Почетна / Други пишу / Петар ИСКЕНДЕРОВ: ОУН И БАЛКАН: КРИЗА МАНИРА (Други део)

Петар ИСКЕНДЕРОВ: ОУН И БАЛКАН: КРИЗА МАНИРА (Други део)

Ако је на Косову главни циљ евроатланских структура и руководства ОУН, које их ћутке подржава, неговање самопроглашене државности, задаци који су пред њима у Босни и Херцеговини, су за цео степен сложенији. Ради се о покушају да се три народа: муслимани, Срби и Хрвати натерају да живе у истој држави, чији начин функционисања сваки од њих види потпуно другачије. Ситуацију компликују мешање агресивног исламистичког фактора, хрватски национализам који се историјски формирао, а прихрањује га Загреб, као и уобичајени за Запад шаблон великосрпске претње.

Док је у процесу регулисања косовског питања улога ОУН била бар проглашена за главну, у Босни и Херцеговини САД и НАТО су још у периоду 1994. – 1995. године отворено преузели руковођење у своје руке. У октобру 1998. године британско спољнополитичко надлештво је наступило са изузетним коментаром у коме се истовремено поздрављало мешање НАТО-а у босански рат на страни локалних муслимана, али је при том одбило да сматра да је наведени експеримент универзалан, јер је он, да кажемо, овако или онако захтевао сагласност Савета безбедности ОУН. У документу Форин-офиса се подвлачило да су догађаји у Босни и Херцеговини показали да се „санкција Савета безбедности за коришћење силе у хуманитарним циљевима сада широко признаје“. Међутим, настављали су аутори документа, „сила може да буде оправдана и на бази ванредне хуманитарне потребе чак и уколико нема резолуције Савета безбедности ОУН“1.

Како је образложено доказао професор Бостонског универзитета Ендрју Бачевић, који се бави питањима међународних односа, коришћење силе од стране Запада у Босни и Херцеговини – као и нешто доцније на Косову – „без обзира на званичне верзије, није било усмерено ка прекиду етничких чистки и није представљало зов савести, већ је за циљ имало да предухитри претње јединству земаља НАТО-а и подривању ауторитета САД“. Другим речима: било је неопходно да се „утврди хегемонија САД у уједињеној, интегрисаној и слободној Европи“2. Скоро исто признање, чак и у речима, је у својим мемоарима направио бивши немачки канцелар Герхард Шредер. Он сматра да је управо захваљујући искуству догађаја на Косову „Европа добила важну лекцију: како се испоставило – без помоћи САД Европа не би била у стању да сопственом снагом разреши конфликт на свом континенту“3. Нису случајно међународни експерти када говоре о босанском моделу регулисања, традиционално подвлачили врло важну улогу САД у том процесу који тече „под америчком командом“4.Неће бити претерано ако кажемо да су „управо у Босни Сједињене Државе направиле први приметни корак на учвршћивању своје власти над читавим светом. Други корак САД праве овога пута преко конфликта на Косову“5.

Међутим, без обзира на све напоре НАТО-а, Европске уније, Уједињених нација и других структура на челу са апаратом Високог представника међународне заједнице, „Босна и Херцеговина“ све до сада није постала оформљена држава са ефикасним механизмима власти. Карактеришући садашњу ситуацију у тој бившој југословенској републици експерти не без разлога констатују да се земља „нашла у најтежој кризи од времена рата“. Један од руководилаца америчке обавештајне заједнице Џејмс Клапер управо Босну и Херцеговину сматра за „принципијелни изазов стабилности Европе“, обзиром да у тој бившој југословенској републици „као и раније – етничка питања доминирају у политичком процесу“6.

Како је упозоравао још средином деведесетих година председник Турске агенције за међународну сарадњу у Анкари Умут Арик, све док „решења која се тичу националних држава могу да се доносе и преиспитују једнострано“ не може да се говори о томе да је на Балкану формиран систем безбедности7. Такође је очигледно да постоји повезан развој будућих дезинтеграционих процеса у Босни и Херцеговини и на Косову. Како тачно констатује Пола Пикеринг, бивши аналитичар за балканске проблеме у Стејт департменту САД, било које решење проблема статуса Косова „у себи носи потенцијал са озбиљнијим ефектом у толико дубоко подељеном друштву“ какво је босанско8.

Све то може да принуди највеће светске државе и међународне институције да одбију „политику која је фокусирана на држави“ (а не на територији), како је то рекао професор јавног права на Универзитету у Приштини Енвер Хасани. Таква политика предвиђа решавање проблема сваке земље балканског региона изоловано један од другог. Такав је прилаз био, конкретно, у основи Пакта стабилности Југо-Источне Европе који је обрадила Европска унија и усвојила 1999.године.9

Једнострано проглашавање независности Косова 2008.године је значило да се у наведену концепцију унесе и став о „јединствености косовског случаја“. Међутим, сада, обзиром на безизлазност ситуације у вези са косовским Србима и нарастањем активности албанских националиста на Балкану уопште, може да се прогнозира прелазак међународних куратора за сређивање ситуације на Балкану на „политику која је фокусирана на територији“, а која регион посматра не као укупност већ постојећих држава, већ као систем територија које се налазе у динамичкој равнотежи, те се зато могу и преформатирати. Овакав развој догађаја прогнозира, конкретно, Национални обавештајни савет САД, који тумачи Балкан као најважнији део „лука нестабилности“, који спаја земље, „најподложније конфликтима“.10

Није чудно што и Европљани врло добро схватају да у вези са формирањем многонационалне демократске Босне и Херцеговине постоје озбиљни проблеми. Савет Европе је у једном од својих извештаја директно навео да „обзиром да у земљи највишу законодавну и извршну власт представља Високи представник, то значи да Босна и Херцеговина не представљају демократију“.11

Према информацији којом располажемо, западна заједница коју представљају САД, НАТО и Европска Унија намеравају да врло брзо, уз подршку УН, реанимирају такозвани „бутмирски процес“ који је инициран још скоро пре три године, али није остварен у оном облику како су његови организатори то желели. У октобру 2009.године у авиобази НАТО која заузима део територије међународног сарајевског аеродрома Бутмир одржане су две рунде преговора лидера босанских Срба, Хрвата и муслимана. Антураж дискусија је подсећао на својеврсни „Дејтон-2“ – истина, у коме нису учествовали и руски представници. Међутим, ако су у новембру 1995.године међународни посредници од страна у босанском конфликту захтевали да се сложе са поделом политичке одговорности сва три народа који формирају државу, „бутмирски процес“ претпоставља у ствари демонтажу дејтонске формулације без обзира на отворено негативну позицију босанских Срба и сакривено незадовољство Хрвата. Од власти босанске Републике Српске у ултимативној форми је захтевано да се одрекне повластица које јој је гарантовала Бања Лука, конкретно од права на вето при доношењу државних одлука. Ти захтеви, мада су прикривени увијањем у облик уставне реформе, у суштини значе претварање Босне и Херцеговине у унитарну државу, у којој ће власт припадати босанским муслиманима. Одговарајући нацрт је припремило руководство Европске уније и Стејт департмент САД, а конкретно – први заменик државног секретара САД Џејмс Стајнберг, комесар Европске уније по питањима проширења Оли Рен и један од твораца „дејтонске“ Босне, министар иностраних послова Шведске Карл Билт.

Позиција западних гаранта дејтонског регулисања се објашњава, најпре, интересима САД. Како се приближава завршетак првог председничког мандата Барака Обаме његовој администрацији је врло потребно да се постигне успех у вези са Балканом, слично ономе који је, према оцени Американаца, постигао претходни председник Џорџ Буш, који је лобирао за независност Косова. За Обаму би његово „Косово“ могла да постане Босна и Херцеговина, у којој би Република Српска била сведена на бесправни муниципалитет. Доказ за то представља врло јака активност демократске администрације САД управо у босанском правцу. Позната је изјава вице-председника Џозефа Бајдена о томе, да упорност босанских Срба да се задрже дејтонски принципи представља „препреку за развој Босне и Херцеговине“. А демократска већина у дому представника америчког Конгреса већ је донела специјалну босанску резолуцију. Формално признајући историјску улогу Дејтонског споразума који је садржао „многобројне компромисе, чији је циљ био да се делује брзо, како би се сачували људски животи“ , документ тврди да данас ти компромиси „ометају напоре на развоју продуктивних и ефикасних политичких институција“. Нису случајно британске новине „Фајненшл тајмс“ , коментаришући босанску политику администрације Барака Обаме направиле паралелу са извиканим „ресетовањем“ руско-америчких односа констатујући да САД врше ресет како би спречили покушаје промене граница у региону од стране српских националиста“12Оваква стратегија се одлично слаже са политичким сценаријем који је детаљисао још бивши саветник председника САД за националну безбедност Збигњев Бжежински, који је врло оштроумно Балкан окарактерисао као „спој вакуума силе и усисавања силе“13Међутим, чак и „Међународна кризна група“ која изражава позиције утицајних кругова америчког политичког естаблишмента сматра да „данас није згодно време да би се у Босни и Херцеговини утеривали прелазни процеси“ јер „напрегнутост је и даље висока“ а „ситуација у сфери стабилности се погоршава“14.

Осим тога, међуетничке несугласице сада доводе до погоршања унутарполитичке супротстављености. То се најбоље види код одлуке парламента Босне и Херцеговине која је донета овог месеца, а која се односи на отпуштање три представника Савета министара из муслиманске Партије демократске акције. Наведена партија је, још док је рат трајао, била најјача међу босанским муслиманима и зато садашње преформатирање коалиције на власти има потенцијал за ново заоштравање ситуације15.

Не чуди што, осим јачања притиска на Републику Српску, у арсеналу западних архитеката „Новог светског поретка“ који се на Балкану крију под заставом Уједињених нација постоји и механизам за увођење система територијалних компензација и противтеже, којима се предвиђа чак припајање Србији Републике Српске као размена за одустајање Београда од Косова. Једна од варијанти наведеног сценарија може да буде и подела Косова, на којој у последње време све активније инсистира ново српско руководство, пре свега изабрани председник владе Ивица Дачић. Постоје разлози и да се претпостави да наведени план територијалних компензација уз одређене услове може да наиђе на подршку од стране муслиманских власти Сарајева, уколико буде предвиђао припајање Босни и Херцеговини историјске области Новопазарски Санџак у коме преовладава муслиманско становништво, а који се налази на тромеђи Србије, Босне и Херцеговине и Црне горе.

Стратешки значај тог региона су добро разумеле још пре сто година велике државе на челу са Аустро-Угарском, које су рачунале на његово припајање одмах после анексије Босне и Херцеговине. Актуелност није изгубио ни крилати израз лидера Мађарске конституционе партије грофа Ђуле Андрашија који је уочи Првог светског рата изјавио да је „Нови Пазар за Босну исто што и Босфор за Црно море“16 . Тако да уколико дође до новог заоштравања ситуације у Босни и Херцеговини управо је Санџак тај који може да постане епицентар следећег конфликта на Балкану.

Примедбе:

Hehir A. Humanitarian Intervention After Kosovo: Iraq, Darfur and the Record of Global Civil Society. Basingstoke, 2008. P.21.

2 Цитат по: Хомскиј Н. „Хегемонија или борба за преживљавање: тежње САД да постану господар света, М.2007, стр. 91-92.

3 Шредер Г. Одлуке. Мој живот у политици, М. 2007, стр. 143.

4 Ваис М. Међународни дноси после 1945. , М. 2005, стр. 296.

5 Никифоров К.В. Између Кремља и Републике Српске, М., 1999, стр. 252.

6 The Guardian, 28.04.2011.

7 Arik U. Turkey and the International Security System in the 21st Century // Eurasian Studies. Winter 1995/96. № 4. С.5.

8 Pickering P. Peacebuilding in the Balkans: The View from the Ground Floor. Ithaca-London, 2007. P.170-171.

9 Hasani E. The Solution of the Albanian Question as a Precondition for Fruitful Cooperation in the Balkans // Connections. Vol. II. No 2. June 2003. С.47.

10 Свет после кризе. Глобалне тенденције – 2025: свет који се мења. Извештај Националног обавештајног савета САД, М. 2009, стр. 127 – 128.

11 Chandler DBosniaFaking Democracy After Dayton. London – Sterling, Virginia, 2000. P.204.

12The Financial Times, May 19, 2009.

13 Бжежински З. Велика шаховска табла, М. 2009, стр. 161.

14 Bosnia’s Incomplete Transition: Between Dayton and Europe. Sarajevo–Brussels, 2009. P.3.

16 Самоуправа, 1913, 19. дец.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *