Почетна / Други пишу / Жељко Цвијановић: Промене могу почети само на један начин

Жељко Цвијановић: Промене могу почети само на један начин

Да је сад неког Викиликса из Београда, овдашњи амерички дипломате би, као група аутора, доспели у најужи круг за Нобела за књижевност. Не да би се имало шта прочитати, него би Стерија и Нушић на оном свету морали да признају како их је живот поразио до ногу. Наравно, реч је о трећем кругу избора, који по западним амбасадама води истакнути део жуте котерије, док их њихови новинари и аналитичари прате у јавности, слепо и тупаво, баш како тема и заслужује. И, да не буде забуне, жути ће изгубити и тај трећи круг, после чега ће организовати четврти, седми, двадесетдевети… јер ови избори се имају одржавати све док они не победе или док их не буде.

Један је тако у врту једне западне амбасаде преко залогаја уверавао дипломатски кор да ствари уопште нису онакве како изгледају, да Дачић није никакав мандатар нити је Вучић некакав преговарач. Прави мандатар је, причао је, сам Коштуница, који вуче све потезе из једне глуве собе у Браће Југовић, где персонална решења договара са неким једнако мутним типовима из КГБ, како се овде заувек зове руска тајна служба кад год се покушава описати опасном. Други покушава да најежи дипломате тиме што их, дубоко забринут за Србију, упозорава да је фомирање српске владе највећи руски упад у неку земљу још од Авганистана. Трећи опет каже истим тим дипломатама да је Ивица по налогу руских служби пуне четири године глумио политичког европејца и да је сада дошло време да се тај несташни спавач пробуди и активира. Четврти – за кога се верује да је тежак најмање двеста милиона евра, а да га историја науке није забележила као оца овце Доли – жали се странцима како већ до јесени очекује да нова влада започне прогон политичких истомишљеника, па је сасвим директно захтевао од једног дипломате да му обезбеди политички азил у својој земљи. Подсећајући га на стара добра времена разумевања и сарадње, наш јунак би се још једном одужио земљи која би га примила тако што би се у њој појавио и као инвеститор.

Док наши јунаци увесељавају дипломатске скупове својим маштовитим причама и захтевима за заштиту, на медијима је остало да све то уобличе у нешто што би могао да прогута сав овај народ, грешан што само пре месец и по дана није успео да још једном прогута Бориса Тадића. Тако се у недељном додатку једног дневног листа који је решио де нестане заједно са Борисом могло прочитати како је Запад продао њиховог љубимца „искључиво због некооперативности око решавања Косова и Метохије“. Добро сте прочитали, Борис је пао зато што је био Обилић, док ћемо у каснијим наставцима ваљда прочитати и то како странци нису могли да га сваре зато што је Србија у његово време постала озбиљна и богата земља или зато што није дао странцима да му се мешају у вођење земље.

МАЛА ВЕЛИКА КОАЛИЦИЈА Отуда је оне који ће владати уместо њега на то место искључиво препоручила кооперативност око решавања Косова и Метохије. И то се већ сасвим уклапа у клише којим наступа пршпошни Борко Стефановић, који већ на дневном нивоу прозива Тому Николића за будућу издају Косова, које је он (Борко) спасио, само што смо сви ми глупи, па то не можемо да скапирамо.

И по амбасадама и у српским медијима отуда се може видети шта заправо жути предлажу странцима и грађанима: да им помогну како би направили владу са напредњацима (велику коалицију). Иако им не говоре да би тиме спасили себе, већ да би спасили европску опцију у редовима Томе Николића, ко би уопште одолео аргументима жуте котерије кад каже да је земља у тако тешком стању да је из кризе може извући само савез две највеће странке. А то је, наравно, сасвим европска вредност, будући да широм континента и западног света земље из кризе чупају управо они који су их у кризу увели.

Када жути баронишу, то је већ глобални процес, тако да је у трећи круг избора увучен и амерички дипломата Филип Рикер, кога су приликом посете Београду сви жути медији видели као човека који ће Србију да утера у велику коалицију, па ће онда сви скупа да ухапсе Ивицу Дачића и одахну. Наравно, Американац у Беогад није дошао да би се проводио по сплавовима као што није дошао ни добрим поводом, будући да Амери таквим поводом одавно не посећују Србију, а већ неко време ни остатак света. Судећи према оном што се могло чути, Американци су у Србију дошли да би пре именовања нове владе још једном утврдили градиво, посебно око Косова, и да би мало спустили Ивицу Дачића, који се последњих недеља толико опустио да није далеко од захтева да сви министри у влади буду његови, и да би га упозорили да нови хладни рат не почиње, што ће рећи да више није оно време када је пријатељство са Русима било гаранција да ти Амери не могу заврнути шију.

У ту недостојну игру на крају се умешао – а како би без њега – и сам Борис Тадић, који је у интервјуу за НИН, као и сваки лузер, објаснио да је изгубио зато што је био превише добар. Наиме, Тадић је рекао да у његово време тајкуни нису могли да се шире по Србији и увећавају богатство, тако да је влада СНС-СПС-УРС заправо избор олигарха. Е сад, Тадић је у понечем вероватно у праву, бар утолико што нема сумње да су посебно УРС и СПС странке које имају добар однос са неким олигарсима. Али је тачно да су исти ти олигарси који су данас против Тадића пре четири године искеширали за формирање управо његове владе. Тачно је и то да није било мало олигарха којима је Тадићева влада увећала богатство: хајде да не идемо даље од од Милије Бабовића и екипе из Викторија групе, због којих је и постојало Министарство пољопривреде, или Миросалава Фармаком Богићевића, коме је држава Србија у претходне четири године била мало је рећи мајка. Тачно је и то да је под Тадићевом крошњом израсло и неколико свежих тајкуна из самих редова функционера његове странке, који су потопуно завладали рекламним бизнисом, који су ушли у медије и послове са телекомуникацијама, тако да смо добили политичке функционере који су са својом платом имали довољно новца да купују новине, наравно, обарајући им цену пошто би им хапсили власнике. Тачно је на крају и то да су сви они негативни ликови који су Тадића доводили на власт – и странци и тајкуни – сада против њега. Што не значи да је он постао добар, већ да је постао потрошен.

ДУБОКИ ЖУТИ СТРАХ Наравно, цео тај циркус није само жеља да се влада по сваку цену. Он је производ жутог разумевања прилика које владају у Србији и њихове свести да су се управо они нашли на путу тим истим приликама. О чему се ради? Нова влада зна да неће у овим околностима препородити економију, још боље зна да неће спасити Косово нити ће увести Србију у Европску унију. Нова влада ће моћи да Србима понуди нешто правде, и то врло селективне и ограничене, али ипак правде. Није ту реч о Вучићевој жељи да Србима дарује правду, већ о томе да је пасуљ пао тако да се једино правдом могу покренути промене. Само тако може се учинити да фасцикле из тајне полиције не буду полуга владавине уцењивањем грешних партнера, само правдом може се средити правосуђе, само политичка воља за правдом може унети промене у медије, једино на тај начин може доћи до почетка смене елита, ништа осим правде не може натерати нову власт да буде бар мало смернија, и њену селекцију да буде бар нешто боља.

Жута котерија и њене елите знају да за Србију не постоје два пута у промене. И зато њихово плашење западних дипломата и слуђивања народа како ће нетом срушеног Тадића правити од блата није никакав политички концепт, није никаква стратегија за повратак на власт, него је само један обичан људски страх, и ништа више. Тај страх, себичан као и сваки други панични страх, жртвовао би, како се види све око себе само да би ови узорити мужеви преживели тешка времена која долазе. Они би од Србије направили Залив свиња, у коме би се сукобили цео Исток и цео Запад, само ако би то могло да им помогне. Наравно, није ни то највећа штета коју би могли да направе, јер највећу су направили одавно.

То, међутим, показује да је само питање времена када ће их тај страх натерати једне на друге, и да ће само тај атавизам у њима, кад однесе своје жртве и донесе своје победнике, моћи да их натера да мисле, да се промене. Ако и то, јер сад је ред на то да спирала ирационаности, у коју су увукли целу нацију, свој последњи пир обави на оном месту одакле је почела. Јер Тадићу се догодило управо оно што се политичарима који мисле о себи не сме догодити. Он је данас на путу свакој помисли о променама у србији, и он отуд не може да се склони, он и његови отуд морају да буду макнути.

Извор: http://www.standard.rs/

2 коментара

  1. Za ovu vampirsku družinu nema oproštaja i nema promena! Ne, to ne dolazi u obzir, po cenu građanskog rata! Oni moraju da budu spakovani u „kavez“ doživotno i mora da im se sva imovina oduzme! Sva! I svim članovima njihovih porodica! Bez izuzetka! Ako treba, da budu lovljeni kao pobesnele zveri po celoj planeti i da nigde ne nađu mira da bi krckali ono što su zločinom oteli od naroda! Ne tražite opcije da im se progleda kroz prste, za njih nema oproštaja, pa makar i patrijarh lobirao za to!




    0



    0
  2. Данко Б. Марин

    Било је у медијима и најаве неког атентата на „превише доброг Бориса“! Одмах се јавих тамо због ридања,молио сам да Боки не дозволи атентат на себе,јер после креће акција …Забрањује се књига Весне Пешић ,,Дивље друштво“,њене изјаве о хедонистичком ауторитаризму се тумаче као део криминалне завере … Јадно,као и моје лажне сузе. Промене морају почети судским процесима!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *