Турска: Пантуркизам и неоосманизам

Пише Зоран Милошевић

Због чега савремено окупљање турског народа аутоматски значи и разбијање неких држава, пре свега, Русије и Ирана

 

Турска спољна политика данас има најмање два правца стратешког деловања: неоосманизам и пантуркизам. Неоосманизам је усмерен на освајање земаља и држава које су у прошлости биле окупиране од Османлија, а пантуркизам је усмерен ка турским народима, са циљем да се створи политичко и државно јединство свих Турака, али окупљених око данашње Турске. Такво окупљање турских народа аутоматски међутим значи и разбијање неких држава, пре свега – Русије и Ирана. У Русији (од времена империје, па до данас) пантуркизам се разуме као „велика опасност, као идеологија и средство Запада да овлада ресурсима простора Средње Азије“. Совјети су пантуркизам разумевали као расистичку идеологију, према којој сви народи који говоре на неком од турских језика представљају једну нацију и имају обавезу да следе Турску и уједине се у Туран који се простире од Балкана (муслимани-Словени и Албанци се разумевају као Турци) до Сибира. За време СССР-а идеологија пантуркизма је проглашена антисовјетском, антинародном и тумачена је као „турска грана нацизма/фашизма)“. Данас Москва пантуркизам сматра идеологијом која угрожава виталне руске интересе, али и саму територијалну целовитост државе. Идеолози „великог Турана/Турске“, како пише Јарослав Батуков за сајт „globoscope.ru“ данас стављају улог на развој сепаратизма код Турака у Русији, којих има око 15 милиона. Но, главни проблем за Русе и Владимира Путина је тај што идеја пантуркизма, под покровитељством Запада, представља главни изазов евроазијским интеграцијама и опстанку саме Русије као државе.

ПРОЈЕКАТ „ВЕЛИКИ ТУРКЕСТАН“

[restrictedarea]

Пантуркизам има историју старију од једног века, а у најцрњем светлу се представио током Другог светског рата, када је нацистичка Немачка активно подржавала ову идеологију, која је била усмерена против Совјетског Савеза и комунизма. Пантуркисти су тежили, у то време, да реализују пројекат „великог Туркестана“ – марионетске државе која је требало да служи интересима „Трећег Рајха“ у борби за покоравање света. Немци су формирали од присталица пантуркизма мноштво легиона и СС дивизија (чак и од босанскохерцеговачких муслимана) који су се борили против Совјетског Савеза. Обнова идеологије пантуркизма, по правилу, увек се догађа у освит великих промена и ратова.  Новија обнова пантуркизма догодила се у неколико налета, највећа после смрти легендарног турског председника Ататурка 1938. године, затим после уласка Турске у НАТО, јер се ова идеологија показала добрим средством идеолошке борбе против СССР-а. Најновија обнова пантуркизма догодила се са распадом СССР-а, са прокламованим циљем одузимања из руског утицаја република Средње Азије и Азербејџана, разбијање Русије и Ирана, те стварање „великог Турана“, који би био у служби геополитичких интереса САД-а. Но, пантуркизам се тиче и Србије, јер, како је то у априлу 2012. године нагласио почасни конзул Републике Македоније у Јерменији Араик Саргсјан, Македонија и Јерменија имају неколико заједничких циљева, а један је отпор неоосманизму и пантуркизму који узнемирава поред низа држава и Бугарску, Србију и Грчку. „Узнемирава“ јер савремени заговорници пантуркизма у свом политичког програму оправдавају геноцид над Јерменима и Курдима, доминацију „Бошњака“ – муслимана у Босни и Херцеговини, разбијање Србије,  насилно решавање питања Нагорно Карабаха и његово присаједињење Азербејџану, подржавају турски сепаратизам у оквиру Русије и насељавање „протераних Турака“ у Русију, затим подржавају све гране екстремног и реакционарног ислама на Балкану, у Русији и Централној Азији.
Пантуркизам има подршку НАТО-а, САД-а, Велике Британије, Немачке и бирократије Европске уније (Брисела), чији политичари тврде „да је страх од пантуркизма заснован на предрасудама према Турцима, које су се формирале током постојања Османске империје“. Заправо, сматрају западни експерти „предрасуде“ и мржња према Турцима других народа су главне препреке за развој политике пантуркизма, па у НАТО-у, на пример, саветују Турцима да је ова политика дугорочна, а да би краткорочно требало радити на економској и културној сарадњи и политичкој консолидацији, која мора да обухвати само шест независних турских држава. Пантуркизам је данас добио и институционализовану форму кроз Заједницу турских држава (од 20-21. октобра 2011. године у Алмати је одржан Први самит Савета Заједнице турских држава, са циљем укидања економских баријера, усаглашавање позиција у вези са међународним питањима и разматрање „перспективе даљњег зближавања“ држава које учествују у Заједници).

НОВИ ИДЕОЛОШКИ ЗАМАХ
Идеологија пантуркизма стара је више од века и тесно је повезана са схватањем „Турана“, који се појавио као антипод „Ирана“ – државе где власт има персијска култура. Огромно пространство „Турана“ од севера Ирана, Кавказа, до Сајана се разматра као земља на којој живе Турци, који би требало да се уједине и створе Туран – простор у којем доминира турска култура. Сагласно томе, пантуркисти се залажу за ликвидацију на овом простору свих националних и верских мањина. После распада СССР-а 1991. године, створени су услови за обнову покрета пантуркизма, јер су се појавиле независне турске државе Узбекистан, Азербејџан, Туркменистан, Киргистан и Казахстан. Исте године у Казани формирана је и Скупштина турских народа, што је био важан догађај и представља прву институцију свих Турака, која редовно организује сваке године расправе о уједињењу свих Турака. Данас, највећи заговорници јединства пантуркизма и стварања Турана су Турска и Азербејџан.
Нови замах идеологији пантуркизма дат је 2006. године после састанка представника турских народа (600 делегата) у Анталији, када се пантуркизам поново обнавља, при чему су учесници скупа нагласили да покрет пантуркизма има велике политичке циљеве, између осталог, решавање кипарског и проблема Нагорно Карабах у корист Турске и Азербејџана), подршка Турској да уђе у Европску унију, подршка да Турска, Казахстан и Киргизија постану нестални чланови Савета безбедности ОУН, стварање политике „да проблем једне турске државе, аутоматски постаје и проблем друге турске државе“, стварање Заједнице турских држава (у припреми је и стварање првог органа ове заједнице – Савета старешина). Актуелни премијер Турске Реџеп Т. Ердо(г)ан на скупу у Анталији је рекао: „Стварањем Заједнице турских држава ми стварамо услове за економску интеграцију, која нам дозвољава да ступимо на међународну арену са јединствене позиције. Историја нам даје уникалну шансу да ујединимо напоре наших држава, које имају заједничку културу и историјске корене… Или ћемо бити субјект светске политике или објект“. Четири главне тврдње пантуркиста су: да не постоје различите турске нације већ једна турска нација; да постојање различитих турских држава није неопходно; да Турска мора да води процес уједињења свих Турака и да створи „велики Туран“; да пантуркизам мора да искорени националне културе као нетурске.
Ова идеологија имала је свој врхунац деведесетих година, када се распадом СССР-а отворио огроман простор насељен Турцима, а који нико није контролисао. Кримски Татари, Казахи, Киргизи, Азербејџанци, Алтајци, Балкарци и други турски народи бившег Совјетског Савеза потпали су под утицај Анкаре. Користећи идеолошки вакуум Турска је желела да под свој утицај стави све Турске. Но, турске власти нису схватиле да не поседују неопходне финансијске, политичке и идеолошке ресурсе, тако да Анкара није искористила овај настали вакуум. Но, то не значи да Турска није наставила да, у оквиру својих могућности, подржава организације и појединце са предзнаком пантуркизма. Све ове деценије Турска је била активна на информативном пољу, где је ширила идеје пантуркизма и себе позиционирала као пол око којег би требало да се уједине сви Турци. Анализа идеологије пантуркизма (дакле свега што је објављено), констатује Олег Матјушин за сајт „segodnia.ru“, указује да је идеологија усмерена против Русије, јер се ова велика словенска земља у идеологији пантуркизма представља као главни непријатељ турских народа и њиховог уједињења.

МРЖЊА ПРЕМА РУСИМА
Значајно је да данашња идеологија пантуркиста шири мржњу према Русима и то на један веома примитиван начин. Све се дели по вектору Турчин – Рус, при чему је Турчин оличење доброг, а Рус лошег, без обзира на то да ли је заиста тако. Једноставно, идеологија пантуркизма говори да нема доброг Руса или Рускиње.
Пантуркисти посебно улажу у политички савез кримских Татара и украјинских националиста (углавном унијата и фашиста), јер га је подржавао и Хитлер, као успешну карику у борби против Руса, те је и то разлог због чега ова групација рехабилитује своје сународнике који су се борили на страни Хитлера. Другим речима, све је исто као пред и током Другог светског рата, само нема Адолфа Хитлера. Но, његови духовни наследници су зато ту. Они уче омладину да мрзе Русе, а да су сарадници Хитлера из реда Татара и Украјинаца заправо хероји! На Русе се сливају тоне мржње, при чему се уопште не спомињу напади Татара и Ногајаца на Русе. Ни речи о нападима Турака на Грузију и Русе на југу Русије. Ни речи нема о освајачким акцијама и плановима Османске империје на Кавказу и на црноморској обали. Објављују се текстови, репортаже и стварају емисије и филмови где се искључиво оптужују Руси за све невоље турских народа. Нема никакве могућности за дијалог и изношење другачијих ставова. Просто крајње једнострана и примитивна пропаганда усмерена против Руса. Заговорници пантуркизма посебно мрзе личности попут козака Јермака (одиграо велику улогу у сламању турског терора у Малорусији, данашњој Украјини), па намера руских произвођача аутомобила да по овој личности дају име једном аутомобилу изазива такву хистерију код пантуркиста да говоре да је то страшно, те да је то исто као кад би Немци назвали неки аутомобил „Хитлер“ и дали га у продају у Израелу. Јер, у интерпретацији пантуркиста „дошао је лоши Јермак и побио добре и мирне Татаре, који нису никога дирали“. Такође и Турци који су градили руско-турски савез се проглашавају „руским слугама“, па су тако значајне личности попут Шабана Џантајева (Киргиз), Уциг Малсаг (Ингуш), Чокан Валиханов (Казах), Исмаил Гаспрински (кримски Татарин), Хабдула Тукај (Татарин из доњег тока Волге) и мноштво других националних хероја и значајних личности у историји Турака проглашени непожељним у уџбеницима и другој литератури, јер нису заговарали јединство турских народа. Сва се историја турских народа тумачи на основу новог кључа – кључа идеологије пантуркизма. Они већ сада знају ко су им савезници, а ко непријатељи и шта сутра морају да ураде, с ким сарађивати и с ким ратовати. Интересантно је, дакле, да Турска у оба вектора своје спољне политике (неоосманизам – пантуркизам) промовише освајачке и ратне идеје, а не мирољубиве и циљеве мирне коегзистенције. Но, требало би сачекати и видети коме ће се ова агресивна политика обити о главу, али нема сумње да ће то бити (и) глава Турака.

_________________

Оснивач пантуркизма је Византинац и руски поданик

Пантуркизам је настао међу бугарским Турцима, и Татарима у Казању. Скоро сви оснивачи пантуркизма као политичке идеологије нису били етнички Турци. Зијадин Мехмет  био је Курд; Кемал Ататурк – Јевреј;  Тургут Озал – Курд; Аулејман Демирел – Јевреј; Халил Рза Улутурк – Азербејџанац итд. Но, можда је најинтересантнији детаљ да је један од оснивача пантуркизма, Исмаил Гаспински, који је рођен на Криму, потомак славне византијске царске породице Кантакузен. По мушкој линији Гаспрински припада породици исламских свештеника. Његов деда Мула Али Гаспрали на југу Крима је био веома богат, образован и утицајан човек. Под његовим утицајем кнез Михаил Воронцов је изградио једну од најлепших џамија на Криму. По мајчинској линији Гаспрински потиче од знаменитог рода императора Византије Кантакузен. Формално Гаспрински није Татарин (ни Турчин). Његово стварно национално порекло је грчко-руско, али су његови преци примили ислам и интегрисали (асимиловали се) у турску културу Крима.

[/restrictedarea]