Почетна / Други пишу / ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: О ИЗДАЈИ, ОЦУ СРПСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ И ЊЕНОМ МОРАЛНОМ КОДЕКСУ

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: О ИЗДАЈИ, ОЦУ СРПСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ И ЊЕНОМ МОРАЛНОМ КОДЕКСУ

Није лепо уживати у туђој свађи, али грех је на моју душу, а све остало на Драгољуба Мићуновића, у укрштеним речима „Оца Српске Демократије“, девет слова, искључиво усправно. Е сад, птичице са жутог Председништва странке обавестиле су новинаре како је Отац Српске Демократије пред свом својом децом рекао да је једно од њих – зове се Расим Љајић – „издајник и да воли паре“.

Са овим о парама сумњам да је импресионирао иког на жутом Председништву, али хајде да видимо шта је то грешни Расим урадио да га тако стигну Очеве тешке речи на тој кнежевој вечери Српске Демократије, које се традиционално одржавају у Крунској. Шта је дакле Расимова кривица, због које ће за њега ове тешке речи – ако се има у виду демократски габарит онога који их изговорио – имати снагу вечитог проклетства.

Дакле, напре Расим у шест корака. У првом је рекао да га Вучић зове у владу и да је понуда више него фер. У другом је Расим, још баштинећи моралну чврстину мићуновићевске Демократије, рекао да он ипак не може с Вучићем све док му душу, тело и амбицију не разреши главом Борис Тадић, најстарије Мићуново демократско дете. Пошто је Борис био тврдог срца и чврстог принципа, и пошто је рекао „не“, Расиму се, као на тацни, отворио трећи корак. Па је рекао како ће о одласку код Вучића ипак да одлучи председништво његове странке. У четвртом кораку највиши световни орган расимоваца одлучило је да је власт ипак власт, а част само част, па је Расима разрешило – слободно да иде с Вучићем. Пети корак је био посебно деликатан: Расим је са тешким грехом на леђима изашао пред новинаре (атмосфера је била свечана, иза Расима су стајали сви чланови Председништва, придржавајући грех за крајеве, а две новинарке локалних таблоида у стању религиозног заноса тврде да су виделе нешто као стену изнад Расимове главе). И рекао је: иде са напредњацима иако зна да је његова одлука морално спорна. У међувремену је Отац Демократије изговорио ово о издаји и парама омогућивши Расиму да поентира шестим, последњим, кораком, лаким као двоструки аксел на клизању. „Погрешио сам што сам питао Тадића!“, рекао је Расим, спасивши и душу, и тело, у све што се могло спасити.

ДЕМОКРАТСКЕ РЕЧИ Е сад, покушајте само да замислите колике су муње и громови морали да се сруче, колика мора да се излију и колике ватре да се запале, па да Отац Српске Демократије изговори ту страшну реч – издаја! – по којој се, ако ћемо право, српска Демократија и разликује од српске Недемократије. У Србији, да се не лажемо, Демократија је толико довршена, и ствар толико доведена до високог сјаја да овде не постоје само демократске и недемократске процедуре, правила и манири, него постоје чак и демократске и недемократске речи. Отаџбина, Косово, Традиција, Интегритет, Вера, Храброст… – све су то недемократске речи. И Издаја с њима, наравно, а понекад и сама Демократија. Са друге стране, демократске речи су: Реалност, Капацитет, Одговорност (посебно кад се преузима), Транспарентност, Визија, Регион… И Мићун – као демократска властите именица у значењу Отац, Папа, Бабо, Патријарх…

Верујем да је сада потпуно јасна тежина Расимовог греха, која је натерала Оца Српске Демократије да употреби ту страшну реч – Издаја! Претходно, потребно је да замислимо колико је заправо Мићуну било тешко да ту реч изговори, колико му се срце сломило да је то изговорио Расиму, до јуче Сину Демократије. На пример, када су га пре две године (10. септембра 2010) новинари питали да ли је издаја пристанак Србије да јој Брисел тада напише резолуцију о Косову за Генералну скупштину УН, којом се проблем Косова измешта из УН, где је Србија имала неке шансе, у ЕУ, где није имала никакве – Отац Демократије је одолео и одбио сваку помисао да може бит реч о издаји. „То (о издаји; прим. аут.) би могао да каже неко ко је на Косову пољу имао штаб и армије, али онај ко није могао ни да привири тамо нема смисла да говори о томе“, рекао је Отац Демократије, уверен да издаја није метафизички појам и да се може издати само оно што се чврсто држи у руци.

Те приче о издаји, додао је он, јесу ствар неких политичких странака које, „уместо да покажу зрелост и конструктивност у једној ситуацији од најширег народног интереса, сматрају да се ту може убрати неки политички поен“. Уместо издаје, рекао је тада, „ми тек сад добијамо шансу да поставимо права питања. (…) Тек сад имамо шансу да разговарамо о имовинским питањима, повраћају станова, узурпираних кућа и имања, о екстериторијалности манастира и њиховој заштити. И што је такође важно, о нормализацији економских, енергетских и других односа, важних за живот људи.“ Па и о подели покрајине, рекао је на крају Отац Демократије.

ЕЛЕГАНЦИЈА СНАЖНИХ И тада је било потпуно јасно у чему је разлика између демократа, попут Мићуна, и оних који то нису, попут нас осталих. Тамо где ми видимо капитулацију, издају и трагедију, ови први су видели шансу. И у томе, на крају, и јесте снага Демократије у Србији. Само демократе имају ту снагу да никад не пристану да су ствари лоше, него самопрегорно у њима траже шансу, излаз и решење.

Није прошло много, тачно годину дана од резолуције (10. септембар 2011), када је Отац Демократије још једном објаснио њене вредности и квалитете. Србија, рекао је, треба да напусти илузије да има „значајну моћ и утицај на Косову“ јер је „прича о суверенитету Србије на Косову све је више ‘виртуелна’, а не реална“. А шансе које смо створили прихватајући резолуцију? А права питања која тек сад можемо да поставимо? А подела Косова? Отац Демократије био је неодољиво јасан: „Када је било време, нисмо на томе инсистирали, а Војислав Коштуница који је тада био премијер, није хтео ни да чује за то“. А годину пре, зар тада није рекао да је била шанса? Онај ко мисли да је Отац Демократије бедно лагао заправо не разуме шта је Демократија.

Српска Демократија заправо је елеганција, стил својствен само снажним духовима, попут Мићуновог. И сада, замислите колико се дубоко у леђа Оца Српске Демократије зарио Расимов вероломни нож, када је он успео да чак и у Резолуцији из 2010. године не види издају него шансу, макар само годину дана касније признао да никакве шансе није ни било – замислите дакле човека са толиком самоконтролом и Расима са толиким ножем да је Мићун на крају ипак узвикнуо – Издаја!

Наравно, човек који је стоички издржао издају на Косову, а није успео кад је Расим завршио код Вучића, остаће у мраку необјашњивог само онима који не разумеју ни ни Српску Демократију ни њеног Оца. Јер – поручује нам Он визионарски – ако сте демократа, тада издаја Отаџбине не постоји, а ако вам се понекад учини да је она учињена, то је само зато што не умете да препознате шансу, да појмите реалност, речју да будете демократа. Странку, посебно Демократску, могуће је, за разлику од државе и Отаџбине, издати јер, да се не лажемо, каква шанса за ДС уопште лежи у Расимовом одласку, кога чини срећним таворење Оца Демократије у опозицији, далеко од почасти и прилика да се Демократија шири с колена на колено.

И ту смо заправо на извору Српске Демократије и учења њеног Оца: издаје Отаџбине не може то бити ако је имало била корисна за Странку. Али издаја странке, е она не може бити корисна ни за шта. Речју, у систему вредности Српске Демократије Отаџбину чак није ни могуће издати, за разлику од странке, која је осетљивија на ту врсту моралних прекршаја.

И то је то учење о Српској Демократији после октобра 2000, у коме је све јасно осим тога ко је заправо њен отац. Овај који Расима тужи за издају или онај који је давно још рекао да признаје само суд своје партије. Једине ствари на свету за коју се уопште могу везати моралне вредности.

Извор: http://www.standard.rs

Један коментар

  1. Nije mi jasno, zašto se čudite što ova „persona“ ovako lako izgovara reč izdaja. Pa ta reč i suština te reči je „modus operandi“ celog života dotičnog. Ako iko zna šta je to izdaja, on je zna, jer je ceo svoj život posvetio njoj. Naravno, uz određenu materijalnu i društvenu apanažu. Sećam se kako je moj otac imao običaj da zareži, kad se negde ovaj tip spomene, uz tvrdnju da je vuk branković „malo dete“ u odnosu na mićuna. Mislim da je đinđić jedini poznavao sav mogući kapacitet izdaje, koji se krije u ovom liku i zato ga je i šutnuo iz stranke, kad ju je preuzeo. Ali „kameleon“ je čudo, upravo zato što ume da se prilagođava svemu što može njemu da donese materijalnu korist.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *