Почетна / Култура / Позоришна сезона 2011/12: Врло климаве даске које живот значе

Позоришна сезона 2011/12: Врло климаве даске које живот значе

Пише Рашко В. Јовановић

Осврт на сезону које као да није ни било, уз разматрање чињеница које чине легитимним питање: Да ли ће наредна сезона бити прекид низлазне путање на којој су се нашла наша позоришта?

Некако неприметно доспели смо и до самог краја позоришне сезоне, већ после 15. јуна проредиле су се представе у појединим позориштима. Понегде представе су се и отказивале, јер није било довољно заинтересованих гледалаца, кажу и због знатно умањеног броја премијера услед изостајања очекиваних  дотација позориштима која  се финансирају из градског буџета, а то су сви театри у Београду, изузев Народног позоришта и приватних позоришта. Нема сумње да је то довело до стагнације делатности већине београдских позоришта која је код приличног броја посетилаца учинила да и не примете како је истекла сезона, будући  да су још од почетка ове године ретко имали прилику да  виде  нову премијеру или пак обнову неке старе представе. И од ове констатације ваља изузети само два београдска  позоришта – Народно позориште и „Атеље 212“. Остала позоришта имала су само једну или две премијере.

ШТЕТНА „ЕКОНОМИЈА“
Карактеристични су примери Југословенског и Београдског драмског позоришта. Југословенско драмско позориште приказало је на Великој сцени „Љуба Тадић“ само две премијере, од којих је само једна припремана за ту позорницу. Као што се зна, прва премијера, Чеховљев „Вишњик“, у режији Дејана Мијача,  припремана је за фестивал „Град театар Будва“ где је прошлог лета и изведена. Почетком ове сезоне редитељ је извођење  прилагодио условима затворене позорнице, о тој представи писали смо („Печат“, бр. 188). После те премијере у ЈДП-у, током сезоне, није изведена ниједна нова, све до месеца априла када је приказано Нушићево „Сумњиво лице“ у режији Јагоша Марковића. Остављајући по страни питање зашто се ЈДП определио да као своју другу премијеру (практично  једину у овој сезони; „Вишњик“ је припреман за фестивал „Град  театар Будва“) прикаже „Сумњиво лице“ када се то дело већ  налази на репертоару „Звездара-театра“, поготово ако знамо да има толико других Нушићевих дела која се незаслужено уопште не изводе у нашим позориштима. Редитељ Јагош Марковић је у представи инсистирао на водвиљским елементима којима су доминирали сценски каламбури у виду карактеристичних  наглашено карикатуралних поза и покрета, што је као последицу имало потискивање текста у други план. Ипак, неколицина глумаца успевала је да у свом изразу сачува примат текста. То је, срећом, највише пошло за руком Небојши Глоговцу, који је тумачио Јеротија Пантића са добро изнађеном мером у персифлажи, избегавши претерану карикатуралност. Он је успео да оствари једну нову и занимљиву интерпретацију тог лика. Јелисавета Саблић била је на добром путу да лик Анђе оживи са себи својственом комичарском вештином, али је штета што је у доследно изграђеној персифлажи примењивала исувише агресиван тон. Праву меру у изразу имао је Радован Вујовић као Вића, баш као и Драган Мићановић, који се истакао сценском маштовитошћу у тумачењу лика среског шпијуна Алексе Жуњића, доводећи га на духовит начин у координате нашег времена. Јанош Тот у улози газда-Миладина са мером је градио срачунато снисходљив однос према носиоцима власти.  Без обзира на неуједначеност глумачких остварења и пренаглашену карикатуралност ликова популарне Нушићеве гогољијаде, могли смо се уверити како се у нашем позоришту још тражи кључ за сценску интерпретацију „Сумњивог лица“, исто као што је и у нашем друштву неопходна потрага за таквим лицима („Печат“, бр. 211).
Свакако да су две премијере на Великој сцени „Љуба Тадић“ Југословенског драмског позоришта недопустиво мали биланс делања у једној сезони овог театра. Овако мали број премијерно изведених представа, истичу, последица је знатно умањених дотација позориштима која се финансирају из градског буџета. Обично надлежни прокламују како је до тога дошло због економске кризе, која је и код нас све жешће почела да узима данак у свим сферама друштвеног живота, па и у позоришту. Нека је и тако, но ваљало би да одговорни у позориштима предузму одговарајуће кораке, како прибављањем средстава из других извора, тако  и економичнијим пословањем не би ли донекле поправили  ситуацију. При том не мислимо да је смањивање броја представа нека врста економичног пословања. Поготово ако знамо да приходи од улазница, при садашњим њиховим ценама, код нас могу покрити неких 12 одсто расхода у условима редовне делатности позоришта. Без обзира на то, позоришта која не раде или пак своју  делатност усаглашавају са висином дотација сразмерно смањујући број премијера и укупно одиграних представа нису јефтинија, већ су најскупља.  Ако добијају дотације по уобичајеном шаблону који првенствено подразумева  плате стално запосленог особља, таква позоришта и те како коштају буџет, односно пореске обвезнике. Зато је сигурно да је ЈДП са овако скромним бројем премијера у протеклој сезони и са мањим бројем изведених  представа на сценама „Љуба Тадић“ и „Бојан Ступица“ (на сцени „Студио“ више се не приказују представе) било скупље, него ли што је то био случај претходне сезоне када је било више премијера и представа. Но, можда је и то боље, с обзиром на то да репертоар ЈДП-а „кроји“ његов уметнички директор Горчин Стојановић, који би нас вероватно поново „почастио“ неким немачким или аустријским водвиљем из претпрошлога или са почетка прошлога века, које Народно позориште у Београду ни тада, ни после, из разумљивих разлога, није желело да приказује.

СВЕ О „УКУСНИМ КЕЛЕРАБАМА“

[restrictedarea]

И Београдско драмско позориште поступило је слично као и ЈДП. Смањило је број премијера на својим сценама – Великој сцени и Новој сцени. Од свих премијера приказаних у овом позоришту највећу пажњу привукло је прво извођење новог комада „Доктор Д.“ Горана Марковића, који је своје дело и режирао. Ова драма у суштини обрађује „случај“ др  Радована Караџића, без обзира на то што је аутор подстицајну идеју да напише дело добио после поновног читања романа шкотског списатеља Роберта Луиса Стивенсона „Необични случај доктора Џекила и господина Хајда“. За разлику од др Џекила, који се из научничке радозналости упушта у удвајање своје личности, Марковићев јунак то чини зато што мора, а  на основу договора са прогонитељима под чијим се притисцима морао повући из политичког живота. Главни лик драме означен је једноставно као К, да бисмо из саме радње дознали да је преименован у др Драгића, који ће под тим именом деловати у својству стручњака за алтернативну медицину, са специјализацијом исцелитеља  психичких болести. Међутим, невоља у драми  настаје од тренутка када К, односно др Драгић, почне да верује како му је одиста пошло за руком да постане неко други, чак и када се неочекивано пред њим појави оригиналан Дарко Драгић. О извођењу овог комада писали смо („Печат“, бр. 207) и истакли како је писац успео да створи занимљиво драмско штиво, које ће имати заинтересоване и захвалне гледаоце све док траје делатност Трибунала у Хагу. Међутим, да би то постигао писац и редитељ Марковић свесно се одрекао трагичне истине о погубном деловању Хашког трибунала, политичке институције која правно поступа углавном по америчком диктату. Глумци су се заложили да комад изведу са потребном дозом зачудности и у том настојању су успели. Главну улогу, лик К, који постаје др Драгић, изврсно је тумачио Драган Петровић Пеле, испољивши велику сналажљивост, чак и лежерност у променама израза.
„Келерабе су здраве“ наслов је једне површне играрије у типично бродвејском стилу, коју је режирала Милица Краљ. Најпре је, почетком сезоне, та представа, која је, како смо обавештени, припремана као самосталан пројект, приказана на Новој сцени БДП-а. Потом је већ прва или друга реприза доспела на Велику сцену, где се и задржала. Навели смо „кретање“ ове представе да бисмо указали на један од начина састављања репертоара у београдским позориштима који се све чешће примењује пошто се у новије време одустаје од спровођења јасно профилисане репертоарске политике, а о неком дугорочнијем планирању репертоара да и не говоримо. Шта рећи о „укусним келерабама“? Признајући да смо љубитељи тог здравог поврћа, ипак наглашавамо да нисмо поборници безвредних  површних забавних комедијица у бродвејском стилу, које се све издашније сервирају нашој публици. Када знамо да су се на сцени БДП-а некад приказивале драме знаменитих америчких писаца као што су Артур Милер, Тенеси Вилијамс или Вилијем Инџ, да и не говоримо о делима многих новијих европских драматичара попут  Ануја, Арабала, Пристлија, Слакруа, Фоа, Фриша, Гомбровича, Брехта, Јонеска, Бонда, чини нам се заиста излишним да се осврћемо на извођење бесмислене играрије, каква је бесумње „Келерабе су здраве“, будући да то дело не нуди ништа осим површне забаве, те стога припада булеварској позорници нижег реда, али не и сцени на Црвеном Крсту.

РАСТЕРИВАЊЕ ПУБЛИКЕ
Народно позориште у Београду, будући да га као установу националног значаја финансира републичко Министарство културе, извело је протекле сезоне знатно више премијера. После „Кањоша Мацедоновића“ Виде Огњеновић, који је припремљен и изведен на фестивалу „Град театар Будва“ („Печат“, бр. 199), на Великој сцени приказани су још Молијеров „Мизантроп“ у режији Егона Савина („Печат“, бр. 219) и Шекспиров „Хенри VI“ у режији Никите Миливојевића, а у копродукцији са Фондом „Лаза Костић“ у Београду и „Глоб-театром“ у Лондону („Печат“, бр. 222). Пошто је претходних сезона, нарочито за време директоровања, срећом краткотрајног, Кокана Младеновића и,  на невољу нешто дужег,  Тање Мандић Ригонат, позоришна управа са сцене „Раша Плаовић“ буквално растерала публику систематским неговањем искључиво постдрамског репертоара – довољно је указати на комаде као што су „Можда смо ми Мики Маус“ Маје Пелевић или „Роналде, разуми ме“ Филипа Вујошевића, који једва да би испунили услове да се изведу на студентској позорници „Мата Милошевић“ Факултета драмских уметности, а не на другој сцени националног театра, мада није наодмет и подсетити на репертоарске „бисере“ какви су несумњиво били наслови „Витамини“ Вере Јон или „Призори егзекуције“ Хауарда Баркера, које је мало ко хтео да гледа!  Ове сезоне, са променљивим успехом приказано је више премијера које нису васкрсле интересовање публике за представе на овој сцени, о тим премијерама – „Хеда Габлер“ Хенрика Ибзена, „Зли дуси“ Достојевског и „Неспоразум“ писали смо у „Печату“ (бр. 199) и „Стаклена менажерија“ (бр. 211).
„Важно је звати се Ернест“, бриљантна конверзациона комедија Оскара Вајлда премијерно је изведена на сцени „Раша Плаовић“ 14. јануара 2012, у режији Николе Завишића. Та „тривијална комедија за озбиљне људе“ на сатиричан начин слика лицемерје, претенциозност и испразност припадника енглеског високог друштва, њихову склоност према сензуалним уживањима уз сумњиво морално понашање. Као да је редитељ Завишић имао у виду новија ишчитавања тог дела, која су дошла до уочавања специфичности које указују на чињеницу да готово сви ликови у комедији, па и сам писац, имају неку „тајну“ која, ако би била откривена, може да доведе у питање њихове односе с другим ликовима, али и њихов положај у друштвеној заједници. Убрзо после премијере комедије откриће се Вајлдова „тајна“, што ће рећи његов хомосексуализам, због чега ће, иако је био на врхунцу књижевне славе и миљеник врхунских монденских кругова, допасти затвора и изгнанства. У складу са том околношћу редитељ је динамично водио радњу спроводећи, када је у питању глума, интенције приказивања посебног понашања и специфичних ставова и покрета, који су откривали претенциозност и прециозност, суптилност и посебну емоционалност појединих ликова. У реализацији такве игре особито су се истакли Ненад Стојменовић, Милош Ђорђевић и Анастасиа Мандић. Читав глумачки ансамбл заложио се и бесумње остварио  једну забавну представу, која ће допринети појачавању интересовања гледалаца за догађања на овој сцени.
И „Атеље 212“ је реализовао предвиђен број премијера на својој Великој сцени и на позорници Театра у подруму (однедавно „Сцена Петар Краљ“). О представама и другим збивањима у овом театру опширно  смо писали у два маха („Печат“, бр. 218 и 223). Додајмо да је и „Звездара- театар“ протекле сезоне имао само две премијере, а „Битеф театар“ такође две драмске премијере. Како се види, што се броја премијера тиче на сценама дотираних београдских драмских театара – никад лошији биланс, тако да се може говорити о полусезони, а не о целовитој сезони.  Да ли ће наредна сезона означити прекид низлазне путање на којој су се у условима транзиције нашла наша позоришта?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *