Почетна / Свет / Уставни суд Немачке: Неприкосновени кротитељи власти

Уставни суд Немачке: Неприкосновени кротитељи власти

Пише Мирослав Стојановић

Од тога шта ће рећи судије немачког Уставног суда о европским фискалним споразумима  зависиће умногоме судбина евра (и саме Европске уније), која је до сада била у искључивој „надлежности“ уског круга моћних политичких лидера

 

Иако немачки Савезни уставни суд још ништа није одлучио, већ је самим стављањем на дневни ред европских споразума о фискалном пакту и немачком учешћу у финансирању уздрманих економија из зоне евра изазвао праву политичку драму. Каква би то тек могла да буде драма ако суд после помног преиспитивања закључи да ови споразуми, који су већ прошли кроз Бундестаг и Бундесрат, нису сагласни с немачким Уставом!
Очи немачке и међународне јавности су тог дана, 10. јула, заиста биле упрте у мали немачки град Карлсруе, где је, у напетој атмосфери, отворена прва расправа о спорним споразумима, за коју је владало готово незапамћено интересовање новинара.

[restrictedarea]

(ПРЕ)ВЕЛИКИ УЛОГ
Медији широм Европе су већ у најави ове расправе, у којој су укрстили копља заговорници и противници фискалних и финансијских споразума, констатовали да је сада судбина евра и саме Европе (ЕУ), у рукама господе у црвеним одорама, чија се реч у овој земљи не пориче. Превелик улог. И тешко искушење за судије.
Судије у Карлсруеу знају добро да је много тога у игри. За Европу и њен будући устав, за будућност евра, али и за политички систем у Немачкој.
С једне стране, Основни закон (Устав) тражи унапређење Европе. У то спада и финансијска помоћ. С друге стране, судије Уставног суда морају да воде рачуна о суверености Бундестага. Тако далекосежне одлуке морају бити демократски „укорењене“, а то је принцип јачи од Комисије и Савета у Бриселу или од апстрактне институције зване Европски парламент. Јасно је да постоји граница до које Немачка може да се одрекне суверености. Питање је само када наступа тај критични тренутак. Тако пише „Ноје оснабрикер цајтунг“(Оснабрик).
А „Рајнише пост“ (Диселдорф) каже да на судијама Уставног суда почива одговорност као никада до сада. Уколико буду дали за право онима који су поднели тужбе против „финансијског штита“, „демонтираће“ канцелара Ангелу Меркел на међународној сцени и уздрмати монетарну унију. Овај дневник има, међутим, једно „али“: ако им (судијама) заиста буде требало неколико месеци да донесу одлуку, као што је најављено, то ће значити да нису „схватили озбиљност ситуације“. Спасавање евра није никаква апстрактна тема за јуристичко филозофирање, ради се о конкретној заштити од катастрофе…

НА РАЗЛИЧИТИМ „ФРЕКВЕНЦИЈАМА“
Представници највише, и најуваженије, судске инстанце у Немачкој приступили су свему томе с наглашеном академском смиреношћу, која уочљиво иритира власт у Берлину, обузету грозничавом журбом. Судије раде на друкчијим „фреквенцијама“ од оних на којима делају политичари, с исхитреним и, не тако ретко, неутемељеним реакцијама. Судијама се не жури. Неће да преламају преко колена, иако политичарима гори под ногама.
Председник Уставног суда Фоскуле је саопштио да ће привремена одлука суда (о томе да ли председник може или не може да потпише спорне споразуме) пасти вероватно крајем јула. А коначна, да ли су споразуми у складу са уставом? Ко зна. У сваком случају, до краја године.
За политичаре читава вечност. Споразум о завођењу (ригорозне) буџетске дисциплине требало је да ступи на снагу 1. јула, а о оснивању Европског стабилизационог механизма 1. јануара 2013. Испод ових споразума одавно су своје потписе ставили канцелар Ангела Меркел и њен министар финансија Шојбле. Они су потом „аминовани“ у Бундестагу и Бундесрату (веће покрајина) двотрећинском већином.
Споразуме су претходно ратификовале остале чланице ЕУ, изузев В. Британије и Чешке. Чекало се само да свој потпис, како је то уобичајено са домаћим законима и међународним уговорима, стави још немачки председник. Оно што је требало да буде ствар формалности, претворило се у политичку драму која посебно погађа Меркелову, под чијом чврстом руком су исписивани спорни споразуми: суд би требало да утврди да ли се резолутни немачки канцелар у овом случају „превише нагнула кроз прозор“ и искочила из оквира Основног закона, Устава.
Ово је, без обзира на коначан исход спора, још један „црвени картон“ из Карлсруеа Меркеловој: на притужбу Зелених, судије Уставног суда су констатовале да је канцеларка Меркел морала благовремено, и знатно раније него што је то учинила, да информише парламентарне странке о преговорима и њеном ангажовању у обуздавању драматичне кризе евра.
Судије из Карлсруеа су, иначе, саветовале председнику Јоахиму Гауку да сачека с потписом. Кад су виделе да се шеф државе премишља, учиниле су то јавно, што је изазвало политичка варничења у јавности: није уобичајена, и упутна, јавна преписка између уставних органа.

БЕЗ ПРЕДСЕДНИЧКОГ ПОТПИСА
У случају да је шеф државе ставио потпис, с обзиром на то да је реч о међународним споразумима, они би остали на снази, без обзира на коначну одлуку суда. Ако би она значила да су ратификовани споразуми заиста противуставни, председник би се суочио са бламажом, а земља с уставном кризом.
Председник је проценио да би то била недопустива политичка авантура с несагледивим последицама и одложио је перо. Препустио је читаву ствар онима који су за то надлежни, иако су из владе обазриво инсистирали да, с обзиром на драматичност ситуације с евром, и кризом која у свој вртлог увлачи све већи број земаља – после Грчке, Ирске, Португалије, Шпаније, Италије и Кипра, на реду је Словенија – да председник што пре „пусти у оптицај“ споразуме који би требало да обезбеде „финансијски штит“ земљама у невољи.
Немачки Уставни суд не доноси, наравно, политичке одлуке, али је, с времена на време, принуђен да одлучује о питањима с неминовним политичким последицама. Сада је суочен с једном од најдалекосежнијих одлука, не само у националним размерама, у својој историји. Због тога читава „политичка елита Европе с надом и стрепњом гледа у Карлсруе“ („Швебише цајтунг“): узак круг моћних, из редова шефова европских држава или влада, који месецима доноси одлуке о будућности Европљана замењен је сада малим кругом моћних судија Уставног суда. Ови други се, за разлику од првих, држе чврстих правила игре.
У односима између извршне и законодавне власти, посебно у односима владе и Уставног суда, и у овој земљи владају одвајкада, и повремено, напетости о којима се (пре)гласно не говори. То произлази из разлике у позицији два уставна органа: влада би да има више маневарског простора, суд, пак, ревносно брине да власт у свом активизму не прекорачи границу коју јој поставља устав. Понекад то чини као укротитељ, реско: поништавајући, потезом пера, њене законе, што, дакако, не пролази без гунђања.
Ствари су се, после избијања кризе с евром, толико заоштриле, примећује „Шпигл“, да то већ личи на отворен сукоб између Берлина и Карлсруеа. Судије су, још од Лисабонског споразума више пута „куцкале канцеларку по рамену“, уверене да у политици коју води за спасавање заједничке валуте „злоупотребљава демократска правила“. Ангела Меркел, с друге стране, очигледно сматра да је продубљивање европске интеграције и преношење компетенција у буџетској политици на Брисел, једини пут да се избегне крах евра, а да је Уставни суд у томе спутава.

ЧУВАР СУВЕРЕНИТЕТА
Председник Уставног суда Фоскуле упозорава, међутим, да све учесталије преношење компетенција на ЕУ угрожава демократију у Немачкој. Грађани не желе да се једног јутра пробуде и утврде да они које су бирали немају више о чему да одлучују. У томе јесте и кључно питање: „колико Европе може поднети немачки Устав“. Пре три године Веће Уставног суда је, поводом Лисабонског споразума, констатовало да су досадашње интеграције, с преношењем надлежности на наднационалне институције, већ исцрпле могућности које пружа немачки устав. За нове интеграционе подухвате било би потребно писати нови устав. Упркос све учесталијим захтевима да се то заиста и учини, шира јавност није до сада показивала спремност за такву авантуру.
Уставни суд, иначе, посебно штити суверенитет Бундестага и његову изричиту сувереност у буџетској политици. Споразуми који су се сада нашли „под лупом“ Уставног суда су изашли из тог оквира. Управо је на инсистирање немачког канцелара Ангеле Меркел, у Споразум о фискалној политици унета клаузула о ограничавању те суверености: „наднационални Брисел“ ће имати контролу националних буџета у зони евра, и ЕУ, прописујући ригорозне мере штедње.
Мислило се, првенствено, на „недисциплиноване“ и кризом захваћене јужњаке, од Грка, преко Италијана до Шпанаца и Португалаца. Та клаузула се, међутим, једнога дана, као бумеранг, може обити о главу и онима које криза није, бар не још, уздрмала. Па и самој Немачкој.
Упркос уочљивом „затезању конопца“ између извршне власти и највише судске инстанце, ником, међутим, од овдашњих политичара, кроз беспомоћан шкргут зуба, не пада на памет да се одважи и закључи да национални суд оваквим својим држањем „брука земљу“, како је то, у случају Уставног суда Србије, с арогантном лакоћом и безобзирношћу учинио председник војвођанске Владе Пајтић: таквом изјавом, и надменим омаловажавањем овде заиста беспоговорне и неприкосновене институције, једног од најважнијих темеља правне државе и демократије, сваком немачком политичару би била запечаћена политичка судбина.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!