Почетна / Колумне / Ој Србијо, мила мати

Ој Србијо, мила мати

Пише Драгомир Антонић

Кад обезвредимо, унаказимо или уништимо прошлост више ничег неће бити сем аморфне масе коју ћемо обликовати према тренутним, тј. „реалним“ показатељима. То су жеље српских непријатеља и њихових домаћих сарадника

Многи се плаше промена. Не знају шта ће бити. Мисле, како би рекао блаженопочивши Танасије Илић, трговац из Чачка, да је најбоље онако како је. Ко је задовољан, задовољан је. Ко није, а нема храбрости за велике промене, требало би да покуша са мањим изменама: нека мења имена улица, тргова. Појединци ће се осмелити и кренути да надевају нова имена месецима. Има их дванаест у једној години. Довољно за храбре реформисте.
Месец јул је добио име по великом реформатору и императору Јулију Цезару. Цезар је имао све – највећу империју, многобројне народе којима је владао, Преторијанску гарду, Сенат. Имао је чак и Брута. Тај му вероватно није требало, али кад желите све не можете да бирате. Што више имате увек вам нешто недостаје. Листајући прво издање римског календара,омиљено штиво римских војсковођа, сетио се шта му фали. Један месец. Прецртао је назив седмог месеца и дописао јули. Тако су га звали од милошти. Док нису упознали Цезара, Срби су овај месец звали: горешњак, жарки, жетвар, српањ. Ко жели да реформише далеку прошлост ето му прилике. Зато није велико чудо што су се многи „наши и њини“ окомили на прошлост Србинову.

ЉУБАВ „НА ПАРЧЕ“

[restrictedarea]

Јован Дучић је записао: „ У човековом животу је извесна само прошлост, јер садашњост не постоји, а будућност ће тек постојати.“ Преведено на савремени „ језик реалности “ значи: удри по прошлости јер она једина и постоји. Кад њу обезвредимо, унаказимо или уништимо више ничег неће бити сем аморфне масе коју ћемо обликовати према тренутним, тј. „реалним“ показатељима. Пусте жеље српских непријатеља и њихових домаћих сарадника. Имајмо на уму. Особе које се подругљиво односе према сопственој прошлости то раде или што су бесловесне, или из рачуна. Бесловесним нека је Бог упомоћ. Он их је таквима и учинио. Други би морали да се осврну око себе и себе ради, да схвате да се не може уједно хвалисати и поносити дедом који се школовао у Шкотској и тамо научио да игра рагби, а истовремено тврдити да Косово и Метохија нису део Србије и да се те заблуде морамо ослободити. Наречени деда је у Шкотску стигао тако што је заједно са својим оцем и стрицем бранио државу Србију са све Косметом. Родољубље и одбрана државе су били критеријуми због којих  му је пружена прилика да се школује и успут научи и рагби. Деда се не може волети „на парче“; или се воли, или се не воли. Волим што је био у Енглеској, јер то доказује да је увек ценио западне вредности, али ћу заборавити да је бранио Србију и поштовао Косовски завет, зато што није у складу са глобалним кретањима. Није добро тако се понашати. Није лепо кад вам сметају „небески или духовни Срби“ и „небеска или духовна Србија“, а онда изгубите „земаљске Србе“ и „овоземаљску Србију“. Ружећи духовну Србију, изгубили сте земаљску државу. Ако је то „реалност“ оставите ме да живим у заблуди, а вас молим да о Косову и Метохији не разговарате на било којем нивоу и да ништа у моје име и име других Срба не потписујете. Латите се другог посла, а питање Косова и Метохије оставите да о њему неки други Срби размишљају. Чему журба? Наши избори су завршени. Није ваљда због новембарских избора у САД-у и будућег пензионера госпође Хилари? Нема она харизму, шарм, елеганцију и лепоту г. Кркобабића, да би се могла надати победи. Зато ви за које се данас (уторак, 3. јули) верује да ћете бити у коалиционој власти, мирно сачекајте да протекне вода Моравом и Савом. Можда нешто лепо и донесе. Важно је да знамо да је традиција наша будућност, а каква ће нам будућност бити зависиће и од тога како се односимо према прошлости, традиционалном наслеђу и осведоченим пријатељима.

ОЈ КОЗАРО
Наслеђе не смемо сакривати, нити га се стидети. Наше је. Преносимо га нашим потомцима. Боље да ми то радимо него неко други. Не смемо бити кукавице. У недељу првог јула у Београду је одржана академија поводом седамдесет година од битке на Козари. Сценарио за приредбу су написали господа: Милован Витезовић и Душко М. Петровић. Урадили су то за сваку похвалу. На академији је после интонирања химни државе Србије и Републике Српске говорио г. Милорад Додик, председник Српске речима које се не смеју заборавити (прочитати текст Угљеше Мрдића „Козара 1942-2012“). На приредби се чула чудесна песма „Стојанка мајка Кнежпољка“, чудесног песника Скендера Куленовића, у потресном извођењу чудесне Соње Јауковић. Нажалост, песма се може чути само повремено. Све тако почиње. Заборавиш Луку Сарића и песму „Ој Србијо, мила мати“, избациш из школских уџбеника „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“, одстраниш „Косовку девојку“, Змаја прогласиш за застарелог и логичан завршетак је да ти није потребна „Стојанка… са своја три сина, јер нарушава мило и драго братство-јединство“.
Да ли је братство-јединство сачувано? Да ли је Србија напредовала? Да ли су Срби нешто добили што су се песама и песника одрекли? Ако јесмо, и ако нам је боље без наведених стихова, онда се не смемо жалити. Као што се не смемо жалити ни што је „РТС“ снимак академије успео да углави на Други програм, у недељу, у време „Другог дневника“. Како не гледам „Дневник“, имао сам срећу да видим емисију. Колико је још срећника било не знам, али мислим да Јавни сервис, који са правом тражи од гледалаца из Србије да поштују законску обавезу претплате, такође има обавезу да овакве емисије громогласно најави и емитује у најприкладније време за гледаоце у Србији. Ако је „РТС“ добио задатак да води рачуна о стању у „региону“, онда нека распише регионалну претплату. Срби су 1942. године на Козари морали да крију децу и жене у збегу, земуницама. Седамдесет година касније, 2012. године, не сме се десити да у својој, слободној држави случајно сазнају кад ће емисија бити емитована. Није лепо. Није људски.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *