Почетна / Свет / Турски продор на Кавказ

Турски продор на Кавказ

Пише Богдан Ђуровић

Грузијски председник Михаил Сакашвили тражи савезнике за нови рат против Русије, а у последње време све више му прискаче у помоћ Анкара, вођена идејама неоосманизма и неприкривеног ревизионизма

 

Михаил Сакашвили и Абдулах Гул

Љубитељи позоришта добро знају да пушка која виси на зиду у првом чину обавезно опали у трећем. У овом случају, у питању је Грузија, која је у рату против Русије пре скоро четири године претрпела катастрофалан пораз за само пет дана, али њен проамерички председник Михаил Сакашвили не престаје да сања реванш у „трећем чину“. Али, Сакашвили се не ограничава само сневањем новог сукоба, већ предузима све што је у његовој моћи да се поново наоружа и откопа ратне секире. Свестан да је сам немоћан да предузме иоле озбиљнију акцију против једне од најмоћнијих армија света, Сакашвили тражи савезнике – посебно у Вашингтону и престоницама „нове Европе“, односно некадашњим републикама СССР и државама бившег Варшавског пакта. Ипак, у последње време у помоћ му све више прискаче Турска, опијена идејама неоосманизма и неприкривеним ревизионизмом.
На крајњем југозападу Грузије, у црноморској луци Батуми која је и главни град покрајине Аџарија на граници са Турском, прошле недеље одржана је Међународна конференција о безбедности, где је Русија дефинисана као претња „младој грузијској демократији“. Истовремено са батумском конференцијом, у комитетима грузијског Парламента, без присуства јавности, водила се расправа о „тајним мерама“ владе у Тбилисију које ће бити предузете на „окупираним територијама“. А под тим територијама Запад и припадници Сакашвилијевог режима подразумевају Абхазију и Јужну Осетију, отцепљене покрајине чију независност гарантује Русија. Сценографија је, дакле, постављена. Сакашвилијева пушка је на зиду и рекло би се да је он сваког тренутка спреман да је дограби и запуца, као у августу 2008. године…

„КАВКАСКА ИГРА“

[restrictedarea]

Учесници батумске Конференције о безбедности, исто као и грузијски парламентарци који су обавезани заклетвом ћутања, не откривају детаље својих расправа. Прошлог четвртка у Батуми је допутовао и специјални гост конференције – Александар Вершбоу, заменик генералног секретара НАТО-а и доскорашњи заменик америчког министра одбране задужен за питања међународне безбедности. Вершбоу, који је од 2001. до 2005. године био амбасадор у Москви, стигао је у Грузију да упозори управо на „руску претњу“. У разговору са грузијским министром за евроинтеграције Григоријем Барамидзеом, Вершбоу је посебан акценат ставио на „одбрамбену способност Грузије“. Како је поручио овај емисар НАТО-а, реформе у сфери одбране и безбедности неопходне су како би Грузија била заштићена од „спољних и унутрашњих изазова“. А ови изазови „пред Грузијом стоје и то је очигледно“, рекао је Вершбоу и нагласио да Тбилиси једино јачањем своје безбедности може ове „изазове“ да сведе на минимум.
Требало би напоменути да се господин Вершбоу, пре само два месеца, у Москви клео да „Америка није претња Русији“. „Русија не верује у искреност изјава да све што се ради, не ради се против вас“, саопштио је Вершбоу на конференцији у руској престоници, поводом отворених сумњи Москве да Вашингтон окружује Русију својим војним базама и системима антиракетне одбране. Вершбоу је додао да такву претњу не види данас, а „зато она неће постојати ни сутра“, и да би Русију желео да види као „пуноправног партнера“. Тако је Вершбоу говорио у мају, а већ крајем јуна допутовао је у Батуми да подржи Сакашвилија против „спољне претње“. Ипак, Селеста Воландер, заменик помоћника америчког министра одбране Леона Панете, бацила је нешто више светла на прави смисао батумског сусрета НАТО-Грузија, рекавши да је то за САД „добра прилика за разматрање питања безбедности на регионалном и глобалном нивоу“. Јасно је да су високопозиционирани амерички и НАТО чиновници допутовали у Грузију да би обезбедили спровођење својих стратегија на регионалном нивоу – јужног Кавказа. Међутим, „кавкаска игра“ далеко је сложенија и излази из троугла Москва-Тбилиси-Вашингтон. Осим Јерменије и Азербејџана, који су деведесетих ратовали око Нагорно Карабаха настањеног Јерменима, последњих година као незаобилазан фактор намеће се и Турска са својим старим аспирацијама.
Сакашвили је прошле недеље, док је Вершбоу био у Батумију, боравио управо у Истамбулу, где је учествовао на самиту држава Црноморске економске сарадње (БСЕЦ), организације која ове године обележава две деценије постојања. Упркос уверавањима прозападних аналитичара, БСЕЦ, са САД-ом као номиналним посматрачем, а стварним газдом, ипак је више фиктивна него реална структура. Јер, какву „сарадњу“ могу имати чланице БСЕЦ-а, као што су Србија и Албанија, Јерменија и Азербејџан или Русија и Грузија? Зато је јасно да је Сакашвили, као и већина других шефова држава и влада, у Истамбул путовао само да би се сусрео са турским председником Абдулахом Гулом, кога многи већ виде као будућег генералног секретара НАТО-а, где би требало да замени Андерса Фог Расмусена.

Турска војска спремна је да поново крене на Кавказ

КОМАДАЊЕ КАВКАЗА
Сакашвили и Гул су на дневном реду имали исту тему као и њихове колеге у Батумију – систем безбедности на јужном Кавказу. Гул је том приликом нагласио „важност уласка Грузије у НАТО у блиској будућности, што ће учврстити систем међународне безбедности на глобалном и регионалном нивоу“. Ова реченица представља директан шамар за Русију, која годинама истиче да неће допустити улазак јужног суседа у НАТО. Међутим, док Гулове изјаве остају у домену реторике, много је важније какве ће конкретно бити последице. Како верују руски аналитичари, после неуспеха договора са Москвом о стварању заједничке „кавкаске платформе“, све указује да ће се Турска, која има другу по бројности армију у НАТО-у, веома активно укључити у збивања на Кавказу, са циљем остваривања доминације у овом региону. А Вашингтон и Брисел немају ништа против овог плана.
Грузија је за Турску веома важна због плана Анкаре да ревидира последице Московског и Карског споразума из 1921, чији су аутори Владимир Лељин и Кемал Ататурк, и којима је дефинисана турска граница на Кавказу. Али, на основу споразума, Турска има право да уведе своју војску у јужну Грузију (Аџарију) у случају претње њиховој безбедности и опстанку. У томе и лежи кључ целог „кавкаског ребуса“. Анкара последњих година, уз здушно садејство самог Сакашвилија, веома агресивно продире на територију Аџарије, територије која је све до османске најезде била једно од најзначајнијих упоришта хришћанства у овом региону. А данас, не би требало сумњати по мигу из Вашингтона, малена Аџарија готово је претворена у територију двојног, грузијско-турског суверенитета.
Један од последњих корака јесте изградња велике џамије Азизие управо у Батумију, чему се противи велики део локалног становништва, јер се гради на месту где су гробови војника чувеног генерала Мазниашвилија – човека који је пре сто година протерао Турке из Аџарије! И да ствар буде још гора, нова џамија носиће име султана Азизие, познатог по окупацији ове територије и истребљењу локалног, посебно хришћанског грузијског становништва. Управо ове две слике на најбољи начин илуструју шта неоосманска политика Турске покушава у Грузији. Томе би требало додати да је Аџарија већ скоро потпуно прешла у турске руке – и без формалне предаје суверенитета. Читаве секторе транспорта, услуга и грађевине већ су преузеле турске компаније, а турски језик је неопходан да би се добио нормалан посао у Аџарији, која је уздуж и попреко окићена заставама Турске.
Међутим, експерти попут Рубена Сафрастјана, директора Института оријенталистике Националне академије наука Јерменије, уверени су да Грузија стаје на турску страну и чини уступке – добивши обећање Анкаре да ће учествовати у прекрајању Кавказа по турском моделу. Иако огроман број Грузијаца такво понашање Сакашвилија доживљава као издају националних интереса, јер допушта агресивном суседу да преузима контролу над деловима националне територије, грузијски председник уз подршку Вашингтона – не напушта такву политику. Док, с друге стране Русију, према којој грузијски народ и поред свега гаји пријатељска осећања, Сакашвили третира као највећег непријатеља.
Зато у Русији тврде да Сакашвили поново кује ратне планове, овог пута уз активну подршку не само Вашингтона, већ и Анкаре – две престонице које су на себе преузеле трошкове опремања и едукације грузијских трупа. Међутим, нови конфликт на Кавказу узроковао би ланчану реакцију, посебно у Нагорно Карабаху, где су Азербејџан и Јерменија већ имали озбиљно пушкарање прошлог месеца, са мртвима на обе стране. Јасно је, ипак, да Русија и Јерменија, као најближи савезници у региону, неће мирно посматрати како Турска, уз помоћ озбиљно милитаризованог Сакашвилија, комада Кавказ. Стога се војна опција, о којој аналитичари све чешће говоре, сада поново појављује у кавкаској драми, као она пушка из првог чина.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *