Њакање

Пише Александар Ђаја

Срећа је што до следећих избора „миротворац Борис“ неће бити фигура од било каквог утицаја на политичкој сцени Србије. Нешто као Вук Драшковић

Kоначно се на „Кроација самиту“, 7. јула, у Дубровнику, Борис Тадић руковао – и са Хашимом Тачијем! Да је био присутан Анте Павелић, руковао би се и с њим. Да ли је тиме Борис коначно завршио „циклус руковања“ са свим српским злотворима, видећемо. Симптоматично је, међутим, да је Тадић једну политику водио као председник (што он мисли да још увек јесте), а другу као лидер опозиционе странке, јер је управо предлог ДС-а био да Србија не присуствује скуповима на којима су косовски функционери. Али, оно што ме овом приликом бескрајно радује, јесте чињеница да је чином „пристојног  руковања“ Борис дебело намагарчио оне који су за њега гласали. Јер, јасно је, после свега, да је као председник у својој политици према Косову и Метохији лагао народ Србије, говорећи једно, а мислећи друго. Срећа је једино у томе што до следећих избора „миротворац Борис“ неће бити фигура од било каквог утицаја на политичкој сцени Србије. Нешто као Вук Драшковић.

КОМЕ СУ „ИЗРАСЛЕ УШИ“

[restrictedarea]

Али, оно што ме много више занима јесте, колико ће времена бити потребно гласачима ДС-а да схвате да су им „израсле уши“ и да смо због политике њихових „жутих идола“ доспели у економски и политички ћорсокак, у којем се, већ сасвим отворено, данас доводи у питање исплата пензија, и то већ у септембру! Јер, својом подршком дванаестогодишњој политици ДС-а, а посебно у задње четири катастрофалне године, они су кумовали овој пропасти, која ће лично погодити и већину од њих! Док за главешине ДС-а, који су из Србије на умору исисали и последњу кап крви и тако стекли енормно богатство, ако на време спакују кофере, већих проблема можда и неће бити. У противном, боравиће на добро чуваним, мирним местима, у којима су контемплација и редовни оброци загарантовани законом. Како год да буде, штета коју су направили и новац који су украли толиког су обима да нова влада, која се тешко прави и којом нико није превише одушевљен, заиста неће имати други избор него: „Са штитом или на њему“! Јер, понекад је и добро немати одступницу. Извучеш из себе снагу за коју ниси ни сањао да поседујеш. Верујем у то.
А, да је бежанија са брода који тоне почела, почела је… У томе је први корак, према очекивању, направио најбогатији, најпрагматичнији и најарогантнији – Драган Ђилас, градоначелник (надам се не још дуго) Београда. Замислите, он се, једноставно, „забезекнуо“ кад је сазнао да ће председавање Вука Јеремића Генералној скупштини УН коштати седам милиона долара, захтевајући да се таква одлука владе од 24. маја одмах поништи! „У земљи у којој нема довољно новца за најугроженије, у којој се инкубатори за бебе купују кроз хуманитарне акције, толико новца годишње потрошити у Њујорку је срамотно!“, каже он.
Међутим, Вук на то узвраћа: „Драган Ђилас је вероватно међу последњим људима у Србији који би смео да користи такве изразе. Чак и да је седам милиона (долара) тачно, Србија би, за цену једног Моста преко Аде, наравно без приступних саобраћајница, могла да председава Генералној скупштини УН наредних 60 година!“
И, ко је у праву? Наравно, сви су они у праву! И Тадић што се рукује са осумњиченим за „диловање људским органима“, и Ђилас што брине за бебе у инкубаторима, и Јеремић који је тек после избора „приметио“ нови мост на Сави, који би по својим димензијама и мегаломанији више одговарао кањону Колорада, али… наш је проблем што нисмо толико хумани, поштени и искрени као они, па не видимо срећу тамо где је она очигледна.

ГРАДОНАЧЕЛНИК БОГАТИЈИ ОД СВОГ ГРАДА
Иако је, заиста, истина да при данашњем геополитичком стању у свету, не само да председавање Генералном скупштином не значи ништа (па, трајало не 60, него 600 година), да пред „дипломатијом нуклеарних бојевих глава“ ништа не значи ни цела Генерална скупштина УН на челу са Бан Ки Муном, као и да ова наша јадна Србија заиста нема седам милиона долара за бацање – поставља се питање: где је до сада био Драган Ђилас? Јер, тек сада, када је чак и његовим „намагарченим бирачима“ јасно да ДС не оснива владу, да Ђилас нема шансе да буде премијер, да му се и фотеља градоначелника љуља, он се сетио да је такозвани успех наше (а, у ствари, руске) дипломатије „срамотно бацање пара“! Можда и јесте, али да ли је Драган Ђилас, који, како народ шушка, „згрће паре и капом и шаком где год стигне, без чије се фирме ‚Емоушн῾ не може снимити ниједан ‚ријалити шоу῾ или реклама у Србији, који је одавно откупио готово све рекламне секунде на највећим српским телевизијама, да би их потом по вишеструко увећаној цени препродао заинтересованим оглашивачима“ – заиста, права личност за причу ове врсте?
ОК, можда се све то зове само – „бизнис“. Али, колико је тај „бизнис“ моралан? Колико је, ако занемаримо и морал, онда, такав „бизнис“, барем,  примерен овом тренутку, у којем по чаршији кружи прича (па, макар била и анегдота) да је градоначелник Београда богатији од свог града, где је 25 одсто људи без посла, док у самој Србији  – дневно без посла остаје осамдесет људи!… Али, истини за вољу, колико је и морално (а, надасве, прескупо) бити председавајући Генералне скупштине УН, заступајући застрашујућу демагошку паролу ДС-а „И Косово и ЕУ“ – која вређа здрав разум сваког нормалног грађанина Србије. Заступајући годину дана, за седам милиона долара, демагошку флоскулу – која је доживела убедљив пораз, чак и на управо завршеним изборима!
У Србији, дакле, више није проблем лоцирати онога ко од тебе хоће да направи магарца. Проблем је наћи оног – који то неће!

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. U štampanom izdanju „Pečata“, ili na internet stranici (ali samo za one koji plaćaju pretplatu) sigurno jedan od naših najboljih kolumnista zaključuje tekst, rečenicom, citiram: „U Srbiji, dakle, više nije problem locirati onoga ko od tebe hoće da napravi magarca. Problem je naći onog – koji to neće!… Duhovito, sarkastično, cinično ili samo crnohumorno, svodi se na isto: ima li kraja „magarčenju“ naroda Srbije?! Neki misle da nema, drugi da će sa ovom novom Vladom zaista započeti nešto bolje, treći smatraju da tek s njom pravo „magarčenje“ počinje – ali, mislim da većeg „njakanje“ i ponižavanja naroda Srbije, od života pod vlašću Borisa Tadića – zaista nije bilo! Zato i smatram da nije fer odmah ovu vladu i dočekati „na nož“ (od strane DS-a, Čanka i slično to je i razumljivo, ali čak i u vašim novinama ima težnji ka tome. Sačekajte malo, pa nova vlada još ni zakletvu nije dala! Šta je trebalo, da se nakon izbora opet probudimo sa slikom „ludog proroka“ Tadića, koji sa ekrana RTS-a priča neviđene somnabulne doskočice o „napretku Srbije“?!… To narod zaista više ne bi mogao da podnese!… Dakle, od svega tog „preispitivanja“ milim da je najbolje ono na šta Đaja i upućuje u svojim kolumnama: na „čišćenje“ truleži koji je prethodni režim ostavio za sobom. Dabome, tu je pre svih Dragan Đilas, koji glumi „nevinašce“, a on ne samo što je najbogatiji čovek u ovom delu Evrope (kako?!), nego što drži ključeve od „beogradskog trezora“ – koji puni više od polovine budžeta Srbije! Ne može (a, nije mogla, ako se sećate, ni pre četiri godine, kada je Dačić „zavrnuo“ Vučića) jedna vlast u Republici, a druga u Beogradu. Pogotovu kad ta beogradska ima putera na glavi za višegodišnje mazanje marmelade po njoj!




    0



    0
  2. Чудно је српско слепило које је онемогућило да се сагледа величина и значај америчких курсиста у Србији. Поједини од ових у својим курикулима вите имају, са поносом наведене, курсеве драге Америке и њених служби, од Мађарске, Словачке, Чешке, до најдраже нам УСА-е. Успешни имају по један курс, а они напреднији, чак по два. Какве ли препоруке за место министра телекомуникација, министра војске и на крају, стигла је и круна – председника државе, у два мандата. Умало да се, да би јачег притиска драге УСА-е, омакне и трећи мандат. Таква каријера за медиокритетне кадрове тешко да игде друго може да се оствари, осим у Србији.




    0



    0
  3. Međutim, sve dođe na svoje. Eto, jadan bivši predsednik Tadić, upravo zato što je bivši „američki kursista“, ostade i bez posla i bez stana. I, šta ćemo sad? Ništa ne ume da radi sem da bude predsednik. Dobro, pomoći će mu njegova DS – pre no što ga smene! Boris Tadić će, po svemu sudeći, biti prvi predsednik na svetu koji će završiti na Biro rada. Pošteno. Zašto nije štedeo, nego je samo kupovao knjige, koje sada nema gde da smesti?… Neka mu Đilas, Petrović i Šaper daju po neki od svojih stotina miliona, pa će opet da bude veoma, veoma bogat… Ma, naravno, šalim se, da li su oni već njemu, ali, ko zna na šta je on sve to potrošio…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *