Због сиромаштва људи се радије одричу слободе него последње суме новца

Грађани Србије углавном мисле да знају све о социјалном и економском стању своје земље и да их више ништа не може озбиљно изненадити у том смислу. Наиме, опште је познато да живимо у држави која има изнимно лоше економске показатеље. На пример, само током четири последње године је отпуштено око 400.000 људи, а тај број се и даље свакодневно повећава. Буџетски дефицит је огроман, раст бруто домаћег производа се креће око нуле, а просечна плата све малобројнијих запослених грађана се колеба мало изнад суме од 300 евра и тиме нас сврстава међу најсиромашније државе, на ионако сиромашном Балкану.

Могао би се томе додати још и цели низ других параметара, који уверљиво показују докле смо стигли у кретању уназад, али чак и ово је довољно и најобичнијем грађанину да схвати колико је свеопшта ситуација лоша. Ако не и катастрофална.

Међутим, таман када сте помислили да вас више ништа посебно не може изненадити, баш тада вас зачуди нека нова чињеница која на још убедљивији начин осликава туробну свакодневицу.

Тако се десило и са најновијом појавом да се грађани Србије, притиснути неиздрживом немаштином и беспарицом, све чешће и масовније одлучују да чак и релативно мале износе прекршајних казни, уместо новцем – плате својим вишедневним боравком у затвору. То је раније било незамисливо, чак и када је реч о традиционално неразвијеним деловима земље, претежно на југу и на истоку.

Дакле, у периоду од последњих годину дана, по званичним подацима, преко 50.000 људи из свих крајева Србије се радије одлучило да одслужи затворску казну, него да плати прекршајну казну. Обично се радило о дуговима по основу разноврсних саобраћајних прекршаја или томе слично. Притом треба нагласити да се за сваку хиљаду динара дуга – мора провести један дан у затвору.

Другим речима, то значи да је најугроженијим слојевима становништва, пре свега пензионерима и незапосленима, али практично и свима осталима, постала важнија и драгоценија мизерна сума у износу од неколико десетина евра – него сопствена слобода.

Слобода се, било она лична или колективна, обично још од основне школе тумачи као непроцењива вредност, која се ничим не може купити. Међутим, изгледа да се неке ствари све више мењају, и да је управо насушни новац, који је намењен за пуко преживљавање – она највећа вредност, која је вреднија чак и од саме слободе.

И напослетку, да ли то заиста треба да некога чуди или је то појава која се пре или касније сасвим природно могла очекивати. Поготово ако се још једном присетимо реалног стања у којем живимо, а којег карактерише мали број запослених на велики број пензионера – и следствено томе минималне пензије, свакодневни губитак 300 радних места широм Србије, практично непостојање могућности за ново запошљавање, бесперспективност младих људи који су тек завршили школовање, огроман јавни дуг, све нижи животни стандард, велики пад индустријске производње.

Треба ли се онда чудити изнуђеној промени система вредности у главама и душама најугроженијих грађана осиромашене државе? Наравно да не. Они су само доведени до крајњих граница издржљивости, када престају да важе уобичајене норме понашања и размишљања.

Али зато бисмо се и те како требали чудити ако социјално-економска политика земље настави да се креће у истом правцу као и до сада. А то значи – путем који је већ довео људе да бирају између одрицања од слободе у корист елементарних материјалних вредности.

Извор: Глас Русије