Почетна / Друштво / Непрекинута нит неправде

Непрекинута нит неправде

Пише Миодраг Зарковић

Ко год се мало дубље загледа у поступак против скупине навијача Партизана, оптужене да је септембра 2009. са предумишљајем усмртила Бриса Татона, присталицу француског Тулуза, биће му јасно због чега је мајка једног од осуђених кроз сузе завапила полицајцима испред београдске Палате правде: „Водите нашу децу у Тулуз, тамо ће имати поштеније суђење него овде!“

 

Непуне три године прошло је од спорног 29. септембра 2009, када је српску јавност запрепастила вест да је у Београду преминуо навијач француског Тулуза Брис Татон

Непуне три године прошло је од спорног 29. септембра 2009, када је српску јавност запрепастила вест да је у Београду преминуо навијач француског Тулуза, младолики Брис Татон, пошто је претходних 12 дана био провео у коми, у коју је запао пошто су га навијачи Партизана наводно бацили са врха у подножје степеништа, у масовној тучи на Обилићевом венцу. Већини је вероватно у јасном сећању тадашњи бес јавности, усмерен ка тим беспризорним навијачима што, како се често понављало, не само да угасише један млад живот, већ и нанеше љагу целом српском друштву, захукталом на путу ка „модерној и европској“ демократији.

А ипак, ретко ко потанко зна шта се даље дешавало у судском поступку против похапшених навијача, њих укупно 12, од којих су десет припадници навијачке групе „Иридућибили“. Гласила су, релативно штуро, 25. јануара 2011. јавила да је првостепено суђење закључено окривљујућим пресудама и затворским казнама у укупном износу од 240 година, а крајем децембра, такође прошле године, окончан је и апелациони поступак тако што су пресуде потврђене, док су казне преполовљене. Оно што се, међутим, у међувремену дешавало и у судници и око ње малтене је мистерија. Цео тај случај је као склоњен у архиву чим се „демократска јавност“ издувала и окренула неком следећем обрачуну са национализмом и клерофашизмом, и потезан је из архиве само када би нарогушеним чуварима „демократске јавности“ користио као необорив доказ да Србији не треба много не би ли склизнула у спиралу насиља. Тачније, тада се то није називало спиралом, већ „непрекинутом нити насиља“, како је то сликовито описао тадашњи председник државе Борис Тадић док је, у друштву француске министарке спорта, полагањем цвећа на Тргу републике и скрушеним изразом лица одао пошту преминулом Татону. Изузев повремених, крајње површних подсећања на ту „непролазну срамоту“ целе Србије, цео случај Татонове погибије и суђења навијачима (изузев коначне пресуде), отеран је на маргине друштвеног интересовања.

НОВИНЕ СУЗАМА НЕ ВЕРУЈУ
Ивану Рајовић је, међутим, нешто привукло баш том судском поступку.
„Као студент права, била сам жељна праксе и то је био први судски поступак који сам решила да поближе пратим“, сећа се данас Ивана како је све почело. „И већ на првом рочишту видела сам да нешто није у реду. То рочиште је, наиме, било седам или осам месеци после хапшења осумњичених. Многе од тих осумњичених неки чланови родбине или пријатељи нису видели нити једном за све то време. И, када су појавили у судници, логично је што су њихови рођаци и пријатељи из публике поустајали да им махну, или да их боље виде ако ништа друго. Сутрадан сам, међутим, у новинским извештајима прочитала сасвим другачији приказ. Тамо је писало да је публика у судници дочекала оптужене аплаузом! Тиме се сугерисало да је публика практично одобравала убиство Татона.“
Био је то само први од многих шокова за Ивану, која је до самог краја пратила поступак, не само првостепени, окончан јануара прошле године већ чувеном окривљујућом пресудом и укупном казном од 240 година затвора, већ и апелациони, закључен протеклог децембра, којим је пресуда потврђена, али су казне умањене на оквирне половине дотадашњих износа. Немали број Иваниних чуђења био је везан за извештавање гласила о самом суђењу.
„Више пута ми се десило да чујем неког од новинара како, из ходника, мобилним телефоном јавља извештај редакцији. И тај би извештај, онакав каквог сам га ја чула, био скроз коректан, веран ономе што се дешавало у судници. А онда бих сутрадан купила те новине и тамо затекла потпуно десети извештај, који је очигледно неко од уредништва темељно променио и прилагодио нечијој потреби да се оптужени што драстичније окриве у јавности. Једном приликом сам чула једну жену у озбиљним годинама, жену која очигледно дуго година покрива правосуђе и која је искусна у тој врсти посла, како буквално плаче у слушалицу док разговара са редакцијом и изговара следеће речи: `Људи, ово је страшно, ви не можете ни да замислите шта се овде дешава, та деца су потпуно невина али им намештају да буду окривљена`. Нисам сазнала ко је та новинарка и за кога ради, тако да не знам да ли су њене извештаје мењали или нису, али знам да ни у једним новинама и ни на једној телевизији нисам видела ништа ни близу ономе што је она тог дана на моје очи изговорила.“
Понашање судског већа било је једнако скандалозно, ако не и горе, а свакако погубније, сећа се Ивана:
„Председавајућа судског већа, Мирјана Илић, понашала се крајње пристрасно. Она је све време грубо одбијала све доказе које би доставила одбрана оптужених, док је тужилаштву максимално излазила у сусрет. Није се ни трудила да уопште образлаже зашто одбија практично непобитне доказе, који на цео случај бацају сасвим ново светло. Тако је, на пример, она одбила сведочења осталих француских навијача, који су са Брисом Татоном седели у башти у тренутку када су били нападнути. Видео-линком су из Француске сведочила двојица или тројица од њих, али их је било много више и њихове речи су у значајној мери супротне наводима оптужнице. Мирјана Илић је, међутим, одбијала да та сведочења буду укључена у поступак. Уопште, уместо да оптужени буду, како да кажем, благо заштићени на самом почетку поступка па да на тужилаштву буде терет доказивања оптужнице, као што би било и уобичајено и по закону, понашање председавајуће судијског већа је у потпуно повлашћен положај довело тужиоца, док је одбрана била ускраћена у много чему.“
О свему што је запазила на суђењу, које се пред њеним очима претварало у застрашујуће, кафкијанско ругање праву и правди, Ивана Рајовић обавестила је Бориса Малагурског, редитеља познатих документарних филмова „Косово: можете ли да замислите?“ и „Тежина ланаца“. Њих двоје су лако дошли до закључка да је све то, што се дешава у поступку против младића оптужених за убиство Бриса Татона, језива али неумољива подлога за још један документарни филм. Направили су га, надовезујући на Иванина запажања и истраживачки рад који је уследио, те назвали „Претпоставка правде“, и он се тренутно приказује у београдским биоскопима.

„ДЕЧКО ЈЕ ПАО!“

[restrictedarea]

О овом филму „Печат“ је већ писао у претпрошлом броју, тако да ћемо овом приликом само укратко набројати неке од заиста невероватних појединости приказаних у њему. Рецимо, снимак телефонског позива хитној помоћи, позива којим је женска особа, јасно очевидац целог догађаја, јавила да један младић – за кога ће се касније испоставити да је Брис Татон – лежи на дну степеништа. „Дечко је пао“, потресеним гласом обавестила је жена хитну помоћ. Није, дакле, рекла да је бачен или гурнут, већ да је пао, што се уклапа не само у тезу одбране, већ и у исказе других очевидаца, од којих нико није видео да Татона неко намерно баца у провалију, већ су сви истакли да је он, у метежу, вероватно покушао да побегне на ту страну и да је пао јер није видео шта се налази иза жардињере. Овој жени, која је позвала хитну помоћ, такође није било одобрено да сведочи у судском поступку, иако ју је одбрана ставила на листу жељених сведока.
Просто је невероватан и податак да ниједна од преко 40 камера на Обилићевом венцу није забележила ни секунд туче! Постоје снимци непосредно пре туче, као и снимци после туче, али сам обрачун није ухватила нити једна камера. Или је, што је вероватније, неко редом заплењивао и потом уклањао све видео записе, који би могли да противрече званичној оптужници да су навијачи Партизана намерно и смишљено бацили Татона са врха у подножје степеништа. Као што невероватно звучи и податак да је Татон, према речима амбулатног особља које га је превезло у Ургентни центар, у самом возилу био свестан, оријентисан, комуникативан и покретан. Или податак да је истражни судија обавештен о кривичном делу и позван да изврши увиђај више од три сата после самог дела, због чега је човек уопште и одбио да приступи увиђају, наводећи да је место кривичног дела темељно компромитовано – нико никада није пружио задовољавајуће објашњење оволиког кашњења са извештавањем истражног судије, мада, када се зна да су управо у то време „нестајали“ видео снимци спорног догађаја, није тешко сабрати два и два.
До трагикомичности је небулозан и разговор аутора филма са Томом Зорићем, портпаролом тужилаштва и једним од најбучнијих учесника оног јавног линча уприличеног против похапшених навијача у септембру и октобру 2009. За ове непуне три године, Зорић као да је изгубио моћ говора, па је у недугом разговору са Иваном и Борисом као папагај до бесвести понављао „ја сам портпарол, ја не знам детаље, ја сам портпарол, ја не знам детаље“. Аутори филма кажу за „Печат“ да је све време у Зорићевој канцеларији седео још један човек, непознатог имена и својства, који није дозвољавао да га сними камера, а непрестано је суфлирао самом Зорићу шта треба да каже или не.
„Тај суфлер нам је рекао, нормално, када је камера била угашена, да је Француска вршила страховит притисак на Србију по овом питању. Не знам зашто би то требало да буде важно, као што не знам ни да ли је то истина или само покушај вађења оних који су уплетени у цео скандал, али то је оно што нам је тај човек рекао“, каже Малагурски.
Међу шокантније појединости спада и сцена са самог краја филма, када се мајка Милана Тарлаћа, једног од осуђених, испред београдске „Палате правде“ кроз сузе обраћа полицајцима:
„Молим вас, водите их у Тулуз и тамо им судите, тамо ће имати правичније суђење него овде!“

АЛИБИ НАЈЈАЧИ, АЛИ НЕДОВОЉАН!
Ништа, међутим, није ни изблиза толико апсурдно као случај Стефана Величковића, београдског младића рођеног 1988, чије је име било прво међу осумњиченима у дану хапшења. Тада је, у тренутку привођења, Стефан имао 21 годину. Данас би, пошто је најпре осуђен на 12 година робије а затим му је казна преиначена на седам, требало да има 24 лета. Његов отац Срђан Величковић, међутим, за „Печат“ каже да пука математика не одражава право стање ствари:
„Много је мој син остарио откако је све ово почело. Није остарио у физичком, него у менталном смислу. Све ово што га је снашло, ова неправда и мука, као да га је све то натерало да пре времена сазри. Нажалост, искуснији је за ову страхоту кроз коју пролази.“
Почетак те страхоте може да се сажме у један полицијски записник о саобраћајном прекршају. Спорног дана, 17. септембра 2009. године, Стефан се са другарима из навијачке групе растао на Теразијама. Уместо са њима на Обилићев венац, отишао је до Македонске улице број 5, јер му је тамо, како му је јавио познаник из оближње кладионице, полицајац писао казну за непрописно паркирање. Стефан је пожурио и стигао до аутомобила пре него што је полицајац отишао, тако да је полицајац морао да легитимише Стефана и састави о томе записник. И, полицајац је све то и урадио. Записао је Стефаново име и презиме, број његове личне карте, матични број, и то управо у време када се на Обилићевом венцу, добрих пола километра одатле, дешавала туча навијача Партизана и Тулуза! Сефан Величковић је, дакле, имао најјачи могући алиби да у спорном обрачуну није ни могао да учествује.
У филму „Претпоставка правде“ изјаву је дао један од француских новинара који је пратио суђење у Београду, рекавши да је и француска јавност, у светлу наведених доказа, очекивала да ће Стефан Величковић бити ослобођен. Али, Стефан није на слободи. Ено га у затвору у Сремској Митровици, где издржава затворску казну, са првостепених 12 година смањену на седам. Како је уопште он повезан са целом тучом и Татоновом погибијом? Па, тако што је један од ухапшених, Бојан Матијевић, у првобитном исказу полицији навео и Стефана међу присутнима.
„То је била изјава дата под притиском, што је и сам Бојан одмах сутрадан увидео“, прича Стефанов отац Срђан. „Бојан је дечко био разумљиво уплашен у полицији и, када је набрајао ко је све учествовао у тучи, он је ни не размишљајући набројао и Стефана. То свакоме од нас може да се деси, да и не обраћајући пажњу мислимо да је неко негде био, односно, да сметнемо с ума да је тај неко, као у овом конкретном случају, који минут раније отишао негде другде. Бојан је зато сутрадан, када се сабрао и смирио, порекао ову изјаву. Рекао је да сви остали које је набројао и јесу учествовали у тучи, али да Стефан уопште није био тамо. Бојан је то касније поновио и на суду, да је погрешио и да је Стефана грешком набројао. Међутим, та његова исправљена изјава се уопште не узима у обзир.“
Као што се, појашњава Срђан Величковић даље, у обзир не узима ни сведочење саобраћајног полицајца који је Стефану написао казну.
„Тај полицајац је сведочио на суду, али је веродстојност његовог сведочења Мирјана Илић одбацила, наводећи као разлог то што се он и Стефан нису препознали у судници. А, како би па могли да се препознају?! Било је прошло осам месеци, или чак и више, од како су се видели једини пут и то на неколико минута. Стефан се у међувремену променио, пустио је косу, како би полицајац и могао да га препозна? Да се разумемо, он није рекао да то није био Стефан, већ је само рекао да не може да буде сигуран, али да је сигуран да је записник правилно и веродстојно попунио. А у записнику стоје сви Стефанови подаци! Упркос свему, Мирјана Илић је одбила да уважи сведочење овог полицајца, на бази тога што ни он ни Стефан нису могли изричито да потврде да се међусобно препознају. Да ли бисте ви могли да се сетите полицајца који вам је писао казну пре седам месеци? Или тај полицајац вас? Уопште, ми смо све време били принуђени да доказујемо да Стефан није био присутан на Обилићевом венцу у време туче, уместо да тужилаштво докаже да је Стефан био тамо. А тужилаштво то никако не би могло да докаже, јер Стефан тамо није био, и лепо се на снимку види да није са осталима, и Бојан Матијевић одонда пориче своју првобитну изјаву, и полицајац потврђује да је Стефану управо у то време писао казну… Али, Мирјани Илић све то није довољно. Знате, за ту жену се прича да је алкохоличар и да је неуротична, а по свему што сам видео на суђењу тај опис је сасвим одговарајући. Реците ми онда по ком основу је она добила право да одлучује о туђој слободи и кривици!“
Разлог због којег је суд одбио да искључи Стефана из кривице, јесте тај што би у том случају пала и цела оптужница, која се темељи управо на Матијевићевој изјави у којој је поменут и Стефан Величковић. Тај податак само додатно ојачава страховања да је цела оптужница била писана на брзину, наврат-нанос, као да је била реч о трци са временом у сврху неког „вишег“, политичког циља.
„Мом сину су, заједно са осталим осуђенима, ускраћена два основна, Уставом загарантована права: право на претпоставку невиности и право на поштено и правично суђење. Они су били проглашени кривима практично истог часа када су ухапшени“, каже Срђан Величковић.

Захваљујући запажањима и истраживачком раду Иване Рајовић, која је открила низ неправилности у вези са суђењем навијачима за убиство Бриса Татона, настао је филм „Претпоставка правде“ Бориса Малагурског

„ДА СЕ НИКОМЕ НЕ ПОНОВИ…“

Застрашујућ је и податак објављен по неким сајтовима, да је у решењу о задржавању Стефана Величковића у притвору, као разлог наведено „тешко убиство“. Решење је, међутим, донето 19. септембра 2009, када је Стефан и ухапшен. Татон је у том тренутку још био жив, преминуо је пуних десет дана касније. На какво се онда „тешко убиство“ мислило 19. септембра?
„Занимљив је и случај кајрона од 27. децембра прошле године на телевизији `Б92`, да је Апелациони суд оборио првостепену пресуду и вратио је на поновни поступак“, сећа се Срђан Величковић. „Нормално, то се муњевито пронело међу нама родитељима осуђене деце, тако да је већина нас видела тај кајрон. Али, убрзо је вест повучена. Покушали смо да испитамо о чему се ради и незванично смо сазнали да је `Б92` имао ту информацију док је одлука Апелационог суда још била у писарници, јер они тамо имају своје доушнике, а да је неко од политичких моћника видео тај кајрон и онда реаговао, тако што је одлука стопирана у писарници и без овере враћена Апелационом већу. А састав тог већа је још занимљивији. Председница већа је једна старија госпођа, која је била пред пензијом, али је друга чланица рођака министарке правде Снежане Маловић, а трећа је њена бивша цимерка у канцеларији. Тако да ми уопште није тешко да замислим како је неко из политичког врха могао да изврши притисак на то веће.“
Сама другостепена пресуда је скандал за себе.
„Па, председница Апелационог већа је, у читању пресуде, непрестано грешила у изговарању имена и презимена оптужених. Просто се видело да се њиховим предметом нико није ни бавио озбиљно, већ да је реч само о контроли штете, некој врсти нивелације“, оцењује Ивана Рајовић.
Адвокат Зора Добричанин Никодиновић заступала је Ивана Грковића, момка који је и у првостепеној и у другостепеној пресуди означен као конкретан извршилац убиства, односно, као неко ко је лично бацио Татона (са 30 година казна му је прошлог децембра смањена на 14 година). Са том оценом је у јасној неусаглашености једини видео снимак повезан са целим инцидентом који је доступан јавности, а на којем се виде припадници навијачке групе како се степеницима, у чије је подножје Татон пао, пењу ка платоу на којем се одиграла туча. (Иначе, на том снимку уопште нема Стефана Величковића, а Бојан Матијевић се види како први ступа уз степенице, тако да он није ни могао да буде поуздан сведок ко је све ишао за њим, јер су му остали били иза леђа.) Снимак показује да сви припадници групе посматрају нешто на горњем нивоу, ка којем се пењу, што је у складу са оним што су изјављивали и француски навијачи, да је њих у ствари напала и претукла група Партизанових навијача која је дошла из правца „Мажестика“, а не ова мања која се неколико тренутака касније попела степеницима и евентуално прикључила тучи на самом крају – сва је прилика, дакле, да осуђени младићи у макљажи нису ни учествовали, или да су у њој учествовали минимално. Грковић, при том, од дана један понавља да је он видео Бриса Татона како пада са врха степеница, и да је на то реаговао дижући руке изнад главе, као да је хтео да га упозори, што се и види на снимку. Ту се, међутим, снимак и прекида.
Елем, Зора Добричанин Никодиновић оцењује одлуку Апелационог већа као још један доказ да је цео поступак био монтиран:
„Апелационо веће може, ако подржи првостепену пресуду, да умањи казне до 30 одсто, не више. А у овом случају је Апелационо веће преполовило казне. Већ и то говори да је неко, највероватније, само покушао да накнадно пере своју савест.“
Да ли ће тај неко и успети да опере савест, ако је уопште има, тешко је рећи. Ово, међутим, није случај само за преиспитивање нечије савести, већ случај зрео за утврђивање кривичне одговорности оних који су, и у судници и у јавности, руководили харангом и позивима на линч. У филму су, на пример, приказане и изјаве политичара даване оних септембарских дана 2009. године, у којима су на рачун ухапшених, навијача као покрета, и Србије као друштва, изрицане најтеже могуће осуде, увреде, па и клевете (нарочито је сликовит снимак својствено дрског наступа Ненада Чанка у једној емисији на „Б92“). Све би се ово морало узети у обзир како би се у пуној мери сагледао злочин почињен над тим младим људима, али и над правдом, па самим тим и над државом Србијом.
У том одређивању праве кривице, посебно место мораће да има свака реч из потресног писма Стефана Величковића рођеној мајци, писма писаног из затворске ћелије фебруара 2011, неколико дана по изрицању првостепене пресуде којом је Величковић био осуђен на 12 година робије:

„Драга моја мама,
ово што се десило је заиста ужасно за све нас. Ја стварно не знам како више да назовем ову пресуду и те нељуде што су нас осудили… Не желим никога да вређам, али ти одлично знаш моје мишљење о свему томе.
Ја сам био спреман на све, па и на ово… Изгледа да сам једини ја био свестан шта је све ово, ко нас тужи, ко нам суди и ко нам одређује казне. Све је изрежирано и урађено по налогу, због нечијих личних интереса и хирова.
Када су ме осудили, када је прочитала пресуду, знао сам да то све требам да поднесем храбро и достојанствено, савест ми је чиста, мирно спавам и немам чега да се стидим. Мислио сам само на вас, да не клонете, да останете јаки и уз мене, да ме не заборавите… Правде у овој држави нема и не верујем да ће је и бити, да се не заваравамо… Једино што ми је остало сте ви (ти, Маки, тата, пријатељи…) и истина. Морамо да кренемо свим дозвољеним средствима да се чује и наш глас. Ја сам одавде потпуно немоћан, једини ко нешто може да ураде сте ви. Сигурно ће покушати да вас игноришу, да вам не дају право гласа, да све ово заташкају и да народ заборави… али мама, ово је нешто што никоме, ни најгорем душману, не бих пожелео. Ако овај злочин прође неопажено и ако дозволите да се заборави, десиће се поново, неком другом. Нећу погрешно да ме схватиш, ја могу овде да останем свих 12 година, ма колико год треба, не тражим сажаљење, милост, популарност… Само хоћу правду и да се ово никада не понови! То реци свима (Марку, Луки, Марини, Ивани…), значи, да не забораве ово, јер се не дешава први пут, а када се нешто деси два пута десиће се поново. Ти ваљда знаш како да им пренесеш моје речи.
Када вам на посети кажем да сам добро и да се одлично држим, не причам то да бих вас тешио, стварно сам ОК. Ова неправда ми је дала само још више воље, жеље и снаге да идем даље, дигнуте главе и да успем у животу!“

Наставиће се

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Прича је проста. Видео снимци туче су морали да нестану, јер да су остали видело би се ко су стварни актери туче, и зашто је Брис Татон морао да настрада. Те кобне вечери у околини је било много ”људи у мантилима” жуто-плаве боје…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *