Планетарна подвала уметности

Пише Дејан Ђорић

Смишљена као велика културна превара, у којој су многи учествовали, постмодерна суштински не постоји, јер се у свему ослања на претходно; у питању је само модернизам који траје три века, који се све више исцрпљује и ближи свом крају

 

Роберт Говер: Без назива

У савременом вредновању уметности неизоставно се мора имати у виду њена историја, тачније однос традиције и модернизма, и још увек актуелна идеја постмодернизма. Ми нисмо више у културној и друштвеној реалности старих Грка, за које је Карл Маркс рекао да су деца цивилизације, иза нас су наталожени векови и миленијуми о којима толико тога знамо, па смо од деветнаестог века свесни историјске димензије савременог стваралаштва. Као што је некада  био кључан однос између класичне и авангардне уметности, тако је данас битно разликовати модерну од постмодерне. Термин се појавио почетком осамдесетих да означи посебан, нов поглед на свет, „цветање хиљаду цветова“, равноправност стилова и појава, синхроно и дијахроно увођење искустава прошлости у време после модернизма – када први пут више не постоји преовлађујући уметнички феномен. Постмодерна је време без узора и доминантног стила које карактерише и данашњу сцену; Драгош Калајић цинично је приметио да је то већ била модерна.

НА ПРАГУ  „ПОСТ-ПОСТ“ МОДЕРНЕ
Новина коју доноси постмодерна огледа се у превазилажењу модерне; модернизам је застарео, више је историјски него актуелан; нови модернизам одбацује и оно што му непосредно претходи. Радикализам те врсте одговара појавама које су све више присутне и у фокусу су музејско-галеријског света, а односе се на поставангарду, постконцептуализам, видео, инсталацију и перформанс. Вероватно је већ застарело говорити и о постмодерни; њене идеје нису више у оптицају, уметност осамдесетих је историзована, а појављују се естетски прилози и зборници типа „После постмодерне“. Мора се, међутим, задржати на том феномену и појму јер се после њега није појавио ниједан други; постмодернизам, премда стар тридесетак година, што је временски много у ери брзих промена, последња је велика идеја западне уметности, критике и теорије. Да ли је она уопште нова и оригинална? Није ли рад са стиловима из прошлости као носећим елементима ликовног дела уместо линије, боје, сенке и валера, истицан као посебност постмодернизма, присутан још у стварању грчких архитектонских редова, римској уметности, еклектицизму маниризма и барока, сликарству Алберта Савинија, Де Кириковог брата, није ли слика Леонида Шејке „Музејска поставка“ из 1956. године прво право постмодерно дело?
„На разлику између модерне и постмодерне уметности може се, симболично, указати према начину кретања уметника кроз простор стваралачке слободе. Модерна је, наиме, усмеравала уметника н а п р е д,  ка новом и непознатом, и тиме простор његове слободе отварала с те, ‘предње’ стране. У постмодерној, стваралачка свест је слободна и за освртање ‘уназад’, ка просторима меморије и склоности према ретроспекцији. Она је, отуд, отворена ‘са обе стране’. Вредност њених остварења процењује се по својствима исказане креативности, а не по критеријуму линеарног ‘напретка’“, каже ликовни критичар Ђорђе Кадијевић. Неко склон шали или дубљем увиду установио би да је Кадијевићева дефиниција модерне и постмодерне сексуалног типа; модерна се отвара са предње стране, а постмодерна са обе. Ма како духовито (или неспретно), овакво одређење односа две парадигме почива на општеувреженој заблуди. Анализа скоро сваког модернистичког правца показала би да постоји окретање ка прошлости и да ретроестетика и отвореност ка традицији нису никаква привилегија постмодерне. Томови књига написани су о утицају старих или примитивних култура на Пабла Пикаса, Хенрија Мура, Андре Бретона, надреалисте и експресионисте, присутном већ код оријенталиста деветнаестог века, посебно код Пола Гогена, а постоје и специјалистичка издања, посвећена нпр. само утицају египатске на новију уметност. Пикасо је осим афричке истицао иберијску скулптуру као утицајну на своје стваралаштво, експресионисти су се интересовали за готску рустичност, а путници на Оријент, Далеки исток и у егзотичне крајеве, као Емил Нолде, Анри Матис, Аугуст Маке и Паул Кле у своју уметност су уносили традиционално изван европског искуства. Пикасо се исто тако окретао ка старогрчкој и медитеранској уметности као што су надреалисти под утицајем Хијеронимуса Боша, Питера Бројгела, Ђузепа Арчимболда, Гистава Мороа и симболиста обновили стари, академски, класичан вид сликања. Ђорђо де Кирико је у модерну увео Франца фон Штука, Арнолда Беклина и Макса Клингера, богове на ликовном небу позног деветнаестог века који мало тога имају са авангардом, као што је Маљевича и руске конструктивисте занимала дводимензионалност иконописа. Салвадор Дали се бавио ренесансом, а египтоманија и утицај Далеког истока почињу већ са шиноазеријама осамнаестог века и Наполеоновим освајањима. Може се рећи да су традиција или егзотизам опседали сваку генерацију модерних уметника, од реалиста, импресиониста и симболиста, до сецесиониста  и арт деко мајстора, који се интересују и за Византију. Опште место новије историје уметности јесте тумачење формирања Климтовог сликарства под утицајем Истока и јапанске културе; међутим, у студијама о њему уочава се да је то можда пре била фасцинираност византијским мозаицима. Модерну уметност карактерише покрет уназад колико и кретање унапред, ка будућности, па очигледно да није само постмодерна отворена у оба смера. На скоро сваки аргумент дефинисања различитости модерне и постмодерне може се одговорити контрааргументом, што отвара питање постојања било какве постмодерне самобитности. Да ли је она само производ доконих интелектуалаца, креатора нових друштвених мода, које ће већ сутра бити одбачене због других јавних трендовских сценских кретњи?

Игор Макаревич, Галерија Л

ОБМАНА НА ШИРОКОМ ФРОНТУ

[restrictedarea]

Интелектуалци у спрези с тржишним мешетарима отварају нове фронтове деловања и омогућују бољу продају својих производа, а једна од таквих подвала јесте увођење постмодерне у чије постојање сумњају озбиљни аналитичари модерних уметничких процеса. Све што је створено у доба успона постмодерне у осамдесетим и деведесетим годинама прошлог века постојало је већ у модерни или раније, па са данашње удаљености делује смешно и јадно еуфорија водећих умова у филозофији, уметности и књижевности, давање потпуног поверења, помама и опседнутост постмодернизмом. Јирген Хабермас говори само о „хоризонту модерне који се стално помера“, а водећи београдски андерграунд уметник је Лиотарову књигу „Постмодерно стање“ назвао „постмодерно срање“. Сандро Боћола, у једној од најстудиозније написаних историја модерне уметности, почетке модернизма помера од импресиониста ка Гоји, други ка Ђанбатисту Тиjеполу и Шардену, сматрајући их последњим великим мајсторима старог кова, као што многи сматрају да модерна епоха почиње са ренесансом или бароком. На усиљеном маршу од историје до постисторије, смењују се „изми“ и „постизми“, стилови, правци, покрети и школе, чији протагонисти мање или више здушно одбацују светост и светлост прволика (прототипа), сакралну димензију уметности, што може бити једино суштинско одређење и обележје (пост)модерне. Смењују се различити видови деструкције људског лика и тела, учестали насртаји на личност и обесвећење лепоте, у чему је постмодерна узнапредовала у односу на модерну. Смишљена као велика планетарна културна превара, у којој су многи учествовали, постмодерна суштински не постоји, јер се у свему ослања на претходно; у питању је само модернизам који траје три века, који се све више исцрпљује и ближи свом крају. У постмодернизму је некадашња револуционарна, антикласна, антирасна, антидржавна и демократска уметност постала званична, политички коректна и идеолошки прихватљива. Ако „вредност њених остварења процењујемо по својствима исказане креативности“, како каже Кадијевић, онда је резултат ништаван; неупоредиво су већи стваралачки доприноси модерне и епоха пре ње у односу на претпостављену постмодерну у којој су само на другачији, циничнији и уноснији начин заживеле стратегије дадаизма, надреализма и поп-арта. Немачки теоретичар Регина Мундел објавила је 1997. књигу „Остаци слике лудила – надреализам и постмодерна“ („Bildspur des Wahnsinns – Surrealismus und Postmoderne“), у којој постмодернизам анализира као прерушени надреализам. Феминистичко одвајање мушке од женске уметности, започето такође у надреализму, једна је у низу недоказивих нових теза коју саме уметнице одбацују. Каролин Кинклер, други немачки теоретичар, уочила је деструктивност модерне уметности и о тој теми 2005. објавила студију на пет стотина дванаест страна. Насиље у модерној уметности је тема о којој је доктор филозофије Марта Беглин, српско-француског порекла, 1999. године објавила естетички рад. О напретку у постмодерни не може бити речи – већ о назатку, опадању и обесмишљавању многих вредности. Може се само говорити о линеарности и пропасти идеја, снова и знања величанствене предмодерне уметности, и о модерни која већ дуже нема узлазну линију.

Матјаш Јакиш: Перформанс

ОД  НЕКРОФИЛИЈЕ ДО ПАТОЛОГИЈЕ
У уметности сада преовлађује естетика ружног, оно што није шокантно не завређује пажњу, нити се излаже, а правоверност уметника на периферији ликовних дешавања мери се способношћу копирања, уколико им дела не личе на позната не могу се ни прихватити. Далеко је у бруталности отишао британски концептуални уметник Демиен Хирст, који пресеца животиње на пола и излаже их у раствору за чување лешева. Некрофилија је актуелни естетски порив, уметност се претвара у филм страве и ужаса, а галерије у мртвачнице, болнице, касапнице, логоре и стратишта. Поставља се питање ко сакупља такву „уметност“, ко су обожаваоци који желе да се буде покрај изложених, скупо плаћених лешина? Сличне појавности су многи перформанси, по суровости посебни у германском свету, инсталације и дела објектне уметности. Наши кустоси такав поглед на свет сматрају једино исправним, па је српску уметност на изложби у Вашингтону 2009. године представљао кукасти крст Раше Тодосијевића величине пет метара, цинично насловљен на немачком „Бог воли Србе“. Изложба је носила такође цинични назив – „О нормалности“. Бог воли Србе, а Тодосијевић нацисте, па би таква инсталација више приличила журки скинхедса него музеју. Требало би одбацити било каква другачија читања тог дела, јер их снага изложеног симбола поништава. Рад је из колекције „Музеја савремене уметности“ у Београду, а тек смо са тим податком у царству чуда нове уметности. Реч је о томе да се хитлеровски хакенкројц при сваком излагању на лицу места слика црвеном бојом, а са његове десне и леве стране су по три старе кафанске столице на чијим седиштима су металне канте за воду које су некад користиле чистачице. Поставља се питање да ли је заиста Музеј купио шест офуцаних столица и шест канти, и по којој је цени од крваво отетог  новца пореских обвезника плаћен овај рад који не досеже даље од политичке провокације? Још више је у патологији отишао Зоран Тодоровић. За рад „Агалма“ представљен у Ријеци, угојио се, а затим дао да му се исече сало са стомака од којег је направио сапун којим су се прале кустоскиње изложбе. Познатија је његова инсталација „Асимилација“, коју представљају пихтије од људског сала начињене од остатака после естетских операција. Кусају их широм Југославије и Европе наивни посетиоци, а кад сазнају шта су појели повраћају или зову полицију. Питамо се зашто их „уметник“ не послужи својој мајци или својим претпостављенима? Шта би требало више да уради „уметник“ у болесном свету да би се истакао у маси, која је мера пада данашње уметности, где је граница шокантног, хоће ли се ликовна сцена претворити у полигон сатанистичке мржње изопачених, умоболних и серијских убица? Хоће ли све што вреди отићи у илегалу или како Никола Кусовац каже: „Сакупљаћемо се по катакомбама“. Зоран Тодоровић је доцент на београдском Факултету ликовних уметности, на задатку менталног сатирања српске младости. Званични став је да се то ради у свету, па мора и код нас. Слободан Роксандић, декан тог факултета, колегу сматра врсним педагогом. О нормалности? Можда, у лудачком свету. Следећи естетски корак био би донети, зашто не, лешеве у галерије и музеје, само то још није урађено. Један примењени уметник каже да се посете домаће луднице и болесници упитају да ли би тако требало радити, сви одреда би одречно одговорили. У друго, срећније време, индивидуе са сличним педагошким поривима биле би притворене и послате на лечење. Где је сурово време окрутних диктатора када је уметност била лепа и невина? Шта би Сретен Стојановић, Мило Милуновић, Марко Челебоновић, Иван Табаковић, Коста Хакман и Недељко Гвозденовић рекли за данашње студије и професорски кадар некада угледне установе? Уметност је створена у храмовима, са боговима и фараонима, а завршила у цревима и међу фекалијама, ето докле су је довели захтеви за слободом израза. „Истраживања“ наших неоавангардиста само су одраз сличних форми одумирања ликовног у свету. Едуардо Кац је правио полуживе лутке од прасећег меса, мешао рибље неуроне са силиконским чиповима и узгајао вештачко жабље месо.

Ребека Хорн: Концерт за анархију

ПОТПАРОЛИ НОВЕ ДЕХУМАНИЗАЦИЈЕ
Под новом врстом „уметности“ која уводи биотехнологију, трансгене објекте, биолошке роботе и трансгену екологију, крије се само злочиначко настојање западних влада за уклањањем људског, моралног и ликовног из света, преображавање планете у логор и полигон за стварање пакленог света потпуно наказних видова живота. Описао га је још Џорџ Орвел у роману „Животињска фарма“, а да су у питању портпароли нове дехуманизације најбоље сведочи чињеница да је Кац дао да му се уграде импланти, чипови који би требало да баце човечанство у потпуно ропство. Орвел каже: „Није се више знало ко је свиња, а ко човек“. Његов рад је као и уобичајено правдан тиме да уметник истражује политичке и филозофске димензије нове уметности, али је по деловању на свет гори од недела највећих криминалаца. Недавно је поводом перформанса Марине Абрамовић „Уметник је присутан“ у „Музеју модерне уметности“ у Њујорку, у нашој штампи победоносно писано о томе да ли ће последњи скептици моћи да поставе питање – зашто је то уметност. Може ли се слично рећи када су у питању Тодоровић, Кац и остала братија из филмова о Франкенштајну, докле ће се померати граница онога што владајући утеривачи страха у јавно мњење безобзирно називају уметношћу? Требало би се само сетити речи Дејана Медаковића, правог мудраца, последњег великог ауторитета на нашој ликовној сцени. У трећем тому своје аутобиографије примерено назване „Ефемерис“ каже: „Њихова насиља трају неко време, а онда, готово преко ноћи, они нестају у густој помрчини историје“.
Добри познаваоци и најстроже судије упућени другачијим вредностима од псеудоавангардних у целокупној светској издвајају само европску уметност, а у њој ствараоце само два периода, Перикловог петог века пре нове ере и високу ренесансу, мислећи на Леонарда да Винчија и Микеланђела Буонаротија. Све остало је одиста можда само фуснота у великој књизи о уметности коју је одавно написала неколицина правих генија. Екстремни погледи на уметност те врсте ипак су контрапродуктивни; уметност не настаје присилом и строгошћу већ заносом и љубављу; њено заснивање искључиво на највишим вредностима које искључују све друго, вид је уцене живих стваралаца којима би се на тај начин обесмислио основни људски и животни порив – да стварају. У свету апсолутних ликовних вредности, као и у концептуализму, нема места за уметност других, а ко и у име кога/чега има право да затоми радост цртања, сликања и вајања? У могућности самообнове и самоисцељења требало би видети будућност не само ликовног организма. Уметници би требало да се врате из филозофије у коју их нагоне интелектуалци у простор свакодневних личних радости, требало би да се посвете ритуалима настанка уметничког дела, који не одређују само професију већ опчињеност њоме. Требало би да напусте терен на којем су само мислиоци сигурни, који углавном не знају много о ликовној уметности или је не осећају. „Модерно сликарство је тужна појава, нигде радости“, каже познати београдски уметник Коста Бунушевац; другим речима, требало би уметности вратити, обновити чари стварања, с политички и идеолошки унапред одређеног рада прећи ако је потребно и на дечји, у смислу играња и радовања. Уметност је одувек била у служби власти, али јој је њена самосталност допуштала да развије критику владајућих институција. Садашњи брак неолиберализма и авангарде први пут уметности налаже самоукинуће, лагану еутаназију, најбоље уочљиву по томе што у данашњој уметности насилних промена одсуствује било какво (само)критичко порицање. Уверени од менаџера, кустоса и теоретичара да су на најбољем путу, не ослушкујући публику, слепи и глуви за другачија мишљења, данашњи уметници стварају упаковану, просечну и зомбификовану уметност налик вештачкој стварности коју формирају ТВ станице и Интернет. Изгубивши критичку, револуционарну и људску димензију, нова уметност не само да је постала безопасна, отупеле духовне оштрице према ономе што је до јуче био предмет њеног интересовања и борбе, већ је постала претходница разних видова поробљавања и дехуманизације диктираних из центара моћи. Први пут у историји не брани више лепоту, доброту и истину, већ је на страни зла, корупције, лажи и неправде, па је зато изгубила унутрашњи смисао постојања, затрпавши своје изворе и изневеривши своје снове. Њено самоурушавање је започето одавно и можда нема више никаквог разлога да постоји. Требало би коначно довршити, окончати пројекат назван (пост)модерна, завршити агонију, раскринкати утопију и пажљиво неговати прве биљке које ће потом изнићи. Можда их уопште неће бити или ће уследити период дугог опоравка, тиховања и мировања, нулто стање уметности, али је и то здравије и нормалније од данашње ликовне сцене. Прорицање смрти уметности и на основу те омиљене хипотезе постмодерних филозофа, смрти историје уметности као науке и ликовне критике као моралне категорије, једна је од најподлијих замена теза из садашњих интелектуалних радионица. Слика није била и никада неће бити у кризи, умире авангардна (пост)модерна уметност; смрт слике може се само односити на смрт нове, антитрадиционалне слике. Рећи да више неће постојати сликарство и вајарство, да се више неће стварати уметничка дела, исто је као рећи да деца више никад неће шарати и бојити, а „деца се рађају да би цртала“, каже Драган Лубарда.

СЛИКА КАО ПОСЛЕДЊА ОДСТУПНИЦА   
У овом тексту је реч понајвише о слици јер је она у ликовној уметности најистакнутија, у првим рововима епохалне битке између уметности и антиуметности, традиције и авангарде, смисла и нихилизма. На недавно одржаном скупу водећих српских авангардних критичара изражено је чуђење зашто се у појединим ликовним круговима толика пажња придаје сликарству, зашто је слика узета за последњу одступницу. Несумњиво је да се у арогантним питањима те врсте уопште не уочава, не узима у обзир да фигурално сликарство не изражава само људскост, не приказује тело, лик у општем и лице у индивидуалном смислу. Слика је средиште поетичких и филозофских знања, у својој фигуралној појавности израз поверења у човечје и божанске моћи као земаљски, видљиви одраз прволика, божје представе, праиконе, архииконе, подобија по којем је све створено. У томе је смисао целокупне историје сликарства и историје уметности; слика се испоставља као непроменљиво и непобитно упориште од преисторије до деветнаестог века, када се појављују први знаци сумње у њену божанску, фигуралну природу. Постоје само мимезис и беспредметност, фигура и знак, присутни још у преисторији или како је Василиј Кандински говорио, велики реализам и велика апстракција. Уметник никада не представља, не преноси – није занатски и механички посредник, верни изглед спољашњег, стварног света, ни техника непристрасно и објективно не може да дочара или зароби, и у њој постоји лични отклон, јер ју је човек створио. Не постоји реализам – већ безброј тумачења, вредновања и отклона од реалности у које потпада фантастично и експресивно, а свако је на свој начин добро јер је сликарство „облик молитве“, како је у последњим тренуцима живота забележио Леонид Шејка или како каже млада сликарка Марија Бојовић – „Настојаћу да останем достојни храм Дару који ми је дат.“ Неопходно је предузети све мере опреза, пазити да се очува велика и ванредна уметност, неопходно је обновити сликарство, а с њим и друге уметности, не дозволити му да потоне у плићаке досадне осредњости савремених медија. Сликар Томислав Сухецки с правом тврди да политички и друштвени преображај, излазак из кризе, није могућ без уметности. Само сликари, мистици и мудраци, повучени у осаму, тишину атељеа, у којој се окрећу вечности, могу да обнове и поново открију магичне моћи уметности. Шта је ренесанса него жеђ за антиком, за рестаурацијом вредносног критеријума, за чиме је жудела Медиала него за новом ренесансом. Сликари морају заувек бити свесни да су посебан, привилегован и издвојен друштвени слој, врста духовне аристократије која поседује моћно оружје, а како кажу њима наклоњени одличници друге врсте noblesse oblige или „племство обавезује“. Критичари, теоретичари, историчари уметности и уметници су планинари који се пењу с различитих страна на бескрајно високу планину звану уметност, а најлепше од свега је да је та стена неосвојива. Мањи или већи неуспеси не би требало да их спрече да свој бивак потраже на њеним литицама, јер ће се с висина само њиховим очима указати величанствен поглед на хоризонт.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Mnogo hvala za ovaj izvanredni tekst, ipak nesto sada moramo da definitivno znamo: da li ce I dalje, posle promene vlasti, da Srpskom likovnom scenom hara konceptualna umetnost koja je voljeno cedo Demokratske Stranke ili ce sa promenom vlasti konceptuala biti svedena na meru koja joj pripada. Ili ce I dalje kao I do sada I novoj vlasti srpska likovna kultura I konceptuala u njoj biti moneta za jeftino evropejsko potkusurivanje, dokaz zajedno sa gej paradom da smo I mi Srbi kulturni , pacifikovani I politicki korektni posvim standardima evropske unije.
    Jao nama ako Dejan Djoric bude imao razloga da pise ovakve tekstove o srpskoj konceptuali I njenom pogrom nad slikarstvom I sledecih nekoliko godina.

  2. a moze biti i nekog smisla i dobra u tome besmislu – ako mu ljudi okrenu ‘ledja’ – i okrenu se – istinskim vrednostima ?!

  3. Заиста капитални текст Дејана Ђорића.

    Најбољи текст икада објављен у “Печату”, не само на тему уметности (и “уметности”) већ генерално.

    Дејан Ђорић даје Вашем и нашем листу ону већ давно “одлуталу” ауру интелектуалног.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *