Почетна / Друштво / Миле Савић: Похвала несавршености учитељског позива

Миле Савић: Похвала несавршености учитељског позива

Пише Миле Савић

Поседовање врлине јесте темељ очувања самосталности учитељског позива и свести о његовој несавршености и човечности. За разлику од тога, инструментална савршеност учитељског позива представља најефикасније и најкорисније средство за остварење неке савршене „концепције добра“ или „савршеног поретка“ у реалном свету и реалној историји, односно неког идеолошког  облика „раја на земљи“… То више и није просвећена еманципација, него манипулација под именом модернизације

На самом почетку разјаснио бих неколико недоумица везаних за наслов, како нас нејасноће не би збуњивале током текста. Када је реч о несавршености, овде не мислим на интелектуалну несавршеност попут нпр. неписмености, према којој ових дана, нажалост, није знало да се одреди ни Министарство просвете. Или на несавршеност када неки учитељ не би знао да реши нпр. једначину са две непознате. Не мислим такође ни на моралну несавршеност која се састоји у томе да нпр. сходно „принципима“ „трговачке педагогије“ учитељи намећу ученицима уџбенике издавача од којих имају највећу финансијску корист и слично. Ту врсту несавршености просто немам у виду, јер она и не припада позиву учитеља, па сходно томе не би требало ни да се практикује. Кажем „не би требало“, мада се то што би требало најчешће не слаже са оним како јесте. У ствари, када постоји озбиљна држава са добрим образовним установама, преовлађује образовање за врлину, а не њено излагање порузи.
Поменуте врсте несавршености потичу из недопустивог непоседовања или непризнавања врлине, и то је само по себи нешто лоше, јер показује неодговоран однос индивидуе најпре према себи, а онда и према другима. Поседовање врлине у овом смислу, иако није довољан, представља нужан услов обављања учитељске делатности, што првенствено зависи од свесне воље оног ко том делатношћу хоће да се бави. Међутим, похвала несавршености о које ће бити речи овде, односи се на нешто сасвим супротно. Наиме, на несавршеност која потиче – не од непоседовања или одбацивања врлине, него насупрот томе – управо из поседовања врлине.
Друга ствар коју бих појаснио тиче се, управо позива учитеља. Наглашавам, позива, а не занимања, што захтева разјашњење разлике између ових појмова. Да крајње поједноставим: од занимања се живи, оно је мање или више ефикасна и, сходно томе, корисна делатност; занимање је у функцији задовољења разноврсних животних користи у којима питања достојанства не заузимају прворазредно место. За разлико од њега, за позив се живи, што ће рећи да његов циљ није непосредна корист, него остварење неког узора, норме, чак и по цену жртве, али не и жртве достојанства. Тако и позив учитеља по природи ствари има нормативно значење. Другим речима, садржи у себи идеју остварења неког узора или идеје који га уздиже из света устаљене свакодневице, а реч је, у коначном, о изградњи култивисане и достојанствене личности – своје и туђе. Можда у савременом свету истицање узвишености и достојанства учитељског позива изазива циничан подсмех, чак и код неких учитеља. Без обзира на то, неоспорно је да ове врлине потичу од посвећености једној посебној, изузетној врсти умећа –  умећу  образовања, које је зачето још у античкој Грчкој, због чега се стари Грци с правом и данас називају учитељима и модерне Европе и човечанства уопште.
Управо је појам образовања трећи појам који желим да разјасним. Упркос томе што се под појмом образовања данас најчешће подразумева стицање знања, за разлику од нпр. васпитања код којег преовладава морална компонента, користићу у овом тексту појам образовања као појам који у потпуности обухвата све аспекте обликовања личности ученика и човека уопште, тако да је учитељ онај који образује, тј. обликује целовиту личност младог човека, укључујући и епистемолошке и практичне, односно моралне и социјалне, и естетске аспекте формирања личности. Овде није место за детаљно извођење етимолошких веза и аналогија између образ/овања, облик/овања и формирања личности, појмова форме и идеје, односно еидоса, али ћу упутити на један историјски континуум који се може јасно пратити у културној историји Европе од савремене хуманистике, преко деветнаестовековног појма Bildunga, просветитељства, ренесансног, па класичног римског појма хуманитаса, до хришћанског и на почетку античког појма паидеје као целовитог образовања, тј. обликовања и само/усавршавања личности, како као индивидуе тако и као члана заједнице.
Вратимо се, коначно, на почетак. Дакле, о којој врсти несавршености је реч и зашто је њој потребна похвала? Да подсетим, већ сам наговестио да је реч о једној посебној врсти несавршености, несавршености упркос поседовању врлине (дијаноетичке и етичке, интелектуалне и моралне – да се послужимо класичном поделом), и то несавршености која је пожељна и чија супротност би требало да буде немогућа у свом остварењу. Зашто би несавршеност уопште била пожељна, када је најчешћи циљ свих наших делатности усвршавање?

ОБРАЗОВАЊЕ ИЛИ ИНДОКТРИНАЦИЈА
Језик је врло опрезнији и најчешће разборитији од нас, јер се у њему кристалише огромно искуство традиције. Зато он и прави разлику између усавршавања и савршености. Људи се у овом свету усавршавају према неком узору, савршенство превазилази појам искуственог света. Историја је немилосрдна и у погледу догађаја, и у погледу подсећања – сви покушаји остварења савршеног човека и поретка на земљи завршили су у тоталитаризму и крајњем понижењу управо оних у чије су име наводно извођени. Наравно, упитаћете се: какве то све везе има са позивом учитеља? У овом тексту управо желим да покажем да има, и то суштински. Наиме, једино поседовање интелектуалне и моралне врлине може развити свест о несавршености, а тиме и о стварној човечности учитељског позива.
Пођимо од једне сасвим споредне тачке. Шта је, у ствари – било би боље рећи – ко је учитељ? Реч је, дакле, о дефиницији учитеља. Да ли је он довољан сам себи у погледу сопственог одређења? Да ли је образовна делатност и самим тим учитељски позив сасвим независан од друштвеног амбијента? Да ли је учитељ тај који самостално твори вредности које затим уграђује у образовање? Ако их преузима – како и одакле? Да ли сâм учитељ одређује смисао свог позива? На крају, да ли учитељски позив има или нема смисла? Коначно, ако има – шта је смисао учитељског позива? (Да не бисмо били неправедни, требало би истаћи да се оваква питања тичу сваког позива, а зашто се данас мучимо са учитељским разлог је што је ово учитељски сабор).
Уобичајено је да за оног ко обавља одређену врсту делатности, поготово ако јој је потпуно посвећен, питање позива, његовог смисла и смисла делатности уопште којом се бави, најчешће се не поставља. Смисао се унапред претпоставља, а име за оно што се претпоставља и не преиспитује гласи предрасуда – оно што прихватамо као несумњиво, пре расуђивања.  Све док се не постави такво питање, допустиво је да предрасуда почива у свом миру. Но, када је то питање пало, сваки покушај његовог избегавања не би имао оправдања. Стога ни овде не можемо или не бисмо имали морално оправдање да избегнемо одговор, или бар расправу везану за питање – шта је смисао учитељског позива?! Наравно, не би требало бити препотентан, па рећи да се баш данас и овде први пут помиње такво питање. У европској културној традицији оно се поставља више од две хиљаде година. Ништа суштинско се до још увек није променило, осим промене помодних вокабулара који с времена на време налете попут поводња, као на пример данас, и још увек није нађен коначан одговор на зов тог питања, упркос непрегледним библиотекама.
Дакле, ни данас не можемо избећи да поновимо питање о смислу учитељског позива, а не можемо из више разлога: прво, јер још увек на њега није нађен коначан одговор; друго, јер се то питање непосредно тиче нас самих, и то не само као припадника учитељске професије, него нâс као личности, чланова културне заједнице и грађана сопствене државе; треће, јер чак и када би постојао савршен одговор неке друге културне традиције на то питање, он се не би могао једноставно накалемити на нашу; четврто, јер не би било ни морално, ни корисно избећи да сами осмислимо свој позив, него да његов смисао украдемо, преузмемо или прихватимо као наметнуто туђе решење итд.
Очигледно је да је смисао учитељског позива везан за смисао образовања, а смисао образовања није питање уско дефинисане педагошке науке и њених техника и поступака, него питање које се увек, још од античке Грчке, суштински тицало државе као култивисане заједнице и формирања вредности у таквој уређеној и култивисаној заједници. Све у свему, смисао педагошког позива утврђује се изван непосредне педагошке праксе и науке, што има значајне последице по сâмо разумевање позива учитеља. Дакле, и поред тога што се озбиљни теоретичари образовања неће сложити чак ни око тога шта је дефиниција или смисао образовања, шта је његов циљ, да ли постоји више циљева, и ако постоји да ли су они у јединству или се сукобљавају, у ванпедагошкој сфери друштва, сфери моћи у којој се преплићу економска, политичка, медијска, али и војна моћ, лако се постиже сагласност око тога шта је „савршено“ образовање, како би требало да изгледа „савршен“ позив учитеља, односно како се постиже његово „савршенство“.
Тако схваћена савршеност учитељског позива јесте инструментална савршеност, а  овај текст представља глас против инструменталне савршености учитељског позива и позив на поштовање врлине – и интелектуалне и моралне, и њеног поседовања. Вреди још једном подсетити да поседовање врлине јесте темељ очувања самосталности учитељског позива и свести о његовој несавршености и човечности. За разлику од тога, инструментална савршеност учитељског позива представља најефикасније и најкорисније средство за остварење неке савршене „концепције добра“ или „савршеног поретка“ у реалном свету и реалној историји, односно неког идеолошког  облика „раја на земљи“. Било би то образовање које на најуспешнији начин образује младе људе у складу са вредностима за које није важно, ни то што су утврђене изван подручја педагошке теорије и делатности, нити то што се намећу мимо нормативно прихватљиве демократске процедуре, на коју се заговорници такве улоге образовања иначе гласно позивају. У том смислу „савршено“ образовање јесте оно које савршено интериоризује наметнуте вредности из непедагошке сфере моћи у педагошку, са циљем да се врате у непедагошку сферу, тј. друштво као целину, преко одраслих потпуно индоктринираних „грађана“. Сходно томе,  „савршен ученик“ јесте ученик који у једном диригованом процесу као out put савршено одговара in put-у. Показује се да тек од одговора на питање какав би требало да буде „савршени ученик“ зависи и одговор на питање какав би требало да буде „савршени учитељ“, и у чему се састоји „савршеност“ његовог позива. Посматрано са те тачке гледишта, тек производња „савршених ученика“ одређује „савршеност“ учитељског позива. Међутим, то више и није образовање, него индоктринација; не просвећена еманципација, него манипулација под именом модернизације. Сваки пут учествујемо у томе када се не питамо зашто се нешто у нашој педагошкој пракси мења, сваки пут када више хоћемо да будемо модерни него просвећени. Стога не би требало заборавити да постоје и модерни, чак – школовани варвари. Можемо ли мирне душе рећи да они нису део бриге о сопственом позиву?

ПРИНЦИП ЗАНИМАЊА ИЛИ ПРИНЦИП ПОЗИВА
Пошто „савршеност“ учитељског позива може бити дефинисана само изван уско схваћене учитељске делатности, то је ставља у парадоксалан положај у којем лако постаје зависна од владајуће политике, идеологије и идеологизованих педагошких доктрина. Због тога је учитељски и уопште педагошки позив перманентно неотпоран у односу на владајућу политику. Ако је то тако, а чини ми се да би на овом месту било сувишно наводити још сведочанстава у прилог тој тврдњи, „савршенство“ учитељског позива може бити дефинисано само у оквиру остварења неког циља изван саме учитељске делатности, тј. инструментално. Учитељски позив може бити „савршено средство“ за остварење различитих „савршених“ концепција идеално уређеног друштва, реда и поретка. А нека концепција, пројект или визија друштва која унапред искључује сваки алтернативни и ривалски концепт, има нужно за крајњу последицу присилно наметање. Тако и потпуна инструментализација образовања и учитељског позива лако може завршити у тоталитаризму. Историја не оскудева у таквим примерима. То што важи за историју, важи и за савремени тренутак.
С обзиром на то да учитељ не подучава само математику, српски језик или подстиче само развој појединачних вештина и способности код деце, он и васпитава, он свесно или несвесно целовито образује, односно обликује личност ученика, тј. култивише је негујући код њега и интелектуалне и етичке врлине. Учитељ не може занемарити чињеницу да учествује у стварању индивидуе као личности, грађанина и члана културне заједнице. Шта му даје право на то? Да ли он у образовном процесу учествује само као стручњак (експерт) или као и грађанин? Да ли је учитељ уопште експерт и ако јесте – за шта? Каква је врста учитељског образовања која се налази негде између хуманистичког идеала uomo universale и расплинуте површности (од свега помало, ничега довољно)? Када учитељ делује у разреду као стручњак, а када као проповедник и грађанин? Ако је као стручњак вредносно неутралан, како се опредељује према вредносним питањима и питањима „политичке коректности“? Ако се као грађанин вредносно опредељује у разреду, шта је критеријум оног што као вредност препоручује ученицима? Да ли сам ствара или преноси вредности? Ако нпр. учествује у програмима „реформе образовања“, шта је основни критеријум тог учешћа? Да ли су сви такви програми добри само зато што су реформски? Да ли се њихова вредност процењује полазећи од принципа занимања или од принципа позива? Да ли из чињенице да углавном нема отпора приликом измене наставних програма следи да су настави програми увек добри, па и онда кад се мењају у супротним смеровима? Ако нису, зашто не постоји њихово јавно оспоравање? Којим принципима се при том водимо – принципима етике својих приватних убеђења и интереса или принципима друштвене одговорности? Ко су,  у ствари, стварни учитељи? Шта је суштинско одређење појма учитеља – занимање или позив?
Немогуће је у овој прилици и покушати да се да одговор на ова питања. Уосталом, то и није био смисао њиховог навођења. Тежиште је у томе да преко њих успоставимо поново мост према питању о смислу образовања и разлозима похвале несавршености учитељског позива. Покушаји да се савршеност образовања и учитељског позива изведу из њихове инструменталне употребе логички су унапред пропали, али то не значи да ће пропасти и идеолошки. Упркос томе што је у таквом случају често реч о крајњем понижењу и злоупотреби овог позива, о томе да је подразумевани циљ тог идеолошког подухвата често потпуна контрола над личношћу – и учитеља и ученика, савремена идеологија реформе, иако без јасног теоријског утемељења, циља и смисла, намеће се као неизбежна „религија спаса“. У ствари, идеологизоване реформе образовања као прикривене револуције у образовању промовишу „савршенство“ учитељског позива као свој савршени инструмент.

НАУКА О ПРЕОБРАЖАЈУ ДРУШТВА
Уверљивост сваке идеологије зависи бар од две ствари – од рационалности њеног садржаја и од ауторитета њених твораца. Може ли неко показати неки јасно утемељен и конзистентан документ који образлаже и оправдава реформу образовања данас у Србији? Који ауторитет првенствено имају официјелни едукатори, тј. комесари реформе – професионални или политички? Свима је јасно да је посреди политичко-идеолошки, и то не самих едукатора него њихових тутора. Шта смо ми као учитељи у свему томе – субјекти реформе или објекти преваспитавања? На то питање мора свако од нас прво пред самим собом да нађе одговор.
Јасно је да „савршенство“ учитељског позива лако постаје ствар политичке подобности или како се увијеније каже – коректности, а не поседовања или непоседовања врлина. Политичка подобност је привлачнија, она од вас неће захтевати напор изградње врлина, али вас може убедити у илузију о савршености вашег едукаторског, у ствари – преваспитачког ангажмана. За разлику од тога, поседовање врлина неће вас одвести до савршенства, али ће вас подстицати на усавршавање, вас и ваших ученика. Свест о несавршенству је извор посвећености да се слободно истражује, да се призна сопствена заблуда и да се разуме други због његове заблуде.
У ствари, за позив учитеља довољно је мало. Имај храбрости да се слободно користиш сопственим разумом и научи томе оне које учиш, рекао би један од највећих просветитеља модерне Европе Имануел Кант, понављајући вековно искуство образовања. Тако се постаје личност, на тај начин се можемо сачувати од тога да постанемо „савршено“ идеолошко средство. Тиме се штити аутономија, слобода и достојанство учитељског позива без које је немогуће развити аутономију, достојанство и слободу личности ученика. То није савршено, али јесте довољно за похвалу.
Тек тада педагогија не би морала да буде „слушкиња политике и идеологије“, него би се могла развијати и као наука о преображају друштва, што није ништа друго до политика у свом изворном значењу као одговорна брига за опстанак и напредак цивилизоване људске заједнице и њених чланова. Тек тада би се актуелна политика могла обавезати да буде озбиљна друштвена педагогија, а питање друштва у Србији могло тумачити као питање образовања самосталне личности, народа и државе, без илузије о савршености, али са свешћу о потреби непрекидног усавршавања.

Напомена
Текст је саопштен на Сабору учитеља Србије у Београду, 23. јуна 2012. године, и преузет је, са нужним словним и минималним стилским исправкама, са сајта http://www.surs.org.rs.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *