Почетна / ТВ коментар / Спајдермен Прибићевић

Спајдермен Прибићевић

Пише Миодраг Зарковић

Први рекет српске политичке аналитике несумњиво је Огњен Прибићевић, освајач свих телевизијских „грен слемова“ у овдашњој понуди

 

Као да црпе снагу из допинга, Огњен Прибићевић, најнеуморнији политички аналитичар у историји телевизије, наставља да походи емисије широм претесног му етра. Јурца овај политички зналац из студија у студио и опслужује сваку и једну станицу, претећи да поруши чак и знане физичке законитости о томе да једна особа не може да буде на различитим местима у исто време.
Лето је као годишње доба уобичајено посвећено филмским хитовима о суперјунацима, па бисмо стога могли да наведене Прибићевићеве напоре схватимо и као српски допринос тој врсти популарне културе. Американци имају Спајдермена и Бетмена, али само ми имамо Аналитикмена. Можда се ово наше пожртвовано надбиће не вера по небодерима попут њихових хероја, али што анализира! Па то је милина гледати и слушати!
Озбиљно, то је истинско уживање, јер од Прибићевића, на пример, можете да сазнате да живите не само добро, него и незаслужено добро. Оно као, преварили сте некога да вам даје више новца него што сте зарадили. Ви, обичан народ, ви сте намагарчили онога ко вам даје плате! То је, у емисији иронично названој „Став Србије“ и приказиваној на иронично крштеној „Првој српској телевизији“, Огњен Прибићевић устврдио: да су плате у Србији веће него што би требало да буду, с обзиром на то да Србија малтене нема привреду.
Да емисија и телевизија нису назване иронично, већ да стварно имају нешто српско у себи, водитељ, врло неироничног имена Драган Бујошевић, морао би да правдољубивом, мериторно опредељеном Прибићевићу постави неколико крајње логичних питања. На пример, каквом опште корисном делатношћу је Прибићевић заслужио своја примања, која при том и не зарађује – како па да стигне ишта да ради, поред толиких телевизијских гостовања?! Ко је, по Прибићевићу, одговоран за наречено стање привреде – да ли грађани са незаслужено високим платама или дванаест година недодирљиви економски мудраци навикли да понављају бајке о страним „инвестицијама“ којима се прикрива беспризорна отимачина српских добара и ресурса, без којих нема ни привреде? Шта Прибићевић, као сарадник Института за друштвене науке и бивши амбасадор у Немачкој, предлаже као излаз из описаног, очајног стања – осим даљег умањивања зарада, што му се вероватно мота по глави, с обзиром на начин на који је изнео своју тезу о незаслужено великим примањима?
Наравно, водитељ није изустио ни ова, ни нека друга питања, која би могла да произађу из Прибићевићевог безобразлука. На Аналитикменову дрскост једино је реаговао други гост у студију, подсећајући на то да су српске плате најниже у региону, па да можда и није пристојно спочитавати грађанству како чак ни те плате не зарађује. Пошто је тај други гост истовремено и колумниста „Печата“, чији је текст у броју који читате објављен на страни ??, нећемо га овом приликом именовати, како не би испало да сами себе хвалимо.

***
Ако не позовете Прибићевића у госте, нити друге његове колеге познате по учесталим телевизијским наступима (Јово Бакић, Владимир Тодорић, Драгољуб Жарковић, поменимо само неке од тих романтичних генијалаца), постоји опасност да вам емисија искочи из минулих година укорењеног обрасца и да буде занимљива. Као, рецимо, када је Антонела Риха у „Око 11“ на Јавном сервису протеклог уторка окупила Љиљану Смајловић, председницу УНС-а, главног уредника агенције „Бета“ Ивана Цвејића, те новинара „Времена“ Милана Милошевића, па на тему састављања Владе уприличила изненађујуће гледљиву расправу.
„Време“ је, истина, у овдашњој јавности далеко присутније него што заслужује по свом тиражу, али смо овом приликом барем гледали неку неизрабљену појаву из тог недељника. Није ни „Бета“, омиљена агенција овдашњих реформиста, ускраћена за било шта у еврољубним режимима, али је за промену било занимљиво видети њено лице. Зато Рихини гости овог пута нису деловали као најбољи другари покупљени из кафане, већ као људи донекле упућени у то шта се дешава иза кулиса најзначајнијих политичких догађања и вољни да своја сазнања изнесу, плус спремни да повремено и закључе нешто.
Све у свему, било какви новитети, па макар и минимални, доприносе нечему што би морала да постане највећа тековина пада Бориса Тадића – разбијању медијске жабокречине – а поменута емисија је била добар пример како се са мало напора може учинити барем неки помак. Није тај помак био довољан, таман посла, али је ипак био помак. Утолико што смо, примера ради, најзад чули различита тумачења посете Филипа Рикера, а да су се сва тумачења чинила разумна и смислена.

***
Постоји, међутим, тачка у којој се различита тумачења још увек панично избегавају. Та тачка је Косово и Метохија, тадићевски сведена на део северно од Ибра и на борбу за некакву фантомску аутономију тог дела у односу на остатак покрајине. Нико у српском етру више не сме ни да расправља о спорном статусу Космета, а камоли да се отворено супротстави западном злочину над Србијом. Зато смо прошле недеље гледали како београдска гласила срамно умањују размере иживљавања шиптарске полиције над видовданским ходочасницима, а истовремено јадикују над косовско-заветним текстом заклетве српске Жандармерије.
Укратко, мора се само призивати даља „кооперативност“ Београда – шта све неће да измисле како би избегли изразе као што су „издаја“ или „предаја“! – и осуђивати тај непокорни север. И у том се осуђивању не мора имати ни мера, ни обзир, што је у поменутом „Ставу Србије“ показао колумниста „Преса“ Светомир Марјановић, клеветнички потежући фантазмагорије о томе како кладионица у Северној Митровици има већи промет од кладионица по Београду, како тамошњи Срби неће да раде за дневнице од 10 евра, па грађевински предузимачи морају да упошљавају Албанце, и како тамо уопштено нема привреде, али „има новца“ – нашег новца, углас се сложише Марјановић и Прибићевић.
Можда, Марјановићу, грађани Србије више воле да њихов новац одлази местима која се опиру шиптарском терору, него градоначелницима чији послушници по београдским дневним листовима претећи наређују новинарима да помажу ту и ту предизборну кампању. Можда знате, Марјановићу, о којем се градоначелнику ради. Можда сте чули и за дневни лист у којем се то десило. „Прес“? Звучи познато?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *