора те помагао Јенку, јер Јенко, и поред добре воље, није умео у ноте убележити оне подвике и усклике у рефренима мачванских песама, нити лично научити хор томе.“ Ако није могао бити задовољан оценама критике, Јанко Веселиновић морао је бити више него задовољан тантијемама које је за „Ђида“ добијао на благајни „Народног позоришта“ у Београду.

[/restrictedarea]