Синиша Љепојевић: НОВА ВЛАСТ И КОСОВО

Видовданско насиље Косовске полиције (КПС) над Србима који су дошли да обележе тај свети дан српске историје још је једно болно упозорење да досадашња политика Београда, сви уступци – и тајни и јавни – и извињења нису уродили плодом. Напротив, као да су додатно инспирисали силеџијство албанских власти према Србима на Косову, али и упорност Срба да истрају у свом веровању. Медији у Србији су, уз инструкције власти, настојали да потисну сву озбиљност још једног видовданског насиља а политичка елита је то насиље оценило као “провокацију”. То, међутим, не може променити сву озбиљност видовданског упозорења и, уколико се настави са ставом да су то само “провокације”, онда би даљи развој “косовске реалности” могао да измакне контроли са последицама и за Косово и за Србију.

У овогодишњем насиљу издваја се велика бруталност косовске полиције у обрачуну са Србима који су дошло да обележе Видовдан. Такви бруталност и силеџијство су ретко виђени а очигледно је да је главни циљ било понижење Срба и то тако, према америчком моделу, да буде виђено, да буде порука свим Србима. Срби на Газиместану су били не само жртве физичког насиља него су били приморани и да скину мајице са ликовима и написима “непожељним за Албанце”, па су тако понижени и полуголи били део светог сећања. Свима који се баве Косовом је јасно да на Косову готово ништа не одлучују актуелне косовске, албанске власти. Њихови западни ментори на челу са Америчком амбасадом су ти који одлучују и дају идеје и зато нема никакве сумње да је и видовданско насиље било део “пројекта” и да је добило зелено светло са западне стране.

Али Срби су, иако понижени и тучени, издржали. Медији и политичка елита Србије – и стара и нова – окренули су главу и рекли да је све то једна непријатна “провокација”, и то је то. Ништа више. Додуше, неки медији су додали да је реч о неким “десничарским организацијама” Срба као и о навијачима Партизана. Признали су, међутим, да није било знамења тог клуба, али је извештач једног медија “приметио” да су знамења виђена у аутобусима. О тим људима, наравно, може свако да мисли шта год жели, па и медији, на пример Б92, али и ти људи су Срби. На Газиместану су тучени и понижавани људи само зато што су Срби, а не зато што су чланови ове или оне партије. Срамно!

НАСИЉЕ ПРЕМА СРБИМА ЈЕ ЕФИКАСНО Видовданско насиље би могло бити далеко важније од тих дневнополитичких манипулација и за Србе и за Албанце. Та збивања сугеришу да се акумулација мржње и насилничке енергије према Србима код Албанаца, и албанске власти и Запада, не смањује него напротив – и после 13 година од НАТО агресије и “живота без Србије” – расте. Очигледно је инспирисана уверењем да је насиље према Србима најефикасније политичко средство као и убеђењем да су власти у Србији кукавичке. Верује се такође да је званични Београд зарад европских амбиција и “пријатељства са непријатељима” спреман на све, па и на издају. На Газиместану тако нису само понижени они који су жртве насиље него и Србија, а кроз понижење Србије албанске власти желе да пошаљу поруку оним Србима који још увек живе на Косову и Метохији. Они су уствари и прва адреса те поруке, њима се поручује да се од “Србије немају чему надати”. Тачније, то је порука оној већини косметским Срба који још увек не прихватају албанску власт у Приштини.

Међу ауторима, а не примаоцима поруке је и она мањина Срба која је прихватила албанске власти и спремна је да штити – што и чини – те власти а не Србију. Приштина се нада да би та мањина могла све више и све брже да расте. Ни то није искључено. На пример, међу жртвама насиља над Србима на Газиместану је био и један норвешки новинар који је и ухапшен, и наводно биће му суђено. Он је изјавио да је најбруталнија, најсуровија према њему била једна жена полицајац КПС, а она је Српкиња. Ако та мањина Срба у служби албанских власти заиста буде довољно брзо расла, за шта ће ипак кључну одговорност сносити политичка Србија, онда би се могло десити да већ идуће године албанске власти на Газиместан пошаљу полицијске снаге КПС састављене само од Срба. Па ће онда Срби, полицајци албанског КПС, тући и понижавати Србе. То је чак, ако је веровати незваничним информацијама из Приштине, и циљ – да Срби бране албанско Косово од Срба.

Политика званичне Приштине се очигледно и даље темељи на насиљу и претњама према Србима. То у догледној будућности може да има озбиљне последице јер Срби, како то показује Газиместан, свих ових година не одустају. Упркос претњама и медијским манипулацијама сваке године довољно велики број Срба смогне снаге да дође на Газиместан, не плаши се. Њихова порука албанским властима, је јасна – “можете нас тући и понижавати, али ми смо ту, долазимо и не можете нас отерати”. И то су махом млади људи, не само из Србије него и из Црне Горе и Републике Српске.

То сугерише на стару традицију да је Косово део менталног наслеђа свих Срба, а не само оних који живе на Космету или у Србији. Није уопште важно да ли је то наслеђе створено на лажним или стварним митовима, оно једноставно постоји и оно генерише јаке косовске емоције које не би требало игнорисати, ни у Србији ни на Космету. Свако, посебно видовданско насиље ће ту емоцију само још више распламсавати, па ће газиместански “гости” бити све бројнији и бројнији и све спремнији да се снажније одупру насиљу над њима. Ако се тај процес буде игнорисао, онда је рецепт за несрећу већ спреман и тада ни НАТО неће моћи помоћи не само Приштини него ни званичном Београду.

ВАЖНОСТ СТАВА О КОСОВУ Минулих година је – непотребно је подсећати – направљено много, махом катастрофалних, грешака у политици Србије према Космету. И, наравно, током тих минулих година на Косову и око Косова се десило много ствари које су створиле једну другачију реалност (не ону о којој говоре Американци). На Косову се ипак нешто десило. У условима мира, који је ипак крајњи циљ свих власти у Београду, мало је вероватно, мада није немогуће, да Србија суштински поврати цело Косово под своју какву-такву политичку, правну и стварну надлежност. Тако се десило, па Србија у овом времену има врло мали маневарски простор. Тај простор јесте мали, али није немогућ, Србија још има могућности.

Независно од важећег Устава, ововремена Србија мора имати јасан и јаван политички став о ововременом Космету, добар или лош, тачан или лажан. Став и унутар тог малог менаварског простора. Али Србија нема јасан став, и то је највећи њен проблем. Какав год да је и ко год шта о њему мислио то мора бити став. Циници кажу како може Србија да има став о Космету кад га нема ни о самој Србији. То је, нажалост, вероватно тачно, али став о Косову је основни услов и да Србија има став о Србији.

И власти после мајских избора у Србији изгледа не схватају тај основи услов и склоне су старој досадашњој политици према Космету, и нема наговештаја да верују да је неопходан другачији приступ. Нови председник Србије Томислав Николић, према изворима из његовог окружења, не верује да Србија може било шта да учини. У свом европском или тачније ЕУ опредељењу председник Николић је изјавио да није реално очекивати почетак преговора о чланству у Европској унији (ЕУ) све док Србија не испуни све захтеве Уније према Косову. Он је потом приметио да му је изасланик ЕУ Мирослав Лајчак рекао да не би требало бити велики оптимиста у том погледу јер Србија неће моћи да испуни ЕУ захтеве. Какви су ти захтеви? Председник Николић се, према медијима, није изјаснио да ли је он оптимиста или није и да ли Србија може или не може да испуни те ЕУ захтеве. То је уместо њега рекао Лајчак, подизвођач ЕУ радова из Словачке. Није ваљда да је и Лачак “већи Србин од Срба”.

Одавно је јасно да доминантна политичка елита у Београду не уважава расположење грађана па ни оно према Космету. Такво игнорисање је већ имало далекосежне последице, али се наставља, што показује и однос према видовданском окупљању на Газиместану. Али свако ново насиље на Газиместану, и уз то оно на Северном Косову, натераће све више људи у Србији да размишља о политици према Космету, и све ће снажније разбуктавати старе косовске митове и емоције, посебно код младих људи. У једном часу, који и није тако далеко, те емоције и бес би могли достићи критичну тачку и довољно велики број људи ће кренути у отпор и према насиљу и према политици.

Сваки ударац косовске полиције на Газиместану и сваки нови уступак Београда су ново уље на ватру. И једног часа, када кап прелије чашу, неколико хиљада младих људи из Србије, Црне Горе и Републике Српске ће кренути да бране оне које туку и скидају до голе коже на Газиместану. Шта ли ће онда власти у Србији и оне албанске у Приштини да ураде? Званични Београд би о томе требало да поведе рачуна јер, када до тога дође, онда не помажу амерички, британски или немачки амбасадори. О томе се, наравно, не води рачуна, чак се не води рачуна ни шта о Косову мисле и они чији је посао да штите власти и поредак у Србији.

ЗАКЛЕТВА ЖАНДАРМЕРИЈЕ Има много примера, а најсвежији је случај са заклетвом елитне полицијске јединице Жандармерије. Медији су открили да у заклетви Жандармерије стоји да “Без Косова не постоји мој српски народ, Без Косова не постоји моја Србија…” На томе се заклињу елитни чувари унутрашњег реда Србије. Створена је велика гунгула, а још увек први човек полиције и вероватни будући председник Владе Ивица Дачић је изјавио да Жандармерија не треба да користи ту заклетву и да он никада то није одобрио. Јер не би – рекао је он – требало да буде недоумица да ли је текст заклетве метафора или претња. Пошто – оценио је Дачић – Србија и њена влада желе да буду фактор стабилности. Створена је велика конфузија која је још једно сведочанство ововремене политичке Србије. Заклетва је озбиљна ствар, а да не говоримо када је реч о елитној формацији полиције, и њен текст се одређује законом, а не вољом политичара тога дана. Нејасно је тако да ли је заклетву Жандармерије усвојио надлежни државни орган и чији је то у ствари текст. Независно од тога, чињеница је изгледа да припадници Жандармерије другачије мисле о Косову од оних чија наређења треба да извршавају.

Ивица Дачић је све то рекао на Видовдан, што је слава те елитне јединице, и то у време када је косовска полиција тукла и понижавала неколико хиљада Срба на Газиместану. Судећи према штампи, то Дачића много и не брине јер, према њему, за мир и безбедност су задужене међународне снаге на Косову. То је њихова обавеза, а не српских снага безбедности. То је била и прилика да демантује ранију изјаву да би нова Влада Србије могла да инсистира на повратку српских снага безбедности на Космет.

Ти детаљи великог мозаика конфузије и нејасноћа у косовској политици Београда су истовремено знаци да нема става према Космету, и да је тај став преко потребан. Да ли је тај став у овом времену могућ или немогућ, није толико важно, важно је да постоји и да је утемељен на већинском расположењу грађана и на ономе шта је објективна реалност и да је то став државе Србије. Видовдан на Газиместану сваке године пошаље поруку да се Србија, све и када би хтела, не може ослободити, или одрећи, Космета нити се Албанци могу ослободити Срба и Србије.

Није важно ни то шта ће о том ставу да мисле и водеће земље Запада, мада ће и њима бити лакше када знају да Србија има своју одлучну позицију. Мало је вероватно да ће мењати своју политику према Косову. Са Западом није могућ договор, и то је реалност, али Србија ће имати више уважавања јер има свој став. Да ли ће политичка Србија после мајских избора имати тај капацитет? То је у овом часу тешко рећи.

Извор: http://www.standard.rs

Један коментар

  1. Avatar

    SVAKA CAST SLOBODANU MILOSEVICU !!! DOK SE SLOBA VEC NALAZI U LEGENDI, POLITICARI KOJI SU GA ZAMJENILI (SILOM I UZ POMOC ZAPADA) NIKADA SE NECE IZVUCI IZ GOVANA, BLATA, I SRAMOTE A NJIHOV SMRAD CE VJECNO UPOZORAVATI NOVE GENERACIJE KAKVIH LJIGAVACA I KUKAVICA JE BILO U SRPSOM NARADU!!!!!!!!!!!!! I DA SE VISE NIKADA NE PONOVE, BAREM KAO NOSIOCI NAJVISIH DUZNOSTI U DRZAVI!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *