Српска прича, бојовнички родослов

Пише Јово Бајић

Због чега су поруке драмског пројекта „Зоран Ђинђић“ Оливера Фрљића, који се изводи у „Атељеу 212“, својеврсно понављање Туђманове ратне пропаганде усмерене против Срба, а осмишљене и добрим делом реализоване почетком деведесетих година

Гледаоци који су у „Атељу 212“ гледали позоришни пројекат „Зоран Ђинђић“ сведоче да на почетку представе  на сцену излази један глумац који саопштава и чињеницу да је отац Оливера Фрљића, аутора овога комада, током последњег рата у Босни и Херцеговини био војник ХВО-а (Хрватског вијећа обране). Детаљ, коме Фрљић даје изузетан значај, јавно се понавља на сцени на почетку сваке представе. Управо због ове чињенице позабавили смо се тим податком из родослова.

ТРАВНИЧКА ХРОНИКА
Шта је то толико важно да Фрљић причу о Зорану Ђинђићу започне подсећањем на то да је његов отац, чије име не помиње, у време минулог рата био ратник? ХВО је основан још у време постојања бивше СФРЈ као паравојна формација босанско-херцеговачких Хрвата. Ова паравојска била је фактички босанско-херцеговачки огранак Збора Народне гарде Фрање Туђмана. Чинили су је добровољци – „драговољци“, па је „драговољац“ морао бити и Фрљићев отац. Паравојска са ознакама ХВО отпочела је верско-грађански рат у БиХ починивши велике злочине над Србима. Први су у БиХ војници ХВО почели да  минирају богомоље, оснивају логоре. Војници ХВО, као и остале хрватске постројбе, јавно су исказивали да су наследници усташке Павелићеве војске из Другог светског рата, а посебно Францетићеве Црне легије. После сукоба са муслиманима који је избио у лето 1993. године, ХВО се повукао из већине босанско-херцеговачких градова пред налетом знатно срчаније муслиманске Армије БиХ, са којом су као савезници кренули у рат против Срба. Многи су спасили главе тако што су прешли на територију коју су контролисали босанско-херцеговачки Срби, који их тада нису сматрали заробљеницима, него су их пропуштали  да прођу у Хрватску или Западну Херцеговину.
У интервјуима које је давао, Оливер Фрљић истиче да је Травничанин и да је у Травнику живео до 1992. године, одакле се у време рата одселио у Загреб где је наставио школовање и направио муњевиту позоришну каријеру. Штета што Фрљић овога пута није преврнуо још једну страницу из свога родослова, и што нам није саопштио још који податак о томе где су травнички Фрљићи ратовали у Другом светском рату, како се звала војска у којој су ратовали. Ту би било грађе за још један позоришни комад, а Фрљићева ратничка породична прича добила би на тежини. Због тог прећуткивања приморани смо да подсетимо на то да су травнички римокатолици, дорасли за пушку, укључујући и Фрљиће, у време Другог светског рата били војници Анте Павелића. Травничани су у Павелићевој војсци посебно били цењени из више разлога. Павелић је у Травнику завршио исусовачку Надбискупску велику гимназију, па је због младалачких успомена најлепше говорио о Травничанима и о овоме граду, што се шире поштовало. Исту гимназију похађао је и Травничанин, митрополит и надбискуп врхбосански др Иван Шарић, још једно убојито перо травничких Хрвата. Остао је запамћен и по песми „Ода Поглавнику“. Проглашен је за ратног злочинца. Склонио се „пацовским каналима“ у Франкову Шпанију, а у оптужници подигнутој против њега стајало је, између осталога, и то да је он дао знак да се ухапси и убије митрополит дабробосански Петар Зимоњић.
Павелићем и Шарићем надахњивале су се травничке усташе док су предвођени пуковником Фрањом Шимићем, чија је команда најчешће била у Травнику, кретали у крваве походе. Прво су, записано је, побили све травничке Јевреје. У овом граду, још од турског времена, постојала је сефардска јеврејска заједница, само су сарајевски Сефарди у Босни били бројнији. Остало је иза ње само старо гробље. Побили су и све и травничке Србе, и све Србе у широј околини, а чинили су злочине и широм Босне. Из пререзаних грла хиљада жртава травничких усташа могло би се напунити не једно буре, као оно виђено на сцени „Атељеа 212“, него десетине и стотине буради.
Дужни смо да укажемо и на још један детаљ. Зоран Ђинђић, коме је посвећена ова представа, провео је детињство и део младости у Травнику, где му је отац шездесетих година двадесетога века у травничком гарнизону службовао као официр ЈНА. У старом здању тадашње исусовачке гимназије, у којој су се школовали поглавник Анте Павелић и надбискуп Иван Шарић, била је и гимназија у којој се, у време док је у Травнику живео Ђинђић, учило по наставним програмима тадашње социјалистичке Титове Југославије. Гимназијско школовање у том здању започео је и Зоран Ђинђић.

ПУТЕВИМА „ДРАГОВОЉАЦА“
Млади Оливер Фрљић, што потврђују и прве сцене његовог драмског комада „Зоран Ђинђић“, следи ратнички пут свога оца, „драговољца“, бојовника ХВО, као и предака из Другог светскога рата. У време када је деведесетих година замирисао барут, Оливер је имао тек шеснаест година.
Комад „Зоран Ђинђић“ може се разумети као типичан пример Туђманове ратне пропаганде усмерене против Срба, осмишљене и добрим делом реализоване почетком деведесетих. О каквом је континуитету реч показују још неке чињенице. Када би се наиме усташке главешине током Другог светског рата или на суђењима после рата нашле притешњени оптужбама због покоља толиког броја Срба, они су понављали како је Краљевина Срба Хрвата и Словенаца, а касније и Краљевина Југославија била злочиначка великосрпска творевина. У тој држави Срби су, каже се, били звери и живот за Хрвате био је неподношљив. Покољи Срба током Другог светског, по њиховим уверавањима, били су само неизбежна, оправдана и разумљива реакција Хрвата. На исти начин, по истој матрици, туђмановска елита говорила је и о Брозовој  Југославији која је наводно почивала на српској хегемонији. А тек када је на чело Србије дошао Слободан Милошевић! Срби, које је предводио Милошевић, како се истиче у Фрљићевом комаду „Зоран Ђинђић“, убили су у Сребреници осам хиљада муслимана, протерали су 850.000 Албанаца са Косова, убили су у Требињу Србина Срђана Алексића, чак и своје гардисте на Топчидеру, подметнули су своје људе да страдају у „РТС“-у, бацили Стамболића у креч, емитовали на телевизији Арканово венчање, потписали Резолуцију 1244. Постављали су балване и правили барикаде по Српској Крајини, палили џамије. Они гледају тениске мечеве Новака Ђоковића, мрзе све Хрвате, све муслимане и Шиптаре… Милошевић је отишао, али су остали Војислав Коштуница, Добрица Ћосић. Ту мржњу подстичу њихови свештеници у њиховим црквама. И све што им се десило, ако се десило, у време последњих ратова, али и што им се дешава после ратова у Хрватској, Републици Српској Крајини, БиХ, на Косову и Метохији заслужено је и оправдано – поруке су Фрљићевог драмског сочињенија. У једном интервјуу Фрљић посредно подсећа да комад „Зоран Ђинђић“ и није у потпуности његово ауторско дело. То ауторство он у неку руку дели и са онима који су му помогли да сакупи грађу за свој комад. Похвалио се да је пре него што је приступио писању разговарао са: Милошем Васићем, Владимиром Поповићем, Горданом Чомић, Борком Павићевић, Срђом Поповићем…
Овој премијери, иначе, присуствовали су, и тако позоришну представу „оверили“, између осталих и Ружица Ђинђић, Драган Шутановац и Чедомир Јовановић.
Да ли се публика која у „Атељеу 212“ гледа представу „Зоран Ђинђић“  разликује  много од публике у Загребу или Широком Бријегу у Западној Херцеговини? Постоје мишљења да су у овом броју и овој друштвеној групацији најчешће представници посебне друштвене касте коју су створили негдашњи „лажиборци“ Јосипа Броза Тита. И то је део поменутог континуитета. Лажиборци нису, наиме, у Другом светском рату ратовали у победничкој војсци, бежали су од рата или су ратовали у таквим војскама као што су Павелићеве усташе. Као што ноћне лептире привлачи светиљка, тако је и њих око Брозовог имена окупила Резолуција Информбироа. Ново време пружало им је неслућене могућности, могли су да указују прстом на антифашисте и идеалисте, да их хапсе и терају у логоре, и тамо муче. А после је све ишло лакше. Ускакали су у Удбу, постајали носиоци нове идеологије и нове власти које је Броз стварао. Шездесетих година двадесетога века створене су такве могућности да они који нису осетили рат или бивши борци фашистичке војске, уз помоћ два сведока могу сами да конструишу своју антифашистичку ратну прошлост, измишљају одлучујуће битке у којима су побеђивали са Титом у срцу и Титовим именом на уснама. А затим су, користећи све привилегије онога друштва и времена, настављали лагодни живот друштвено-политичких  радника, удбаша, доушника, дипломата, чувара братства и јединства и тековина револуције. Ти најгрлатији следбеници Јосипа Броза Тита издвајали су се и по томе што су у свакој прилици исказивали мржњу према српском народу, његовој историји и култури. Иза њих су остајала њихова биолошка и духовна деца која су наследила исту технику живљења и исту мржњу према Србима. Речи које су они током минулих ратова изговарали у Београду о Србима нису се разликовале од речи Туђманове ратне пропаганде изговаране у Загребу. Управо овакви су у „Атељеу 212“ дочекали Фрљића као најрођенијег, прихватајући покличе Туђманове ратне пропаганде. У том заглушујућем хору слепе мржње која се осећа из  публике, налазе се и гласови српских глумаца – Бранислава Трифуновића, Ивана Јевтовића, Владислава Михаиловића, Тање Петровић, Милана Марића, Милоша Тимотијевића, Тамаре Крцуновић, Душана Радовића. А негде иза је и управник позоришта Кокан Младеновић.