Почетна / Други пишу / ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: МОРНАР ИЗ ШАПЦА

ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: МОРНАР ИЗ ШАПЦА

„Понос морнарице, фрегата ‘Сплит’, продат Албанији.“ На првој страници „Политике“ у среду сте под овим насловом могли све да сазнате о продаји ратног брода покојне југословенске морнарице и његовом последњем путовању – у старо гвожђе.

Али зато најстарији дневни лист на Балкану ни у среду није на насловној страници донео ниједну реч о продаји о којој ових дана бруји цела Србија и због које стара и нова власт копља ломе. Сама „Политика“ је, наиме, у понедељак изнебуха добила новог мистериозног власника, који је од немачког ВАЦ купио удео од 50 одсто и за трен ока се у једном дану и пријавио и уписао у Агенцији за привредни регистар.

Ни за новог власника (извесног Александра Трбовића) ни за његову компанију (Ист медиа груп, основану у јануару на московској адреси, с капиталом од 250 евра), нико није чуо, али многи (укључујући ту и Удружење новинара Србије) сумњају да се иза тих имена заправо крије капитал једног од богатијих чланова Демократске странке Мирослава Богићевића из Шапца.

МЛЕКАЏИЈА И НОВИНЕ У новинарским круговима у Србији господина Богићевића су пре више година, када је тек испољио амбицију да купи београдски НИН, шаљиво називали „млекаџијом“. Надимак је добио због власништва над Млекаром Шабац, а куповину НИН-а осујетила је влада Војислава Коштунице после протеста двојице уредника овог недељника (који је после, када је ДС заокружио своју власт над Србијом – можда и за казну – продат швајцарском Рингијеру, а данас ни не личи некад најбољем београдском недељнику). После се причало да Богићевићев капитал стоји иза „Новог магазина“, малотиражног седмичног листа, који се формално води као власништво бивше председнице Независног удружења новинара Србије Надежде Гаће, док је у уређивачком смислу најближи Демократској странци. Богићевића више не зову „млекаџијом“: у међувремену је купио руднике и друге фирме, а све моћнији „Фармаком“, којем се налази на челу, најмање служи за подсмех. Кажу да је веома близак Душану Петровићу, моћном потпредседнику ДС и човеку ког Српска напредна странка оптужује да је мозак целе операције око купопродаје „Политике“.

Скандал ове трансакције најмање је у томе што је важно српско јавно добро купио скривени власник са бог зна чијим капиталом. Скандал је у томе што је држава Србија, чије је интересе у Политици протекле четири године заступала Соња Лихт, сакрила од јавности да је одбила да искористи право прече куповине половине „Политике“ од немачког ВАЦ. Уместо да то обелодани, уместо да помогне оснивање конзорцијума значајних институција које би од Немаца откупиле новине које представљају важан део српске културе и традиције, „држава“ је, у лику Соње Лихт, пустила да рок у тишини истече, а јавно су почетком априла пуштане обмане типа „Влада није добила понуду ВАЦ-а“ и „одлука није у надлежности Управног одбора“.

Ноторна је лаж да држава тобож није могла да искористи право прече куповине јер постоји закон из 2003. који је тера из медија. Соња Лихт се није обазирала на тај закон док је четири године газдовала „Политиком“, па је и њој и садашњим управницима касно да се на њега позивају сада, кад је на видело изашла обмана јавности у којој су заједно учествовали.

Варају се и они који мисле да се Демократска странка на ову запањујуће дрску изведбу са „Политиком“ одлучила тек када је изгубила власт, и да је ово део неке дешператне постизборне стратегије, да се, као, из позадине влада јавним мњењем и спрема повратак на власт. Бивша је власт давно одлучила да за себе купи „Политику“, али не зато што се на време почела спремати за опозицију. Купила је „Политику“ јер је могла да купи Политику. Кренула је у ту авантуру још зимус, са намером да Политику купи преко „Курира“. Када је то процурело, операција преузимања окончана је на други начин и без јавности. Исто би било и да је ДС остао на власти, само што би тишина била заглушујућа. (Уосталом, о понуди ВАЦ држави пролетос је писала само Ружа Ћирковић из „Данаса“, и једино су захваљујући њој о томе остали трагови у српској штампи.)

ВЛАСТ И МЕДИЈИ „Политици“ и Демократској странци била су потребна пуна два дана да кажу како је заиста важно да се зна ко је власник неког медија (уредници су прво тврдили да је то питање за менаџмент, а не за новинаре, док су несрећни „Политикини“ синдикати завапили да то питање не треба „политизовати“ како се не би угрозио „материјални статус запослених“).

То, наравно, не значи да преузимање половине удела у „Политици“ није дрски изазов старе власти новој. Али нова је власт, кад су медији у питању, на најозбиљнијем испиту од свих. Тек ћемо видети да ли „нови“ разумеју да су „стари“ пропали управо зато што су медијима владали гвозденом руком. Није их упропастила само финансијска криза. Читалац се можда сећа да је Борис Тадић у време првог мандата и кохабитације деловао некако безазлено, као важан коректив извршној власти, малтене савест нације. А онда су му саветници и истраживачи јавног мњења (вероватно они исти који су му прорекли 16 процената предности у односу на Тому Николића у другом кругу овогодишњих избора) рекли да мора потпуно да овлада „Политиком“ и РТС, јер, „ако не умеш да решиш проблем, онда макар можеш да промениш перцепцију проблема“. Та моћ да мењају јавну перцепцију тадићевце је навела да верују да незадовољство грађана заправо и није битно ако се не види у медијима. Паметна власт неће журити да упадне у исту замку. Медији нису ни највећи ни најпречи проблем у Србији. Када се сви рачуни подвуку, ни НИН, ни „Политика“, ни „Нови магазин“, ни „Блиц“ нису били од велике користи Борису на изборима.

Тадић је пробао са контролом медија. Време је да се у српској политици проба нешто друго, нешто заиста револуционарно: да се људима говори истина. Јер је продаја српских новина млекаџији из Шапца барем исто толико важна као и продаја југословенске фрегате Албанији.

Извор: http://www.nezavisne.com

Један коментар

  1. Gospodja liht je iz korena i oduvek radila protiv Srbije.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *