Проф. др Јасмина Вујић: Како смо уништили науку (I део)

Разговарао Златко Богатиновски
Фотографије Милан Тимотић

Политичко-тајкунска структура у Србији већ дуже време ради по принципу „што можемо да уништимо данас, нећемо оставити за сутра“. То се посебно односи на науку, која је осуђена на изумирање

 

Професор др Јасмина Л. Вујић, рођена у Лозници 1953. године, завршила је Електротехнички факултет, одсек техничке физике, на Београдском универзитету 1977. као један од најбољих студената у генерацији. На истом факултету магистрирала је 1984. године. После осмогодишњег рада у Институту за нуклеарне науке „Винча“, наставља стручно усавршавање у САД-у на Универзитету „Мичиген“ у Ан Арбору, где је магистрирала поново 1987, а 1990. докторирала. Потом постаје доцент, па редован професор на престижном државном Калифорнијском универзитету – „Беркли“, једном од 10 најбољих и најцењенијих факултета у САД-у. Од 2005. до 2009. године је била декан-руководилац (Chairman) Факултета за нуклеарну технику, на Калифорнијском универзитету у Берклију, као прва жена-декан која је имала ову дужност на једном од факултета за нуклеарну технику у САД-у.
Професорка Вујић је научник и стручњак светског гласа у областима реакторске физике, нуклеарног инжењеринга, а бави се и применом зрачења у медицини и индустрији. Један је од најутицајнијих српских научника у иностранству. Између осталог, оснивач је и директор Центра за нуклеарна истраживања на „Берклију“ и члан Управног одбора Америчког нуклеарног друштва.
Њена импозантна биографија препоручује је као релевантног саговорника на низ тема које се тичу техничко-технолошког развоја, науке и образовања у Србији и у свету…

Завршили сте врло квалитетан Електротехнички факултет у Београду, у време СФРЈ, који Вам је омогућио изузетну стваралачку каријеру у САД-у. Где је данас ЕТФ, у односу на време Вашег студирања?
Електротехнички факултет у Београду је заиста био један од најквалитетнијих и најтежих факултета у бившој СФРЈ. Диплома ЕТФ-а је отварала врата на универзитетима и у комpaнијама шиrом света. Процена је да има између 1.500 и 2.000 електроинжењера расутих по свету који су завршили овај факултет. У овој групи ћете наћи професоре водећих светских универзитета, научнике и стручњаке који раде у врхунским истраживачким лабораторијама у свету, у компанијама у Силицијумској долини, многи су власници патената у областима телекомуникација и развојних софтверских програма, аутори уџбеника и књига, власници компанија. Да бисмо их окупили, пре десетак година нас троје колега (др Света Ђурић, Мита Поштић и ја) смо основали америчко непрофитно стручно Удружење електроинжењера (ETF–BAFA), и ја сам неколико година била први председник овог удружења, које сада броји неколико стотина чланова. Док није уведен ПДВ у Србији, успели смо у више наврата да пошаљемо компјутере и опрему за школе, факултете и болнице. Иван и Јелена Рашовић из Лос Анђелеса својом великом донацијом преко нашег Удружења су омогућили изградњу лабораторијског блока за студенте између Машинског и Електротехничког факултета у Београду, који данас носи њихово име. Пре три године смо организовали превоз најмодерније опреме у области ласерске технологије (вредне преко пола милиона долара), коју је поклонио др Бранислав Симић Главашки из Кливленда. Опрема је отишла Институту за физику и Електротехничком факултету у Београду. Ово су само неки примери. Сви ти наши инжењери истичу да су знање стекли управо на ЕТФ–у и да им је то знање помогло да постигну изванредан успех у свету и поред оштре конкуренције.
Нажалост, ЕТФ последњих година полако губи свој углед и квалитет знања које би требало да пренесу на следеће генерације. То је последица погрешних реформи у оквиру „Болоње“, као и неспособности да се факултет модернизује и доведе младе стручњаке који би са пуно енергије и ентузијазма повели ЕТФ у 21. век.

Увођењем „Болоње“, наше некад веома добро школство и цењене образовно-научне институције се детаљно уништавају. Да ли је реч о полтронском испуњавању издиктираних услова однекуд, да се сва памет и знање у Србији сведе на глупост и незнање или је реч о „освети бивших понављача“, како је својевремено говорио проф. др Павле Савић, председник САНУ?

[restrictedarea]

Вероватно и једно и друго. Веома сам разочарана на који начин је спроведена та Болоњска реформа. Ми смо заиста некада имали изузетно квалитетан образовни систем, и оно што је требало урадити јесте побољшати ефикасност студирања, модернизовати наставу и наравно даље повећати квалитет студија. Оно што видимо после 10 година је да квалитет образовања стално опада, да се услови уписа у следећу годину константно мењају, да се студије продужавају, и да се све мање одваја за средње и високошколско образовање. Са друге стране имамо инфлацију приватних факултета и универзитета сумњивог квалитета. Мора се развити стабилан образовни систем, чија се правила неће мењати од данас до сутра. Акредитационе комисије морају много боље да обављају свој посао, и то независно од политичких притисака. Да се ја питам, 80 одсто новоотворених приватних факултета би изгубило дозволу за рад, а и одређени број државних. За овај хаос у образовању свакако кривим оне који су на силу и у невреме кренули са спровођењем Болоњске реформе: првог министра за образовање Гашу Кнежевића и његовог заменика Србијанку Турајлић. Почињем да сумњам да је крајњи циљ био да се научнообразовне институције доведу на просјачки штап и униште, да се знање које ће „болоњци“ понети са собом снизи на најнижи ниво – јер је много  једноставније управљати масама без знања и способности да логички размишљају и доносе независне одлуке.
Недавно сам посетила врхунске француске универзитете и истраживачке институте. Док су поједини универзитети у Француској прешли на „Болоњу“, врхунски технички факултети су задржали петогодишње студије уз обавезни дипломски рад. Те студије су еквивалентне Мастеру (М2) у систему „Болоње“ и могу директно да продуже на докторске студије.
Београдску универзитет мора више да се интегрише и поједини факултети не могу да буду државе за себе. То је један од главних разлога што Београдски универзитет не може да се нађе на разним листама где се рангирају најбољи универзитети на свету. На пример, на Шангајској листи се већ налазе и Загребачки и Љубљански универзитет. То не значи да су ови универзитети по квалитету бољи од Београдског, али они су успели да се реформишу и интегришу, и на тај начин остваре знатну видљивост у свету.
Интегрисаност универзитета би довела до могућности да студенти могу да узимају предмете и на другим факултетима, ако имају шире интересе, тако да студент електротехнике може, на пример, да полаже и предмете из економије или биологије ако хоће… Ригидност која постоји сада мора да се промени и модернизује настава.
Реизбор професора мора да се потпуно промени, и подигне на ниво читавог универзитета. Тајност комисија мора да буде загарантована, да се не би дешавало „ја ћу да подржим тебе, а ти подржи мене“. Не може да напредује професор који не објављује радове у квалитетним иностраним часописима, који нема написане уџбенике, који не унапређује и модернизује наставу, који се не бави научноистраживачким радом. Са друге стране, студенти морају много више да раде, да редовно похађају наставу и полажу испите. Критеријуми за упис у следећу годину морају да буду „зацементирани“, тј. да студентима буде јасно да неће моћи да се упишу у следећу годину ако не испуне те услове. Број студената мора да буде ограничен према условима на појединим факултетима и према потребама привреде и друштва, тако да се не дешава да се уписују хиљаде бруцоша на Правни, Економски или Медицински факултет.

По неким наговештајима, странци ће „водити рачуна“ и о вероватно најбољој средњој школи на свету, о Математичкој гимназији у Београду.
Надам се да има довољно памети да се то не уради. Математичка гимназија мора да се очува у свом изворном облику. Већина мојих колега који су се расули по целом свету су управо завршили Математичку гимназију, и носе је у срцу. Младим талентима требало би помоћи и омогућити да убрзано пролазе кроз образовни систем, а њихова достигнућа наградити стипендијама за даље студирање.

Србија је данас водећа земља у Европи по броју оболелих и умрлих од рака. Последице НАТО сејања касетних бомби са осиромашеним уранијумом су очигледне. Ви сте члан Америчког друштва за заштиту од зрачења, али се бавите и терапијом рака. Како ми који живимо у Србији да се заштитимо од последица „милосрдног зрачења“?
Према свим информацијама до којих сам могла да дођем, у току бомбардовања 1999. године пројектили са осиромашеним уранијумом нису коришћени северно од Врања. Овакви пројектили су први пут коришћени у Првом Заливском рату (1991), затим у Босни (1994-1995), у Србији (1999) и у Другом Заливском рату (2003). А према подацима које је НАТО дао УН, на Космет, нарочито према граници са Албанијом, је испаљено око 30 хиљада пројектила са осиромашеним уранијумом, 2.500 у ужој Србији и око 300 пројектила у Црној Гори. У Републици Српској је гађано 11 локација.  „Пенетратор“ је око 30 mm дугачак и састоји се од око 300 g осиромашеног уранијума унутар алуминијумске „кошуљице“. То значи да је на Космет бачено око 9.000 килограма осиромашеног уранијума, а на југ Србије око 1.000 килограма. Моје колеге из Института „Винча“ су пронашле и уклониле око 200 пенетратора са југа Србије, што представља само 10 одсто од бачених пројектила. Они нису имали приступ бомбардованим областима на Космету (видети слику), тако да највероватније нико није вршио уклањање 30 хиљада пројектила.
Уранијум је метал сребрнкасто сиве боје, веома велике густине (19 g/cm3). Природни уранијум се може наћи свуда у малим количинама – у разним стенама (гранит), у земљи, у води, у биљкама и животињама, па и у људском телу.  Састоји се од три изотопа – 238U (99.27 одсто), 235U (0.72 одсто) и 234U (0.0054 одсто). Слабо је радиоактиван, те не представља проблем као извор зрачења, осим ако се не унесе у организам. Уранијум је хемијски токсичан, и зависно од количине унете у организам (на пример, преко пијаће воде) може врло брзо да доведе до тровања. Осиромашени уранијум има исте хемијске особине као природни уранијум, али има знатно мање изотопа 235U (0.2 одсто) и представља отпадни производ при обогаћивању уранијума тим истим изотопом. Уранијум обогаћен изотопом 235, обично до пет одсто се користи као гориво у нуклеарним електранама.
Осиромашени уранијум се користи у пројектилима због изузетно велике густине, тако да се ови пројектили користе за пробијање оклопа тенкова и других бојних кола, као и бункера. При удару, пројектил се распрскава и уколико температура пређе 600 степени Целзијуса, прах уранијума се може запалити, што такође доприноси додатном уништавању и контаминацији. Сви, војници или цивили, који се у моменту распрскавања налазе у близини, могу да буду изложени овим ситним честицама уранијума. Уколико их удахну у већим количинама, уранијумска прашина им се наталожи у плућима где базично остаје. Уранијум се распада углавном емисијом алфа честица у низ такође веома радиоактивних хемијских елемената, као што су: 230Th, 226Ra, 222Rn и 210Po, односно изотопи торијума, радијума, радона и полонијума. Довољно је напоменути да је полонијум коришћен да би се отровао Александар Литвиненко. Вероватноћа канцерогених обољења се повећава удисањем уранијумске прашине.
Пенетратори од осиромашеног уранијума, уколико се не распрсну при удару о тврду подлогу, забијају се у меку земљу и до дубине од метар до метар и по. Тада их је јако тешко открити. Нажалост, ако остану на површини или се забију у земљу, пенетратори брзо кородирају (видети слику), уранијум оксидише и настају оксиди који су растворљиви у води. На тај начин осиромашени уранијум може да доспе до подземних вода, а преко њих и до пијаћих вода. Немам податке да ли ико у Србији редовно проверава квалитет пијаћих вода на територијама где је бомбардовано пројектилима који су садржали осиромашени уранијум. Ако се различита једињења уранијума унесу у организам путем воде или хране,  један део остаје у организму и таложи се у костима, јетри, бубрезима, те долази до разних обољења.
Значи, основно је спречити уношење уранијума у организам на било који начин. Требало би напоменути да има биљака које узимају уранијум ако се налази у земљишту, нарочито дуван, али и орах. Уранијума има и у вештачком ђубриву на бази фосфата, те дуван који се ђубри овом врстом ђубрива може да садржи повишене нивое уранијума. То је још један разлог да се престане са пушењем.
Апсолутно сам против коришћења осиромашеног уранијума у пројектилима. Званичници у Србији требало би да наставе са чишћењем терена која су гађана оваквим пројектилима, да јасно обележе те регионе ако нису очишћени и да редовно проверавају квалитет пијаће воде. Војници и цивили који су били у областима које су гађане пројектилима са осиромашеним уранијумом, као што је граница према Албанији, морају да буду под сталном контролом. Врло је тешко доћи до прецизних података о броју и врсти канцерогених обољења. У општем је интересу да се овакви подаци прикупљају, анализирају и објаве.
На крају, желела бих да поменем заборављеног хероја Радојка Павловића, мог колегу и школског друга, који је одмах после бомбардовања био у тиму „Винче“ који се бавио проналажењем и прикупљањем пенетратора од осиромашеног уранијума, као и деконтаминацијом загађених површина. Радојко је умро 2003. године, у 49. години. Проучавајући документацију и извештаје УН, наишла сам на његову слику где у руци држи пенетратор. Ни име му нигде није поменуто!

После НАТО агресије на СР Југославију 1999. основан је Фонд дијаспоре за помоћ разрушеној домовини. Сакупљено је тадашњих 12 милиона немачких марака и уплаћено на рачун „Београдске банке“, која је убрзано гурнута у стечај, чиме је овај немали новац практично отет. За ову бесрамну отимачину прозвали сте Мирољуба Лабуса, тадашњег директора Агенције за санацију банака, Млађана Динкића, гувернера „Народне банке Југославије“, и понајвише Божидара Ђелића, министра економије и финансија у Влади Србије од 2001. до 2004. године.
Горепоменута екипа је по налогу „Међународног монетарног фонда“, „Светске банке“ или ко зна кога, по преузимању власти 2001. године донела одлуку да би четири највеће банке тадашње СР Југославије требало отерати под стечај, иако нису биле неликвидне и поред тога што су имале огромну имовину у некретнинама. После десет године видимо страховите последице ове одлуке – Србија нема своју инвестициону банку, а стране банке које су довели зарезују огромне камате, од 15 одсто, 20 одсто или више, што директно тера и појединце и привреду у банкротство. Такве огромне камате нисам видела нигде у свету. Док се камате широм света смањују скоро на нулу, стране банке у Србији пљачкају и народ и државу, и извлаче из земље огроман профит.
За Фонд дијаспоре за матицу сам сазнала 2002. године, као потпредседник Савета за дијаспору који је основала тадашња Савезна влада, а који је радио под покровитељством Савезног министарства за иностране послове (СМИП). Покушала сам да сазнам шта се десило са тим новцем. Међутим, министар Ђелић никада није одговорио на званичне захтеве Савета за дијаспору. Како смо били решени да сазнамо истину о Фонду, на крају смо колеге и ја отишли право у министарство, где нас је примила помоћница министра госпођа Јездимировић, којој смо објаснили да не верујемо да су средства Фонда отишла са стечајном масом „Беобанке“, и да не идемо док не сазнамо где су средства заиста завршила. Помогла нам је и госпођа Весна Џинић да утврдимо где се налазе средства, што ипак није помогло да се средства одблокирају.
Министар Ђелић је упорно годинама тврдио да средства не могу да се добију назад. Као изговор навођене су уобичајене фразе и неистине да је тај новац сакупљан за помоћ Слободану Милошевићу, а не за хуманитарне акције. Ево, после десет година сам присуствовала скупштини Фонда, којом је председавао председник Управног одбора др инж. Милоје Милићевић из Немачке. Ту сам сазнала да je тек у септембру 2008. године Министарство финансија уплатило Фонду дијаспоре за матицу 230,5 милиона динара, а како тврди извршни директор Фонда Живадин Јовановић осим осмогодишњом блокадом, Фонд је оштећен и конверзијом средстава у динарску противвредност.

Веома ме је пријатно изненадио извештај о хуманитарним акцијама Фонда за дијаспору у 2011. години – 100.000 евра је уложено за изградњу Дијагностичко-пријемног центра Опште болнице у Аранђеловцу, 70.000 евра за изградњу дечјег обданишта „Ђурђевак“, за 100 српске деце на Космету, у Брњици код Грачанице, 10.000 евра за изградњу храма Светог Василија у Банатском Великом Селу, и 9.000 евра за 225 ђака са Космета, и 6.000 евра Фонду за младе пољопривреднике „Борка Вучић“.
Од 2001. до 2008. године је било блокирано 3,5 милиона евра Фонда дијаспоре за матицу за хумане потребе и развојне пројекте, као и 130.000 евра Фонда „Сања Миленковић“ за стипендирање младих талената у области математике и техничких наука. Због штете настале оваквом опструкцијом тражили сте да се свим одговорним из власти, а најпре Божидару Ђелићу, суди.
Ни после 10 година не могу да објасним зашто је министар Ђелић са таквом упорношћу пробао да отуђи новац који су прикупили наши људи широм света у хуманитарне сврхе. Сматрам да се сва узурпирана средства морају вратити Фонду и то са каматом, а сви они који су незаконито трошили ова средства или су опструисали њихов повратак Фонду, морају да одговарају за то. Србија мора коначно да постане правна држава у којој за све важе закони, а Устав није мртво слово на папиру. Да се ја питам, сигурно бих затражила да се провери начин финансирања „Универзијаде“ и како су додељивани многи послови, како је формирано Јавно предузеће „Нуклеарни објекти Србије“ (ЈП НОС), као и како и зашто је донета одлука да се гради тзв. Центар за промоцију науке?

У следећем броју Јасмина Вујић објашњава ко је и зашто уништио Институт за нуклеарне науке у Винчи

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Nažalost, u pravu je. Nivo obrazovanja je na sve nižem nivou počevši od osnovne škole. stručnost i rad prosvetnog osoblja treba da se preispita , jer osnovni uslov za rad u prosveti je politička podobnost. nije tajna da se vrše izbori preko veze uz plaćanje ili uz uslov da se trenutni direktori održe na što dužem mandatu. nikoga nije briga što se naša deca od malih nogu vaspitavaju da je bolje krasti nego raditi da je bolje umeti nego imati i tome slično.A tek obrazovanje nastavnika, e to je diskutabilno. meni se plače kada čujem predavanja nekih nastavnika, pa ti ljudi nemaju pojma šta predaju niti ih je briga. Ko hoće da nauči neka uzme privatne časove.Čast izuzecima, naravno. A tek kućno vaspitanje dece i to je priča za sebe i onda se roditelji pitaju a kako je moje dete moglo da uradi tako nešto. E pa moglo je jer smo mi navikli da sve greške zataškavamo novcem i da NIKADA ali nikada krivce ne kažnjavamo i to radimo od malena.

  2. Nije teško složiti se sa Slađanom i ostalim kritičarima, kako obrazovnog sistema tako i naučnih institucija, jer i u jednom i u drugom, preko 1/3, pretstavlja; apsolutni ŠKART!
    Ako tome dodamo 1/3, onih osrednjih, više loših nego dobrih, koji idu linijom ne zameraju, onda preostalih 30%, naučih i obrazovnih radnika koji nešto vrede, moraju da ćute o toj nakaradno sselekcije, jer o njihovoj sudbini će odlučivati upravo oni naj gori, ali podobni!
    Svako se može uveriti u istinitost mojih reči, ako se obrati nekoj naučnoj ili obrazovnoj instituciji, nudeći saradnju ili dobronameran savet u vezi nekog projekt, , bez obzira da li je lice; ronalazač, inovator, racionalizator ili drugi kreativni stvaralac.
    Onaj kome se obratite, kao po pravilu, od vas će pokušati da napravi budalu, u smislu; “ko si ti, da nama P A M E T N I M A, deliš savete, jer MI SMO TI, koji mogu i smeju da rade na kreativnim projektima, ma koje vrste. (To sam lično doživeo od strane takve institucije)!

  3. Гојко Панић

    Ша професорка мисли о радијацији расутој преко бомби Нато агресије на Србију? Можда има њено предавање на ту тему. Замолио бих оне који о томе нешто знају, да проследе линк. Лично мислим да професорка мало више пљуцка на српске вредности, као да је заборавила своје порекло.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *