Николај МАЛИШЕВСКИ: ИСПИРАЊЕ МОЗГОВА СВЕТСКЕ ЈАВНОСТИ ЧИТАВОМ СВЕТУ ПРЕКО СРПСКИХ ЛЕЂА

Израз „испирање мозга“ представља буквални превод корејског израза „чишћење мозга“. То је назив за специјални ритуал који је од давнина познат на Истоку (амерички стручњаци су се са њим упознали у току Корејског рата). После ноћи, проведене у врачању и заклетвама, свештеници воде одабрану особу у посебне просторије где јој отварају лобању, ваде мозак и чисте га, како би омогућили њену комуникацију са светом натприродног.

А у ствари – лобања се не отвара, али је ритуал осмишљен тако да мало ко може да посумња да ритуал није стваран. Човека одводе у ритуалну просторију у тренутку када су га већ измрцварили, када је он потпуно психички сломљен, тако да је спреман да прихвати све што му се „смести“ у главу.

Традиционално друштво у таквим случајевима обично прибегава насиљу, а понекад и терору. За решавање таквих задатака информационо друштво располаже много ефикаснијим и финијим информационим технологијама. Да погледамо како се то ради када је у питању један цео народ.

Још 1992.године амерички новинар Петер Брок је обрадио 1500 новинских чланака, које су различите агенције објавиле по Западним новинама и журналима, и још тада је закључио да однос публикација против Срба и у њихову корист износи 40 према 1. Та диспропорција је доцније наставила да расте све брже и катастрофалније по српски народ. Међутим, нас не интересује количина, већ садржина материјала помоћу којих се „испира мозак“ читаве светске јавности, и методологија, са које је завесу у своје време у западној штампи нешто мало одигао Џејмс Харф, директор америчке компаније Ruder Finns Global PublicAffairs. Та компанија је довољно дуго сарађивала са екстремистима из Хрватске, Босне и са Косова, помажући им у борби против „српског агресора“. Д. Харф није само испричао да им је било плаћено да „модификују“ слике о грађанском рату у Југославији, односно да искривљују праве слике комплетног конфликта, већ се и похвалио да је успео да у друштвену свест Запада убаци низ матрица као што су „концентрациони логор“, „геноцид“, „масовна силовања“. Ево само неколико примера како је то рађено.

Још почетком 2006.године у масмедијима се појавила информација о томе, да је „немачки новинар Томас Дејчман најзад испричао праву истину о фотографији изгладнелог муслимана иза српске бодљикаве жице, коју су снимили британски телевизијски новинари као вечити симбол босанског рата“. Та фотографија српског „логора смрти“ која је почетком 1990-их обишла цео свет је била фалсификат који је коштао живота хиљаде и хиљаде људи, а снимили су је енглески новинари телевизијске компаније Independent Television Network. Истинитост је фотографији давало напаћено лице иза бодљикаве жице, које је припадало босанском муслиману Ф.Алићу, који је разговарао са новинарима, пружајући им руке кроз ту жицу. О том кадру је дискутовано чак и у америчком конгресу, и он је постао формално оправдање за то, да је Вашингтон заузео антисрпску позицију у току рата у Босни, укључујући и директну интервенцију.

Још у фебруару 1997. у једном од британских журнала се појавио чланак који је детаљно објашњавао како је тај кадар направљен. „Логор смрти“ који је он приказивао није био то, већ избеглички камп који је био смештен у згради једне школе. Ограда од бодљикаве жице је одвајала школско двориште од пута и била је постављена још пре рата, како деца не би истрчавала на отворен пут. Бегунце нико није морио глађу, а изгладнеле људе (као и гојазне) свако може да нађе у било којој земљи, само ако то пожели.

Интересантно је, да без обзира на ово демаскирање, као и на сталне скандале у вези са затворима и логорима САД на територији Европе, последње деценије се реч „концентрациони логор“, захваљујући масовном „испирању мозгова“ , код становника Западне Европе залепила само за појам Србин. (Истине ради – мора се рећи да су концентрациони логори на територији бивше Југославије заиста постојали. Али – не српски, већ за Србе).

Други „босански“ пример – судбина бившег официра Армије Републике Српске Бобана Шимшића, кога је босански суд окривио за ратне злочине, и коме је претило 20 година затвора. Почетком 2007. године браниоци Шимшића су подвргли сведоке оптужбе унакрсном испитивању и доказали да су подаци које је поднело тужилаштво, благо речено – брука! Тако је становница Вељег луга Алмаша Ахметспахић, која је у почетку тврдила да је видела како је Шимшић убио њену мајку и брата признала, да је када се то дешавало била у другом селу! А неки Алмир Алић (можда и рођак наведеног „јунака“ са фотографије „логорског заточеника“) који је у почетку тврдио да је у јулу 1992. присуствовао када је Шимшићева јединица стрељала мирно становништво Вељег луга одједном је изјавио да је о томе „слушао од познаника“ , као и да се у разговору помињало и име Бобан“…

Зна се да су као формални повод за бомбардовање Југославије 1999.године наведене „етничке чистке“ због којих је дошло до појаве избеглица са Косова. Међутим, мало коме је позната чињеница да је прва крв која је пала на Косову, а после чега је почела ескалација сукобљавања, била крв српских полицајаца које су убили албански терористи. Јер је при распаду Југославије деведесетих из новостворених држава протерано преко два милиона само Срба. При том Запад не само да није тражио да се кривци казне, већ је, напротив, за „етничка чишћења“ окривио страну која се бранила. Валтер Роклер, који је на Нирнбершком процесу био државни тужилац од стране САД, констатовао је поразну сличност читаве кампање „испирања мозгова“ која је описивала „српска зверства“ на Косову са оном коју су радили нацисти 1939.године, пред напад на Пољску.

На пример, позадина појављивања предлога за 78-дневно бомбардовање Југославије од стране НАТО-а (а за коју се сазнало захваљујући истрази околности погибије 15.01.1999. године 42, ко бајаги, становника албанског села Рачак на Косову, која је извршена по налогу Европске уније 1999.године) није ништа мање скандалозна од освајања радиостанице у Глајвицу, које је послужило као формални повод за напад нациста на Пољску.

У интервјуу новинама „Berliner Zeitung“ Хелена Ранта (фински експерт судске медицине, која била на челу међународне комисије за испитивање онога, што се десило) изјавила је да су Албанци који су приказивани као мирни становници, убијени од стране југословенске полиције, у ствари – погинули у борби. Односно – то нису били мирни сељаци, већ припадници терористичких формација који су нападали не само југословенску армију и полицију, већ и своје сународнике – Албанце који су сарађивали са властима. Изјаву Х.Ранте је потврдио званичан извештај финских научника који су изјавили да у Рачку Срби нису направили никакав покољ. Пошто су прегледали лешеве Финци су потврдили да су Албанци мртваце довлачили у село са других места. Спектакл са лешевима је био неопходан да би се извршио напад на Југославију.

Сазнало се и оно, о чему су западна штампа и политичари упорно ћутали, а што се дешавало пре тога: у Рачку је 15. јануара 1999. погинуо и приличан број војника југословенске армије. У ствари – то је било познато и раније. Новинари једне од француских телевизијских кућа су се тог дана нашли у Рачку. Позивајући се на оно, што су сами видели и на сведочења регуларних сарадника мисије ОЕБС-а они су јавили да се за село водила жестока битка, при чему су коришћени и крупнокалибарски митраљези. Ни новинари, ни сарадници мисије ОЕБС-а, ни локални становници, нису помињали никакав „покољ“. Тим пре, што је сличних сукоба тих дана било и више него довољно, јер су се југословенска армија и полиција озбиљно били забавили ликвидирањем нелегалних формација.

Међутим, тада се у читаву ствар умешао Американац Вилијам Вокер, који је био на челу мисије ОЕБС-а на Косову. Тај човек је, кога су оптуживали за везе са америчким тајним службама и сарадњу са „ескадронима смрти“ из Никарагве, успео да убеди светско јавно мњење у верзију НАТО-а о „стрељању мирног становништва“. Захваљујући потпуној контроли светских масмедија у току гигантске по својим сразмерама кампање „испирања мозгова“ успело се да се у свест обичних људи у свету убаци лик Србина као хладнокрвног и немилосрдног убице. После тога „хумана“ западна јавност је са радошћу поздравила бомбардовање и ракетирање школа, болница и дечјих вртића у Југославији.

Хелена Ранта је директно окривила Међународни трибунал за бившу Југославију (који је „осудио“ пре смрти Слободана Милошевића и цео низ српских лидера) зато што је на „часну пионирску реч“ прихватио верзију догађаја коју је натурио Вокер, а игнорисао податке финских експерата. По њеном мишљењу „изјава В.Вокера о покољу у Рачку није имала никакве правне основе. Чак – посматрачи ОЕБС-а нису предузели потребне мере како би инцидент био истражен објективно“. Х.Ранта је изјавила да је „група влада била директно заинтересована за верзију догађаја у Рачку, која би кривицу сваљивала искључиво на српску страну“. (Трибунал све до данашњег дана приказује само фотографије из Рачка које је направила мисија ОЕБС-а, а одбија да користи фотографије које су направили Финци).

Још неколико интересантних примера. У јануару 2000.године, када су немачке новине „Frankfurter Rundschau“ испричале да је видео-трака НАТО-а која је приказана годину дана пре тога како би се оправдало убиство најмање 14 цивила на Косову, у ствари такође представљала фалсификат. Изгинули људи су се налазили у возу који је у априлу 1999.године уништен авионима НАТО-а, док су бомбардовали мост преко Јужне Мораве. Сами представници Блока су, како би оправдали убиство цивила, тада изјавили да је „воз ишао пребрзо“ те да је већ било касно да се путање ракета, које су послате са авиона, могу изменити. Како би „документовано потврдили“ речено приказане су видео-траке које су снимане телевизијским камерама, монтираним на бојеве главе две ракете, које су уништиле и мост, и воз. Те траке су пуштене брзином, која је била три пута већа од праве брзине. Представници команде НАТО-а у Бриселу су били принуђени да признају ту чињеницу, и то су објаснили тако, као да је дошло до „техничког проблема“. А најпикантније у том „техничком проблему“ је био бројач хронометраже, који је све време шкљоцао у кадру траке, показујући при том не три пута бржу, већ нормалну брзину!

Јасно је да нико од војних лица није пожелео да се уноси у детаље како на видео-тракама може да дође до тако невероватних метаморфоза. Наравно да је замена бројача једноставан посао. То је фантастично доказала у току агресије против Југославије пропаганда НАТО-а која је радила са невероватном интензивношћу, пунећи уши телевизијских гледалаца полуистином, подметнутим сценама и директним лажима. На пример, новинари ВВС-а су направили репортажу у којој је приказана нога жене која је штрчала испод рушевина бомбардоване Телевизије Београд, а врло поштовани журнал „Тајм“ је приказао фотографију војника у хрватској униформи који је цев свог аутомата поставио на заробљеника, уз натпис да се српски борац спрема да кроз неколико секунди убије своју жртву…

У марту 2004.године када је на Косову дошло до следећег по реду покоља, као оправдање за етничко „чишћење“ испричана је прича о томе, како су зли Срби утопили у Ибру три албанска детета. Миротворци из разлога, који је био знан само њима, нису успели да спрече покољ. Чак се нису претерано ни потрудили да нађу више или мање прихватљиво оправдање. Као, побуњене једноставно нису имали чиме да растерају – миротворци нису имали сузавац! А да пуцају по Албанцима се нису усудили, јер су се „плашили реакције“ (!) бивших бораца Армије за ослобођење Косова, које су сами поставили за полицајце.

Доцније је београдска телевизија успела да дође до тајног извештаја „миротворних снага“ ОУН о правим разлозима смрти деце, према коме нема никаквих доказа да су Срби на било који начин одговорни за њихову смрт. Међутим, тада је већ било прекасно и више ничим није могло да помогне десетинама убијених и стотинама рањених када је дошло до следећег по реду покољу Срба…

Питамо се: чиме су то Срби заслужили тако неславну карактеристику, или: ко ће бити следећи на реду после Срба? Мада бисмо могли да се запитамо и шта је то са мозговима обичног света у свету. Шта је са мозговима њихових вођа – одавно знамо. Жеља за поседовањем енергетских извора и алавост богаћења не може да мимоиђе никога ко је осетио сласт смрада нафте и свакодневног котрљања бројки на својим рачунима по банкама у белом свету. Али зар је могуће да су обични људи у толиком страху да неће преживети сутрашњи дан, постали тако равнодушни према туђој несрећи да верују у све што им сервирају њихове ТВ станице… Да ли је проблем у жељи да се овоземаљски живот проживи што лагодније, или можда у могућности да су они, који су испирали мозгове свету због Срба, прво испрали мозгове својим народима како би са Србима и њима сличним изашли што лакше на крај…

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Avatar

    “Narod je STOKA”, kako rece jedan hrvatski poslanik u Beogradskom parlamentu 1938 (nisam siguran). “Stoko tamo, stoko ovamo; mi cemo resiti sta da se radi a narod (stoka) neka radi”. To je bio ministar Radic, koga ubise njegova braca crnogorci.
    Ja zivim u Australiji, ovde ima puno Tadica i Stefanovica i ostalih njihovih “demokurata”. Uzdravlje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *