Почетна / Колумне / Узроци корупције

Узроци корупције

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Какве везе има проблем корупције са сменом гувернера?

 

Ружан је обичај сваке нове власти да, између осталог, промени и гувернера НБС-а. Актуелни гувернер Шошкић покушао је да ово предупреди изјавом да неће поднети оставку, него чекати смену. Истовремено, ауторским чланком у „Политици“, „Економске последице корупције“, покушао је да скрене пажњу нове власти на далеко озбиљнији друштвени и економски проблем. Запитали сте се, вероватно, зашто су уредници „Политике“ омогућили гувернеру да овај текст изложи у неновинарском облику, тј. у форми реферата са конгреса Демократске омладине, нумеришући параграфе и не користећи поднаслове, уз патетичан закључак „да се корупција мора искоренити – да би се омогућило оздрављење привреде“?
Да ли је недобронамерна редакција желела да допринесе бржем одласку гувернера и не дозволи му да премости кратак (?) период у којем ће његови ослонци бити у опозицији? Или обрнуто?

ГУВЕРНЕР    

[restrictedarea]

Дабоме, неко ће се запитати какве везе има проблем корупције са сменом гувернера? Осим ако се Шошкић и сам не сматра њеном жртвом, пошто му је гувернерска функција (са пристојним принадлежностима) понуђена уз очекивање да ће имати више разумевања, од смењеног гувернера Јелашића, да „испоштује“ интересе увозничког лобија у одбрани нереално ниског девизног курса, што је он делимично и учинио.
Сигурно је (ех, та накнадна памет!) гувернер Шошкић запазио и необичну околност да на Економском факултету Београдског универзитета постоји и проф. Ђорђе Ђукић, који је већи део своје научне каријере посветио проблемима централног банкарства, што га је озбиљније препоручивало за место гувернера из академских кругова, од проф. Дејана Шошкића, који се годинама бавио проблемима тржишта капитала.

ИМПЕРИЈА    
Приметили сте, можда и без доказа гувернера Шошкића, да су последице корупције разорне – и свима добро познате. Мање се, међутим, говори о узроцима корупције, иако се и о њима много зна. Можда зато што политичари, најгорљивији „борци против корупције“, намерно, нарочито у „земљама периферије“, креирају привредни (и правни) амбијент који је за активности подмићивања повољан.
Ретко ко се усуђује да помене највидљивије облике корупције. Империјалне силе, као и њихове моћне корпорације, у својој борби за светском превлашћу, скоро у отвореној форми су подмићивале чланове влада појединих земаља. Или су пак корумпирале групе грађана у страним државама, да делују као опозиција, некада и герилска „ослободилачка“ војска. Те организације су радиле против интереса својих народа, а када су дошле на власт, брзо су ресурсе своје земље и виталне привредне процесе ставиле под контролу Империје. Препознајете ли случајеве финансирања многих „ослободилачких“ покрета и „демократских организација“ – данас у Сирији, јуче у Либији, прекјуче у Југославији? Сутра у Ирану, Русији или Кини? Када корумпиране клике, обично олош покупљен из кафанских буџака или „неостварени интелектуалци“, освоје власт (силом), шта мислите колико је вероватно да та власт не буде корумпирана? И да не подстиче корупцију, колико јој то услови дозвољавају?

МОТИВИ    
Процеси приватизације, реституције, јавних тендера и аукција (са каснијим, тајним анексима уговора), јавне набавке, приватно-јавно партнерство, систем дозвола, забрана, субвенције или стимулације, представљају сјајне прилике за мале, велике, али и грандиозне подухвате подмићивања. Питајте домаће политичаре, они то добро знају, мада у тим пословима искусне западне корпорације располажу огромним и непроцењивим искуством, а владе (и амбасаде) високоразвијених земаља знају како да и на том подручју подупру своје привреднике.
Нико не може да порекне да је велика уплетеност државе у послове привреде – најважније упориште корупције. Када би се држава бавила највећим делом државним послом, тј. подржавала системе на које се ослања правни поредак (војска, тужилаштво и судови, полиција), када би у држави владали закони, а не моћне поглавице – корупције би било мало. Не зато што би грађанке и грађани тада били поштенији, него зато што нико не би имао моћ да другоме прибави привилегије и корист, на штету осталих. Ретко ко би имао мотив да корумпира власт, чак и када би имао жарку жељу да буде зао и непоштен. Али када држава или политичке поглавице имају велику „усрећитељску“ моћ, подмићивање се просто намеће, чак и када су морални обзири учесника у привредном животу на високом нивоу.

ЧВРСТА РУКА ДРЖАВЕ    
Не знам шта мислите о вапајима, који се често чују, за додатном улогом „чврсте руке државе“ у борби против корупције, уместо да се сви сложно боримо за повлачење државе из бројних „усрећитељских“ активности. Жалосно је када се спас од немани корупције тражи у још већем уплитању политичких поглавица у привредни живот, па и у њиховом арбитрирању у питањима који се посао може сматрати „поштен“, а који не?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *