Мој Париз (део други)

Пише Милован Данојлић

Оно најлепше у њему долазило је из прошлости и припадало њојзи. Некад ум и срце Европе, видиковац авангарде, арбитар стила и укуса, Париз је и даље наступао као врховни судија, а није имао богзна каквих новости да понуди. Отмени језик Волтера и Пруста, инструмент дипломатије и културе, узмицао је пред свеприменљивом ефикасношћу енглеског. Од снаге и славе остала је надменост елите недостојне велике и славне традиције

Дуго сам мислио да у Паризу живе најинтелигентнији људи на свету. То није било само уопштено и мутно осећање, него и резултат поређења са другим срединама. У Паризу  се и глупаци  труде  да буду проницљиви и духовити; то им је национална дужност. Првобитни утисак сам, у међувремену, ублажио, допунивши га одређенијим сазнањима и запажањима. Који је удео интелигенције  у  сагледавању бића и ствари? Умна бистрина олакшава општење, али сама по себи не јамчи  дубину разумевања збивања и њихових  носилаца. У то ме је коначно уверио начин на који је, у медијима, представљена југословенска криза. Начела, у име којих је просуђивано, била су исправна, а њихова примена непримерена и наопака.
Оних година још сам одлазио на скупове – понекад и у приватним становима – где се расправљало о стању у нашој расклиманој федерацији. Зачудило ме је острашћено занимање површно обавештених  људи за сукобе  у једној несрећној земљи оптерећеној   злим искуствима прошлости. Нисам знао за локални обичај по којем су многе јавне личности, ако држе до себе, дужне да интервенишу где год се у свету појави пожар, у улози доливача уља, ватрогасаца или коментатора, према личним склоностима. Слушајући незналице  како износе неприкосновене судове, једанпут поставих питање: А зашто се ви не бавите стањем у Чаду или на Обали Слоноваче, где је присутна ваша војска? И с којим правом држите, тамо, војну силу?
Питање их је изненадило. Иако махом левичари, подсвесно наслеђе колонијализма било је неискорењиви чинилац њиховог васпитања и мишљења. Укрштено са препотенцијом самозваних пресудитеља, оно је достизало размере духовног насиља у мирнодопским и злочиначког саучесништва у ратним условима.
Давање лекција целом свету је далеки одјек русоовског просветитељства које је, у другој половини 20. века, изгубило невину добронамерност, завршивши у надутости и праву на мешање у све и свашта. Код ове врсте мислилаца речи лете брже од мисли, а ментални склоп им је устројен од безбројних калупа у које утрпавају све што виде и чују. Изван тих калупа они не умеју да гледају, ни да мисле. Ограничење захтевима политички исправног мишљења намећу средства општења, посебно телевизија, где се свест о ономе што би требало рећи претпоставља познавању предмета о којем се расправља. Дакако, геостратешки мештри су, у програму разбијања Југославије, добро знали шта и зашто предузимају, а мали послушници су ушли у игру утолико лакше што су навикнути  да се о свему  брзо и без двоумљења  изјашњавају. Традиција ангажовања у јавним пословима се окренула у карикатуру. Иза Золе и Сартра су остала значајна дела, док њихови имитатори немају таквог капитала. Они су се прославили подршком кинеској Културној револуцији и Полу Поту, као и способношћу да у некадашњем председнику Србије препознају новог Хитлера.
Када сам, у току једне јавне расправе, дотурио писамце Алену Финкелкроту, упозоривши да у његовом умовању нешто није у реду (Како је могућно да заједничка армија  у неким деловима земље преко ноћи постане окупацијска сила, и какве користи Србија има од деловања такве војске?), добио сам, часак касније, одговор (сачувао сам тај лист): филозоф у таквој процени није сам, и нема разлога да у њој нешто мења. „Укратко, остајем при своме. Испитујем, размишљам, и, имао или немао право, ангажујем се.“

[restrictedarea]

Je m’engage је кључна, посвећена реч овог дела париске елите. Она није толико бројна, колико је грлата и свеприсутна, па се стиче утисак да у Француској нема других и друкчије мислећих људи. Финкелкрот, уосталом, није најбољи пример слепе искључивости  и милитантне застрањености. Он, чак, делује симпатично: има измучено лице, наслеђено од ближих и даљих предака које живот није миловао по глави. А ето, света дужност ангажовања  га је  регрутовала  у једној неславној кампањи. Јуришници немају времена за бављење разлозима супротне стране. Обавеза  одмеравања доказа и противдоказа, по примеру који су нам завештали сократовски дијалози, у тим је круговима  сасвим напуштена. Нови филозофи наступају  као слепи роботи. У проповедању демократије код њих нема ни трага од демократске ширине, а у заговарању људских права не можете да осетите људску доброту и топлину… Ангажман  је самосврховита сила, част (и срамота) данашње париске елите. У последње време она се не задовољава заузимањем ставова при избијању ратних сукоба, него их (случај Либије) изазива и предводи.
У тим се околностима мој однос са некад вољеним градом из дана у дан кварио. Престао сам да купујем новине, телевизијске водитеље сам на сав глас ружио, као да су кроз стакло телевизора могли да ме чују. Па и сама лепота града стаде ми се приказивати у непријатном светлу. Оно најлепше у њему долазило је из прошлости и припадало њојзи. Некад ум и срце Европе, видиковац авангарде, арбитар стила и укуса, Париз је и даље наступао као врховни судија, а није имао богзна каквих новости да понуди. Отмени језик Волтера и Пруста, инструмент дипломатије и културе, узмицао је пред свеприменљивом ефикасношћу енглеског. Од снаге и славе остала је надменост елите недостојне велике и славне традиције.

*
Како да узмете озбиљно човекољупце који не умеју топло и људски да се осмехну? Парижани и иначе себи забрањују срдачност и топлину; у томе их, ваљда, кочи претерана проницљивост. У кризним раздобљима избијају расистичка, ксенофобична искушења. Однос према сопственим грађанима јеврејског порекла под немачком  окупацијом  остао је као трајна мрља на колективној савести. А опет, држава је, у последња два века, изградила установе и позитивне законске основе за прихват странаца каквих има мало у свету. Политички страдалници и интелектуални бескућници и даље у Паризу наилазе на узорито и уходано гостопримство. Расизма има у сваком народу, а можда и у сваком појединцу. Закони и пракса Француске Републике  надахнути су слободарским, универзалистичким духом и то Паризу, са преко милион легалних, и ко зна колико илегалних странаца, служи на част.

*
На почетку, као и на крају опчињености Паризом, стоји архитектура. Она је, по Хегелу, први, најнижи ступањ уметничког осмишљавања Природе, интервенција у спољашњем   и у видљивом, али се кроз њу назире и оно што је унутрашње, суштинско. Обична дневна шетња до кафане или пијаце изазива у човеку свечано расположење. Сав оспољашен, бар на први поглед, Париз није случајно обећана земља  ликовних уметности и престоница светске моде. Изглед заклања биће, ако га, често, и не замењује. Град су, здруженим снагама, током векова, зидали велики мајстори по имену  Потреба, Љубав, Укус, Клима, Рачуница, Слобода, Сиромаштво и Богатство, Демократија и  Аристократија, Вештина и Радишност. Колико је промишљености, мере и посвећености требало уложити у уређење сваког трга, парка, сквера, улице, куће, балкона, поткровља! Град  је израстао као каква чудесна цивилизацијска шума у којој складно суседују природност и извештаченост, трговачка грамзивост и бодлеровска истанчаност. У последњих сто година знатно је напредовао према предграђима, где се расплињава у све сиромашнијим репликама, да понегде пређе у сокаке налик на оне који се могу видети у Сурчину или на Умци. Здања intra muros носе трагове изричите класне подвојености: зна се ко  живи на првом, ко на другом спрату, коме је место у поткровљу; на коју капију улази власник, а куда се ушуњава послуга.  Срце града, оно које куца у отменим четвртима, ледено је и одбојно као и они који тамо пребивају. Оно ме је увек опомињало на моје простонародно порекло. Срећом, човек сасвим  лепо може да живи не залазећи у те четврти.

*
Ту су, још, и облаци. Небо над Паризом је превртљиво и ускомешано, и у том комешању безнађе и нада непрестано замењују места. Како се небо облачи и пресвлачи, тако се мења расположење онога ко градом корача, па се из очајања зачас пређе у безразложно радовање.

*
Љубав је, разуме се, један чисто субјективни улог. Она која се одбила од зида равнодушности по правилу је јача од остварене. Био сам млад, па сам том прелепом, уображеном чудовишту позајмљивао вишак своје топлине. Волећи Париз, волео сам живот, и себе. Како сам постајао критичан према себи, тако сам заузимао растојање и према њему.

[/restrictedarea]