Радослав Зеленовић: Кинотека је највреднија филмска ризница на свету

Разговарала Невенка Стојчевић

Фотографије Милан Тимотић

По броју филмова београдска Кинотека убраја се међу првих 10, а по вредности међу првих пет на свету. Поседује, рецимо, највећу колекцију руских филмова изван Русије, и те копије су у бољем стању него оне у матичној земљи. Због свега тога Кинотека би ускоро требало да уђе на Листу светске културне баштине УНЕСКО-а

„Југословенска кинотека“ чувар је најкомплетније филмске производње чак 134 земље света од 1895. године до данас, и у недугој филмској историји од 115 или 116 година многи од њих стари су и стотину година. Због те, на културном плану непроцењиве вредности, Архив „Југословенске кинотеке“ спада међу најзначајније у свету, а шта то значи најбоље говори писмо које је овој установи 4. априла 1999. послао Бернардо Бертолучи: „’Југословенска кинотека’ је један од три најзначајнија филмска архива на свету где се чувају кључни делови памћења на овај век. Уништити сећање то значи уништити историјски идентитет, и онда је будућност исто што и прошлост“. Већ 20 година на челу ове установе је историчар филма Радослав Зеленовић, с којим смо разговарали о њеном значају за нацију.
„Бертолучи је ову поруку послао у време када је НАТО алијанса већ отпочела агресију на Савезну Републику Југославију, и када се ‘милосрдни анђео’ бомбама обрушио и на Историјски архив града Београда у чијим депоима је, поред остале културне баштине, чуван и велики део српске, али и светске филмске грађе“, каже Зеленовић на почетку разговора.

Мислите ли да налогодавци бомбардовања нису знали шта се налази у депоима овога Архива?
Свакако да су знали, и баш зато су гађали овај објекат. Срећом, бомба је пала и направила кратер тачно испред улаза у депо! Тако је од сигурног уништења сачувано 90 хиљада кутија са филмовима, односно више од 30 милиона метара филма. Све су то били изворни материјали које чува Кинотека. Да је уништен тај простор, то би несумњиво био културни геноцид на крају 20. века!

Многи људи у Србији и не знају какво све благо постоји у Архиву Кинотеке и шта значи њено „златно правило – чувати, сачувати и приказати“?
„Југословенска кинотека“ је основана 5. августа 1949. године одлуком коју су потписали Владислав Рибникар и Јосип Броз. Тада је имала око 700.000 метара филма, а њен задатак је био да у циљу ширења филмске културе сакупља, обрађује и трајно чува филмским материјал, те изучава историју филма. „Срце“ Кинотеке је Архив у којем се чува велики број играних и документарних филмова највећег дела светских националних продукција, запаљивих (нитратних) и незапаљивих, немих и звучних, црно-белих и колорних, и сви југословенски филмови снимљени после Другог светског рата. Скоро сви филмови имају своје копије (око 95.000 копија). За разлику од многих светских кинотека ми све те филмове приказујемо у „Музеју Југословенске кинотеке“ у Косовској, где годишње има и по хиљаду пројекција, значи понекад и више у једном дану. Ми желимо да то и остане сигурно место на којем ће моћи да се види филм у изворном облику.

Осим филмова и копија, Кинотека чува и бројну припадајућу грађу на којој нам такође позавиде многе националне кинематографије!?
Ту грађу чине по 250 хиљада фотографија и плаката, и више од 650 предмета из предисторије и историје филма. Међу њима највећу пажњу привлачи камера браће Лимијер из 1896, под фабричким бројем 335, и један од штапова Чарлија Чаплина, као и бројни документи релевантни за историју филма.

Познато је да су многи светски филмски прваци били гости Кинотеке. Да ли су и они њене садржаје доживљавали као културно богатство?

[restrictedarea]

Председник Светске федерације филмских архива, господин Иван Трухиљо, дошао је октобра 2001. године, после бомбардовања, да сагледа стање и степен угрожености нашег филмског фонда. Када су га новинари питали како оцењује наш Архив у односу на светске,  он је одговорио да по броју филмова спадамо међу првих 10, а по вредности међу првих пет на свету. Лик Бесон је пролазећи кроз депо са 60 хиљада кутија у којима се чува 10 хиљада филмова, на телефонски позив пријатеља одговорио да се управо налази у рају! А Вим Вендерс ми је рекао да сам богат човек јер чувам толико благо, и да му је жао што нема милионе долара, зато што би нам у том случају помогао да можемо да радимо у нормалнијим условима. Међутим, ми смо и поред тога током прошлих и ове године, средствима Владе Француске и нашег Министарства за културу, у потпуности реконструисали Архив. Изграђен је и нови Депо за колор негативе, а обновљени су и депои у којима се чувају нитратни, самозапаљиви филмови настали од 1895. до 1949. године. То је најзначајнији део наше колекције и у току је поступак да она буде стављена на Листу светске културне баштине УНЕСКО-а.

Може ли, уопште, вредност тог богатства да се измери нечим?
Тешко је „измерити“ величину неког филмског архива, али наша је садржана у чињеници да је историја светског филма сакупљена под једним кровом. Ту су филмови 134 националне кинематографије од 1895. године до данас, међу којима и 16 филмова који су се водили као нестали. Испоставило се да су то једине копије. Значи, ако се некоме не гледају само енглески, француски или амерички филмови, може да гледа грузијске, најзначајније филмове великих чешких аутора Милоша Формана, Јиржија Менцла, Војтеха Јасног. Или филмове из неке националне кинематографије одређеног периода. Када је код нас био некадашњи директор Руске кинотеке, рекао је да ми у Београду имамо највећу колекцију руских филмова изван Русије. И што је најзанимљивије, често им изнајмљујемо наше копије, које су у бољем стању него њихове, јер су се мање приказивале.

Како је Кинотека дошла до свих тих филмова разних националних кинематографија?
Наиме, бивша Југославија је као несврстана земља била „ни тамо, ни вамо“, као што је и данашња Србија, и та несврстана позиција је чак и законски регулисана. Били смо обавезни да купујемо не само америчке и филмове европских кинематографија, већ и источноевропских и несврстаних земаља. Тако је у светским кинотекама скоро немогуће наћи афричке филмове, а ми их имамо. Знам да поседујемо и филмове најмањих кинематографија, каква је, на пример, саудијско-арабијска. То је оно што нашу колекцију чини изузетном и што је наша велика предност.

Позајмљују ли националне кинематографије наше копије, под којим условима, и шта их највише занима?
Наравно да позајмљују. Тренутно, на пример, постоји велики интерес за фонд Филмских новости, јер ова посебна архивска јединица има бројне документарце снимљене по разним земљама у којима је Југославија радила велике пројекте, бране и путеве. Њима је та грађа јако важна и желе да је имају. Интересантно је да је „Југословенска кинотека“ и у најтеже време била веома кооперативна према свету, и само ми знамо како смо се у време санкција налазили с њима и давали им филмове. Заузврат смо тражили да нам они направе једну копију. Међутим, после тога су културни људи из светских кинематографија почели да и нама шаљу своје филмове. На једном сусрету у Словенији жена из Латинске Америке, чини ми се из Панаме, дала нам је филм на којем се види како се у Србији прави сир или како је некада испред Народне скупштине био велики камени зид са капијом, а Београд пред рат био господски град.

Приликом обележавања стогодишњице филма на нашим просторима, одлучено је да се за дан Кинотеке узме 6. јун. Због чега?
Због тога што је давне 1896. године у београдској кафани „Златни крст“ тог дана била прва пројекција филмова који су приказани у Паризу тачно пет месеци и десет дана пре тога, а које су у нашу престоницу донели сарадници браће Лимијер. Била је то прва филмска пројекција код нас, али и прва на Балкану, и једна од првих у Европи. Наредне, 1897. године они су се поново вратили у Београд, што само потврђује да је наша престоница и тада била центар културних дешавања Балкана.

После 80 година Кинотека је коначно дошла у посед првог српског филма, посвећеног Карађорђу. Где сте га и како пронашли?
У протеклих 20 година овај догађај је свакако најзначајнији у мојој професионалној каријери. Јер, овај филм који су снимили глумци Краљевског народног позоришта на челу са чича Илијом Станојевићем је темељ српске кинематографије и представља национално благо, али му се 1928. године, после једне од последњих пројекција у САД-у, губи сваки траг. А онда су нас 2003, после 80 година, у време када је наш амбасадор у Аустрији био Михајло Ковач, позвали у Беч да видимо да ли је филм који они имају наш филм о вожду Карађорђу. О ексклузиви која следи досад нисам говорио. Наиме, када смо управник архива Саша Ердељановић и ја у аустријском Филмском архиву угледали први кадар, одмах смо знали да је то наш оригинални филм, и од среће и узбуђења сам тако снажно ударио о огроман метални монтажни сто, да сам избацио траку из стола.

Дакле, проналазак филма о вожду Карађорђу демантује дуго пласирану причу да је наш први снимљени филм „Славица“ из 1947. године!?
Апсолутно! Била је то једна идеолошка заблуда. Први снимљени филм на овим просторима је филм „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“. Ми га нисмо имали, али у историографији код Босе Слијепчевић, код професора Косановића, он је до детаља описан. Постоје још многи филмови снимљени до 1947. године, али нису били целовити, какав је филм о прослави 550 година Косовске битке на Газиместану из 1939. године који, напросто, није завршен јер је понестало новца, што се и данас догађа, или филм Михајла Ал. Поповића „С вером у Бога“ који је нестао, али га је он сам поново монтирао. У периоду од Карађорђа до „Славице“ снимљена је „Голгота Србије“, која је цензурисана, али у последњих 10 година екипа професионалаца је све то сакупила, измонтирала, озвучила, направила 35 милиметарске копије, ДВД издања свих филмова.

Постоје, међутим, и неки филмови који упућују на још старију традицију српске кинематографије…
Да, године 1904. српски почасни конзул у Шефилду, господин Вилсон је уз помоћ свог сниматеља господина Мотершоа направио филм о крунисању краља Петра Првог Карађорђевића, па не само да су снимили Београд, Жичу и Студеницу, него и Нови Пазар, Рашку, Андријевицу, Задар и Шибеник. А имамо забележен и историјски почетак снимања српског народа на филмској траци из 1911. године, када је чувени радикалски посланик, свештеник Михајло Минић из крушевачког села Мајдева удавао братаницу. Кум је био Стојан Протић, а на свадби су били и бројни чланови владе, као и генерал, потоњи војвода Степа Степановић који је довео војни оркестар из касарне „Свети кнез цар Лазар“. Све се то види на филму, који је међу првима у Европи снимљен у затвореном простору, у кући Минића која до данас постоји. Па, зар то није први етнографски филм који је снимио Светозар Боторић, први српски продуцент? Кинотека, такође, на филму има и великог кнеза Романова који долази на Бањицу да проси Јелену, ћерку краља Петра Првог Карађорђевића. Знате ли шта значи имати Романова на филму! И све је то код нас.

За неким старим филмовима још увек упорно трагате?
По причама неких очевидаца наши први филмови су снимљени у пролеће 1897. године – „Калемегданска шетња“ и „Трамвајска станица на Теразијама“. За њима још увек трагамо, јер „Карађорђе“ нас је научио да не постоје изгубљени филмови, већ само филмови које ми још нисмо пронашли. Истина, ми знамо да је неколико вагона филмова значајних за историју наше кинематографије послато у Борово да би се од тога, цитирам, „направило љепило за ципеле“. У прилог овоме иде и сведочење Миленка Карановића, првог директора „Југословенске кинотеке“, да је „једнога дана видео у дворишту ‘Авале’ људе који су секирама уништавали снимљене филмске траке, а када је погледао о чему се ради, видео је да управо уништавају ‘Модерна времена’ Чарлија Чаплина“. Али, упркос томе, ми нећемо одустати од потраге. У свету је из тог раног периода пронађено тек око 15 до 20 одсто изгубљених филмова, а ми смо тај проценат подигли на 75 одсто. То је невероватан податак за све који се баве овим послом.

Ви сте једном приликом рекли да се плашите за судбину архивистике због технолошких новина.
Филм је сада на огромној прекретници, јер се са филмске траке прелази на дигитални запис. Ми јесмо стара институција, али нисмо старомодни. Кинотека има велики Центар за дигитализацију и знамо колико нам она помаже да сачувамо филмске траке, у смислу да их побољшамо и рестаурирамо, али и колико су озбиљна претња филму да нестане. Јер, на крају процеса све филмове враћамо на 35 милиметарску филмску траку, пошто смо једино тако сигурни да ће нам трајати још сто година. Већ за десетак година, због филмова у дигиталном формату, могли бисмо да имамо читаве рупе уместо филмова који су нестали или нису сачувани, или преко којих је нешто преснимљено.

Каква је судбина „Југословенске кинотеке“, на којој сада стоји српски барјак; сарађујете ли са кинематографијама бивших ЈУ република?
„Југословенска кинотека“ је постојала као централна институција до 1972. године, када су тадашњи секретари за културу на састанку у Љубљани одлучили да нам ова институција више није потребна као заједничка. Иначе, Хрватска није ништа ни улагала у њу, а Босна и Херцеговина једва нешто мало. Када сам 2000. послом био у Загребу, питао сам професионалце из хрватског филма да ли је неко од њих, можда, 1999. окренуо телефон да пита за судбину Архива. Одговор нисам чуо, а видео сам погнуте главе.

_____________________

Спектакл за „добре духове“

У мојој канцеларији „добри духови“ су фотографије браће Лимијер и две секвенце из филма „Казабланка“ са Хемфри Богартом. Ове године прошло је 70 година од снимања тог филма, и тога се нико код нас није сетио. Али Кинотека је са Гагом Марковићем поводом 50. годишњице направила велики спектакл у Центру „Сава“ 1992. године, у најстрашније време. Направили смо модну ревију, оркестар обукли у беле смокинге, направили авио-карте за Казабланку. Тирке је говорио о филму, Прелевић певао. Биле су две пројекције, и тада сам се једини пут озбиљно уплашио када је маса света кренула из сале, а друга почела да излази. Све што смо зарадили, потрошили смо на овај догађај.

_____________________

Наша Кинотека је озбиљан светски бренд

Кинотека је већ дуго озбиљан међународни тренд и у њу се улази са великим уважавањем. Она има озбиљан статус у европским и светским оквирима. Када 1999. нисмо могли да обележимо њених 50 година, прославу су направили 70 италијанских филмских радника у Риму, сви су се потписали и послали нам писмо. То је дирљиво!

_____________________

Светогрђе је бојити црно-беле филмове

Једне године су ме у Кану позвали да видим колорисани филм „Казабланка“. Било ми је интересантно да га погледам, јер ми, наравно, имамо црно-белу варијанту. Ту сам видео да Хемфри Богарт има зелени шешир, а он је у мојој глави био или сив, или браон. Питам их откуд им идеја, а они кажу извукли су је из сценарија. И он је стварно био зелене боје, али то је за мене светогрђе, исто као кад би са „Мона Лизе“ скинули боју да би она била црно-бела.

[/restrictedarea] займ на карту займ онлайн срочнозайм на счетвеббанкир займ

Један коментар

  1. Kinoteka je dokaz vrednosti duha i entuzijazma. Nesumnjivo je da je
    ona i pobeda nad komercijalizmom. Mozemo biti ponosni.
    Gospodin Zelenovic je sav entuzijazam i pregalastvo svog zivota
    ulozio i ocuvanje i uzdizanje ove institucije filma i kulture.
    Nadam se cemo ga podrzati da se sve kvalitetno zastiti i obezbedi.
    Takodje, u ovom, i vremenima pred nama, kada mnogima, stare kamere i celuloidne trake, predstavljaju anahronizam, treba obezbediti njen zivot i upravljanje, sa bar slicnim kvalitetima, kao g. Zelenovica.
    Svedoci smo kriminalne bezobzirnosti prema vrednostima Narodnog
    Muzeja i Muzeja Savremene Umetnosti, zato, pruzimo svu podrsku,
    da Kinoteka ne izgubi, vec dobije i veci znacaj i ulogu.
    Umetnicke slike, sa svim onim sto nose (a vise od puke likvne
    atrakcije) rasute su svetom, muzejima, galerijama i privatnim
    salonima. Nasa Kinoteka predstavlja daleko vise od pokretnih
    slika, i jos, celog sveta.
    Zahvaljujem Pecatu na intervjuu.
    Gospodine Zelenovicu, HVALA vam!
    Srboljub Savic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *