О прошлости и будућности

Пише Драгомир Антонић

Наша обавеза је да се часно, поштено и самопрегорно трудимо да урадимо све што нам наш положај и углед који уживамо међу сународницима дозвољава. Што смо на вишем положају или уживамо већи углед, то су наше обавезе веће. А шта ће се све десити или шта ће све бити, то само Господ зна. Томе нас учи прошлост, баштина, наслеђе…

 

У Српском народном календару записано је да од данас почињу дани који се зову Горешњаци и трају све до Светог Илије. За ове дане се тврди да су најтоплији у години, те им је због тога народ овакво име наденуо. Изгледа да су Горешњаци поранили јер одавно прва половина јула није била врела као ове године. У сваком случају народ верује да у ове дане у пољу и баштама ваља радити само рано ујутру и кад сунце замакне за хоризонт. На данашњи дан, 27. јула – писало је у некадашњим школским читанкама – отпочео је народни устанак у Босни и Херцеговини и Хрватској против немачког окупатора, а под вођством Комунистичке партије. Вероватно пише и данас. Немам увида у стране школске читанке.

МИЛИОНИ ИСКУСТАВА
Прошлост нас учи многим стварима. Још више нам ствари показује. Захваљујући њој знамо како је бити млад, јер то смо били. Знамо како је бити јак и снажан, јер имали смо среће да видимо сопствене родитеље. Знамо како је бити стар, јер многи од нас су упознали дедове и бабе. Најважније чему нас прошлост подучава је пролазност и привременост сопственог и туђег трајања. Трајаћемо онолико колико нам је записано и урадићемо колико будемо могли. Више или мање. Колико ће то бити зависиће прво од наше памети и уложеног труда. На другом месту биће „стицај околности“ или народски речено судбина. Зато никад не би требало журити и тврдити да се нешто никад неће десити. Шта се све може догодити у будућем времену, ми то не знамо. Не знамо ни да ли ћемо бити овоземаљски сведоци онога што ће се догађати, те зато немамо никакво право да тврдимо да ће се нешто десити или неће. Наша обавеза је да се часно, поштено и самопрегорно трудимо да урадимо све што нам наш положај и углед који уживамо међу сународницима дозвољава. Што смо на вишем положају или уживамо већи углед, то су наше обавезе веће. А шта ће се све десити или шта ће све бити, то само Господ зна. Томе нас учи прошлост, баштина, наслеђе. Многи ће ове три речи које су синоними истог назвати искуством и биће делимично у праву. Кад кажемо искуство мислимо пре свега на лично искуство. То је у реду. Свако од нас је нешто доживео или упамтио што му је у каснијем живљењу помогло.
Замислите сад прошлост или баштину која је збир милиона личних искустава сабраних у једну целину. Колика је вредност колективног искуства не да се ни замислити, а камоли побројати. Погледајмо у прошлост и схватићемо да нам је то неисцрпно знање надохват наше руке. Требало би само да је испружимо. Хоћемо ли то и учинити, зависи искључиво од нас.

ГОСПОД И СТИХОВИ
Има скоро месец дана како је у „Архиву Србије“ отворена изложба (трајаће до 30. септембра) „Култура Срба у Дубровнику од 1790-2010“. Обавезно је погледајте. Без журбе. Пре три године у Београду је била одржана изложба слика под називом „Са лица места о поразу и победи“ аутора Здравка Вучинића. Изложба је била посвећена сликарским делима „ратних сликара“ који су били са српском војском од 1912-2012. Тачно пре сто година. У новинском запису о изложби Вера Кондев пише да „посебно место припада сликарима који су се родили и образовали изван Србије“.Шта је сликара Цвијетина Јоба, старијег брата Игњата Јоба, рођеног у Дубровнику могло натерати да дође у Србију и да се као добровољац прикључи српској војсци и у њој изгуби главу. Његовог млађег брата Игњата Јоба аустроугарске власти хапсе у Дубровнику 1914. године, због јавно исказаног родољубља према Србији. Тамниче га у затвор у Шибенику, а касније смештају у лудницу, јер се само по мишљењу врлих Аустријанаца луд човек могао ставити на страну Србије. Који мотив тера Паскоја – Пашка Вучетића из Сплита, који је урадио декоративну пластику, осликао зидове и сводове на велелепној палати „Народне банке Србије“, а уз то као шегрта учио послу Мошу Пијаде, да се прикључи као добровољац српској војсци. Одакле смелости и храбрости дубровачком грађанству да 26. септембра 1912. у Дубровнику (види документ 2524 из личног фонда Стојана Новаковића, „Архив Србије“) приреде вечеру у почаст Стојана Новаковића. На позивници, јеловнику за вечеру, ћирилицом су се потписали: Вид Вулетић – Вукасовић, Јован Л. Перовић, Милан Тројановић, Никола Бабић, Ј. Скерлић…
Тако је било на почетку 20. века. Деведесетих година тог истог века, ситуација у Дубровнику је потпуно другачија. Телевизијски снимци показују опсаде, блокаде и пробијање опседнутог Дубровника. Србија и Срби се доживљавају као непријатељи и најгори људи. А прошло је само седамдесет и кусур година. Од велике љубави до још веће мржње. Сви познајемо људе који имају више година. Практично они су могли бити сведоци и једних и других догађаја. Све се одиграло у њиховом веку. Ко од нас сме рећи да се ствари никад неће променити и да кроз седамдесет година неће све бити другачије. Чујем већ поспрдне гласове, а шта ми имамо од тога шта ће бити кроз седамдесет година? Ми лично нећемо имати ништа, али ће они који ће се родити данас или кроз десет и више година имати много. Зато се ничег нећемо одрицати. Поготово Косова и Метохије. Нити било шта потписивати што наше потомке може обавезати. Чему журба? Зашто траже наш потпис кад све имају? Наши потомци ако буду хтели нека потпишу. Шта је сто година? Енглеска краљица мајка живела је дуже. Читајмо и гледајмо изложбе које умни људи праве не због себе већ ради нас. Читајте и књигу „С милим Богом“, јер кад се удруже деца, српска прошлост и садашњост, Господ и стихови – направи се Милован Витезовић. За наше унуке и праунуке биће лепо наслеђе. Ми имамо привилегију да стихове читамо данас.

Један коментар

  1. GOS,Dragomire pomenuste 27 juli daleke 1941 god, dan Ustanka u
    NDHRVATSKOJ slobodno rečeno Ustaškoj koljačkoj državi. Znam pamtim to vreme kada su moji i Vaši Srbi digli ustanak pre odmah
    posle početka Ustaške klanice SRPSKOG NARODA na celoj teritoriji
    od Zemuna pa do Bele Krajine od reke Drave duž Jadrana.Nisu komunisti digli ustanak oni su mirno živeli u Zagrebu celo vreme
    rata.Deo preimenovanih Hrvata Komunista pod raznim tajnim imenima
    ušli su u redove ustanika i polako preuzeli komandu. Tamo neki
    Pupovac u Srbu ovog 27 jula laže maže trebamu apanaža za izdaju
    ono malo Srba što još ostalo,čudo da mu nije Tadić došao, verovatno zbog imena SRB.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *