Пише Милорад Вучелић
Конституисана је нова Народна Скупштина Србије. Изабрани су председник, потпредседници, одбори и делегације. До краја ове недеље биће изабрана и нова Влада Србије. Нема сумње да су то централни политички догађаји који и привлаче највећу пажњу, побуђују озбиљна очекивања и буде наду.
У сенци тих дешавања одиграва се један веома занимљив процес. Реч је о мучном процесу транзиције жутог картела у парламентарну опозициону групу посланика. Основно полазиште одлазећег режима је било да ће његова власт бити временски неограничена и да ће, попут османлијске, трајати вековима. Чак се с правом може рећи да је турска власт у Србији у самом почетку била знатно обазривија од ове која се у последње четири године успоставила као прави картел са свим својим правилима и органима који су грађени у потпуној супротности са правном државом. Самовоља је зацарила, брутално се и без прикривања пљачкао државни буџет, правној сигурности није било ни трага, правосуђе је постало огољено средство за политичке обрачуне и кадровања, бескрајни произвољни притвори претворили су се у издржавања казне без суда и пресуде. (Прочитајте текст М. Зарковића „Непрекинута нит неправде“, у овом броју „Печата“). Жути медији су Све до 20. маја изгледало је као да ће се у Србији реализовати недосањани снови диктатора из латиноамеричких „банана-држава“ или афричких полуколонијалних државних творевина.
Очекивало се, сажето речено, да „Борис Тадић још пет година буде председник Србије“, да ДС „уз помоћ две-три-четири или колико год би требало странака поново формира владу“, а да у „СНС-у дође до расплета у врху између Александра Вучића и Томислава Николића“. Очекивања и предвиђања очигледно су се изјаловила.
Затечени падом с власти и новом парламентарном већином највиши функционери режима обрели су се коначно у Скупштини. Огрезли у понижавање Парламента и његових одбора постали су посланици колико- толико заштићени имунитетом. Неки од њих сада гледају на Скупштину Србије као на неку врсту сигурне куће. Са приметном стрепњом оних чије злоупотребе власти извесно излазе и тек ће изаћи на видело почели су свој опозициони рад. Они који су се бахато и осионо односили према прастаром геслу да се другима не чини оно што не желиш да буде учињено теби, одједном су се сетили неких демократских обичаја у формирању скупштинских одбора које су до сада дрско и безочно кршили, мислећи да ће вечно бити на власти.
Истовремено, баш као прави картел, они покушавају да своје самовољне и незаконите учинке претворе у некакве демократске тековине. Смењивали су кога и како стигну, а запошљавали на хиљаде људи искључиво по партијској припадности, не само мимо и против закона него и против сваке памети. Створили су и измислили безброј разних агенција и напунили их својим кадровима. Сада напрасно и без икаквог стида и срама покушавају да све те партијске људе претворе у некакве експерте који су наводно запосели положаје и намештења по критеријумима стручности. Свој партијски волунтаризам и правила картела они виде као правну сигурност, док законом предвиђену могућност да се смањи администрација и неко смени са положаја покушавају да прикажу као чистку. Кад самовољно, по политичким критеријумима, запослиш неког, то је у реду, али када на основу закона можеш да га смениш онда је то политичка чистка!
Жути картел демонстрира јавно, у Народној скупштини, своје схватање департизације. Њихови партијски кадрови морају бити очувани и заштићени да би се доказало да ће се поштовати обећање о департизацији!
Одбрана неких стечених права у администрацији и агенцијама није сама себи циљ, него је то средство да се спречи откривање енормних и бруталних пљачки државног буџета од стране донова жутог картела. По сваку цену требало би очувати ту џунглу институција које су заправо пипци жутог картела. Читавих осам милијарди динара у јавних набавкама по званичним подацима је нерегуларно. Примери дрских крађа и злоупотреба власти у стицању приватног богатства свакодневно излазе на светло дана, а то је само почетак почетка. Стиче се утисак да је апсолутна већина шефова досадашњег режима оболела од клептоманије, а да та клептоманија добија манијакалне размере када се нађе у близини државног новца.
Призори покушаја транзиције челника досадашњег режима у некакву опозициону групу посланика одиста изгледају више него јадно и повремено трагикомично. Свака њихова тобож критичка реч изгледа као самоубилачки напад. Нема ниједног упоришта у рушевинама које су произвели. Лишени властодржачке охолости и важности, они изгледају као пуке љуштуре у којима ничега нема, али има и потпуног изостајања свести о ситуацији у којој су се нашли, као и потпуног изостајања осећања одговорности за стање у које су довели народ и државу. Има и помало страха.
Кажу да је Скот Фицџелард предлагао Хемингвеју (прочитајте текст „Хемингвејева Италија“ у овом броју „Печата“) да на крају свог романа „Збогом оружје“ напише и то „да свет рањава свакога, а касније многи ојачају тамо где су били рањени“. Али да би прича о рањавању и ојачавању била применљива мора се ипак постати и бити неко и нешто. Зато се ово навођење Фицџералдових речи превасходно мора схватити као препорука за читање поменутог текста, а никако као покушај да се недостојни часте било каквим учитавањем неког доброг значења у њихово понашање и постојање.
Нова влада је дужна да јавности у најкраћем року поднесе извештај о томе шта је затекла, ко је и политички и лично крив и одговоран за силне злоупотребе власти,за корупцију и уништавање привреде земље. Србија се нада и очекује то од нових власти, и то не само због задовољења правде. Биће то нужан и први корак ка моралном и политичком, а богами и економском оздрављењу земље.
