Почетна / Колумне / Непријатељи народа

Непријатељи народа

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Новац се, у ближој и даљој прошлости, сливао у слаповима у Србију. Тај новац је проћердан зато што је држава имала одлучујући утицај на његову употребу. Ко ће већ једном подвикнути: „Даље руке од привреде! Пустите је да ради слободно!“

 

У својим бурним претпремијерским данима, док је са коалиционим партнерима водио убојите дискусије о принципима државне, просветне, културне, економске и сваке друге политике (а ни речи о распореду министарских места и  евентуалној подели транзиционог плена), премијер Дачић изненадио је јавност изјавом да је финансијски сектор највећи непријатељ народа. Изненађење је било много веће него када се сазнало да СПС ни у једну владу не може без г. Динкића, главног архитекте новог финансијског поретка у Србији.

БАНКЕ
Истина је да је Динкићев систем дао одлучујући допринос примени „ЗПП модела раста“ (задужи се, продај, потроши), који тек што није дотукао привреду, али лек који се назире у најавама нове владе може, нажалост, само да погорша постојеће стање. Неки злонамерни економисти мисле да су стране банке саме подстицале Дачића да их прогласи „непријатељима“, како би, без тешкоћа и гриже савести, могле да повлаче свој тешко зарађени новац из Србије. Или да се освете привреди и грађанима на неки други начин (каматним стопама због „повећаног ризика“)? Репертоар могућих мера је широк, с обзиром на то да банке са страним капиталом (захваљујући Динкићу и компанији) истински располажу кључним параметрима управљања привредом.
Заузврат, банке ће омогућити новој власти да настави са политиком задуживања, емисијом обвезница, па ће држава бити у стању да исплати пензије и плате у јавном сектору, али и да финансира амбициозне усрећитељске подухвате помињане у предизборној кампањи. Као и да покрене известан број нових пројеката, агенција, НВО-а, сервиса или инкубатора, у којима би страначки активисти могли да нађу ухлебљење у наредном периоду – што би, уосталом, повећало запосленост, како је и обећано.

[restrictedarea]

ГУВЕРНЕР    
Неки пак мисле да Дачић није ни имао жељу да нападне банке, најмање стране, него је права мета био гувернер Шошкић, на чијем месту нова власт види неког свог кандидата. Тај би сигурно био мекши према коришћењу девизних резерви у развојне сврхе и био би спреман да, грубље од Шошкића, погази начела економске и банкарске струке. Надам се да нисте заборавили да је претходни гувернер Јелашић замењен гувернером Шошкићем управо због тога што је био одвише тврд у ставу да НБС не сме по сваку цену да брани стабилност курса, арчећи девизне резерве.
Тако су, после Јелашићеве смене, увозници могли да наставе са прекомерним увозом (и профитом), а потрошачи су могли да наставе са куповином увезене робе, са одушевљењем које се може поредити са срећом наркомана када осети усрећитељску близину игле. Гувернер Шошкић је (донекле стидљиво, али ипак) бранио курс, који је највише одговарао међународним финансијерима и домаћим увозницима, али и задуженим грађанима, којима су банке наметнуле девизне клаузуле.

ИДЕЈЕ    
Наравно, има још смелијих идеја о прибављању новца за „развој и запошљавање“. После исцрпљивања могућности задуживања у иностранству, затим продаје домаћих ресурса, следи сатирање девизних резерви, а онда на ред долази коришћење „унутрашњих потенцијала“. Ух, не смем ни да помислим на покретање привредног циклуса посредством примарне емисије! Да ли нас то чека у догледној будућности?
Озбиљан економиста Н. Катић био је у праву када је приметио да „отварање“ тржишта према иностранству није помогло привредном развоју, као што ни продаја ресурса странцима – није помогла. Није помогло ни „привлачење“ страних инвеститора баснословним погодностима и субвенцијама, као што није помогло ни препуштање финансијског простора страним банкама и енормно задуживање грађана, привреде и државе код њих. Катић сматра да би држава, после укидања свих облика готовинских кредита (извора прекомерне потрошње), могла да покрене циклус кредитирања инвестиционе изградње издавањем сопствених меница, којима би плаћала извођаче радова и домаће добављаче. А основала би се и нова Развојна банка, која би гарантовала за издате менице (покриће – емитовани новац НБС).

ОСНОВНИ ПРОБЛЕМ    
Сам Катић признаје да овај план спада у домен ризичног експеримента. Додао бих: толико ризичног, да је застрашујући исход скоро известан. Можда је, за сваки случај, већ припремљен извештај о томе које су се карике у реализацији показале слабе, па план није успео?
Зашто нико неће да призна да обиље новца, независно од извора, не може да реши развојне проблеме привреде у којој је држава практично забранила сваку слободну привредну иницијативу која није под њеним покровитељством? Оскудица новца за инвестирање није главни проблем. Новац се, у ближој и даљој прошлости, сливао у слаповима у Србију – најмање шездесетак милијарди евра само у последњих десет година. Грубо речено, тај новац је проћердан – и то баш зато што је држава имала одлучујући утицај на његову употребу. Ко може да верује да се сценарио, остварен толико пута, неће поновити? Ко ће једном подвикнути: „Даље руке од привреде! Пустите је да ради слободно!“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *