С-400 чува небо Евроазијске уније

Пише Богдан Ђуровић

Казахстан, Русија и Белорусија ујединиће националне ПВО системе већ 2013. године. То значи да је Царинска унија само корак на путу стварања Евроазијске уније која је свој суверенитет спремна да брани економским, али и војним средствима

 

Обраћајући се пре десетак дана руским амбасадорима окупљеним у Министарству иностраних послова на Смољенском тргу, председник РФ Владимир Путин поновио је да интеграција на постсовјетском простору представља главни приоритет спољне политике Русије. А онима који у евроазијским интеграцијама Русије уочавају, не само економску, већ и снажну војну компоненту – последњи догађаји дали су за право. Русија, Белорусија и Казахстан од следеће године имаће заједничку противваздушну одбрану (ПВО). У томе намерава да им се придружи Јерменија, а могуће и Киргизија. Све ове државе добиће од Русије, у оквиру заједничког ПВО, додатне системе земља-ваздух С-300, којима оне, иначе, већ располажу. Такође, предвиђено је да ће у Казахстан већ за две године почети да пристижу и нови системи С-400 „Тријумф“, док Русија већ поседује седам дивизиона овог наоружања, а до 2020. имаће их укупно 56 на бојевом дежурству. Системи С-400 немају конкуренцију у свету: ракете нове генерације обарају сва савремена средства ваздушног напада на растојању до 400 километара и на висинама од 10 до 27.000 метара, а „Тријумф“ је у стању да истовремено прати 300 и дејствује на 36 циљева.

ЕВРОАЗИЈСКЕ ДЕЗИНТЕГРАЦИЈЕ

[restrictedarea]

Русија и Белорусија већ имају заједнички ПВО. Две државе су своју моћ у одбрани од ваздушних напада показале у протекле три године, на великим војним маневрима „Запад – 2009“, одржаним у Белорусији, и „Штит Савеза – 2011“, на руској територији, када је учествовало преко 12.000 војника и 100 тенкова, уз 50 авиона и хеликоптера. Следећа прилика биће већ наредне године, опет у Белорусији, када ће Путин и Александар Лукашенко командовати маневрима „Запад – 2013“. Иначе, армије Русије и Белорусије у последње две године одржале су више од 50 заједничких војних активности у склопу оперативне борбене припреме. Две земље, које су још пре деценију и по потписале Споразум о стварању Савезне државе, тако демонстрирају заједничку одбрамбену доктрину – Русија обезбеђује савремено наоружање, ватрену моћ и војну технологију, који Лукашенку и те како значе у условима војне претње са Запада. А Белорусија, самим положајем своје територије пружа Москви стратешку позицију у Европи, изгубљену распадом СССР-а. Јер, руска енклава Калињинград, која се географски налази нешто западније од Белорусије, има велики недостатак – територијално није повезана са матицом.
А следеће, 2013. године, Казахстан, Русија и Белорусија ујединиће националне ПВО системе. Нешто слично било је предвиђено и ранијим договорима, у оквиру Заједнице независних држава (ЗНД), али ова форма интеграције, настала после распада Совјетског Савеза, никада није профункционисала како би требало. Наместо некадашњег јединственог совјетског одбрамбеног система, распадом СССР-а настало је 15 држава које нису могле да створе функционалан савез. Русија, чији је први председник Борис Јељцин и иницирао стварање ЗНД-а, временом је одустала од покушаја да удахне живот овој творевини. Користећи самите ЗНД-а више за фолклорне сусрете лидера 11 постсовјетских држава (балтичке републике нису желеле чланство, а Грузија га се одрекла после рата на Кавказу 2008), Русија је паралелно развијала друге форме интеграције, различите по садржају и обухвату. Међу њима се издвајају Царински савез са Белорусијом и Казахстаном, који ће од 2015. године да прерасте у Евроазијску унију (ЕАУ), као и Организација договора о колективној безбедности (ОДКБ), чије су чланице Русија, Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргизија и Таџикистан.
Управо ових дана ОДКБ је напустио Узбекистан, велика централноазијска република, док су Киргизија и Таџикистан готово истовремено затражиле од Русије значајно повећање цене за изнајмљивање војних објеката на њиховој територији. Објашњење за ове поступке није тешко дати: све три земље нашле су се у фокусу интересовања америчке дипломатије. После најављеног повлачења САД-а и НАТО-а из Авганистана 2013, а у склопу америчке стратегије да одржи значајно војно присуство у Централној Азији, Вашингтон је направио низ споразума о транзиту својих трупа са земљама региона. У овом пакету су и америчке инвестиције, као и „поклони“ локалним лидерима. Конкретно, у Узбекистану, који је напустио ОДКБ после дужег натезања, пуштена је у рад нова фабрика „Џенерал моторса“, која ће донети не само 6.600 радних места, већ и престиж Ташкенту, који планира да покрене још неколико технолошких погона уз помоћ Американаца. На тај начин, Вашингтон даје сигнал и наду својим централноазијским „савезницима“ да ће остати пријатељи и када војне операције у Авганистану буду окончане.
Тиме се могу објаснити својеврсне „евроазијске дезинтеграције“ на штету Русије у Централној Азији, због чега Путин не може бити задовољан. Али, ни посебно нерасположен. Јер, за Москву није приоритет да по сваку цену увлачи централноазијске републике у војне интеграције, ако се цена мери десетинама милијарди долара годишње. Са друге стране, Вашингтон инвестицијама и притисцима у Централној Азији покушава да наведе Москву да уђе у исцрпљујућу трку и неповратно убацује новац у црну рупу. У Кремљу су тај наум прозрели и сматрају много практичнијим да са партнерима који то заиста желе, попут Минска и Астане, ствара чврсте политичке, економске и војне структуре, него да у њих по сваку цену увлаче непоуздане нове чланице.

ОДБРАНА СУВЕРЕНИТЕТА ДРУГИМ СРЕДСТВИМА
Међутим, сва је прилика да се централноазијске државе које „граде партнерство“ са Вашингтоном могу наћи у неприлици – због неумерених апетита својих лидера. Јер, ако је тренутни интерес Вашингтона да са властима у Ташкенту, Ашхабаду, Бишкеку и Душанбеу сарађују због важних послова које би требало завршити у Ирану и Авганистану, нема никаквих гаранција да ће тако и остати. Они који верују у америчку добронамерност, могу много да науче из примера бивших вашингтонских „пријатеља“, као што су талибани или Садам Хусеин. О томе би морале посебно да размисле државе пребогате природним гасом, као што су Туркменистан и Узбекистан. Без моћног заштитника какав је Русија, могле би се лако наћи следеће на удару. Јер, обе земље означене су као критичне у вези са питањима „људских права“, према мишљењу владе у Вашингтону и америчких специјализованих агенција…
Зато и не чуди да су, упркос томе што траже више новца од Москве, у киргизијској престоници Бишкеку, где је од прошле године на власти проруски председник Алмазбек Атамбајев, ипак склонији да партнерство граде са Русијом. Ускраћивање Американцима права на коришћење киргизијске авиобазе „Манас“ од 2014. године, подстакло је Вашингтон на активнију дипломатију и веће трошкове у региону. Суочена са проамеричком позицијом влада у Узбекистану и Туркменистану, Русија се окренула Киргизији и Таџикистану, а дељење долара препустила је Вашингтону. Ако у Ташкенту и Ашхабаду још нису увидели предности заједничке одбрамбене и економске политике са Русијом, није искључено да ће у скоријој будућности то да се промени, као што се 2010. већ догодило у Киргизији.
Традиционални савезник Москве и поуздана чланица ОДКБ-а, Јерменија, већ је изразила спремност да се укључи у Царинску унију са Белорусијом, Казахстаном и Русијом. Председник Серж Саргсјан, свестан сложеног геополитичког положаја своје земље, стешњене између Турске, Азербејџана, Грузије и Ирана, недавно је отворио ову могућност, уз раније већ постигнуте договоре око изградње руске радарске станице и атомске централе на територији Јерменије. На тај начин, на делу се показује да и земље које немају физичку границу са Русијом, попут Јерменије, могу бити чланице Царинске уније и ЕАУ. Како у Русији наглашавају, врата ЕАУ отворена су не само за бивше совјетске републике, већ и за друге државе Европе и Азије које у томе виде своју шансу. Још 2010. жељу да се прикључи Царинској унији исказао је и председник Сирије Башар Асад, али је после тога, уз подршку Запада настао оружани метеж у његовој земљи, којем он још увек одолева.
Цифре указују да користи од евроазијске интеграције могу бити огромне. У наредне две и по године, до 2015. и формирања ЕАУ, процењује се да ће Русија од Царинске уније имати корист од 400 милијарди долара, док ће Белорусија и Казахстан инкасирати по 16 милијарди. У истом периоду, три земље могу заједно имати додатних 15 одсто раста бруто производа, што износи још 400 до 500 милијарди долара. Нема сумње да су Киргизија и Јерменија на време осетиле одакле ветар дува у Евроазији. Царинска унија само је корак на путу стварања Евроазијске уније – која ће ујединити све оне који не желе да трпе диктат Запада у политици и економији. А стварање заједничког ПВО-а показује да су ове земље свој суверенитет спремне да бране и другим средствима.

[/restrictedarea]