Почетна / ТВ коментар / Лекић на „РТВ“-у: Шпијун који нас није волео

Лекић на „РТВ“-у: Шпијун који нас није волео

Пише Миодраг Зарковић

Вечиту амбицију да суди српским гласилима, Славиша Лекић сада храни квазидокументарним серијалом у духу најчистије хрватске пропаганде

 

Било би лепо када би неко спровео истраживање међу сто најближих сарадника Веселина Симоновића, главног и одговорног уредника „Блица“, и то тако што би свако од њих био замољен да опише Симоновића са сто придева. Коначна сума би, дакле, износила сто пута сто, односно десет хиљада придева.
Ниједан од тих описа, највероватније, не би сведочио да је човек – начитан. Једноставно, Симоновић не оставља утисак да спада у особе што се често друже са књигама. Можда он „прогута“ три енциклопедије недељно, али по ономе како делује и у све чешћим јавним наступима и у личним контактима, пре би се за њега рекло да је изгустирао литературу још негде код буквара.
Е сад, тај и такав Веселин Симоновић замера својим колегама што нису довољно начитани. Озбиљно, чуло се јасно и гласно када је новинарима у Србији пребацио да су неначитани! А где се то чуло? Е, то је права посластица. То је наводно документарни серијал „Медији у Србији – хроника пропадања“, аутора Славише Лекића, приказиван протеклих недеља на „Телевизији Војводине“.
Већ сам опис Симоновићевог учешћа наговештава о каквом се телевизијском бисеру ту ради. Свака емисија у којој човек, одговоран за „Блиц“ онакав какав јесте, може колегама да дели лекције о начитаности, заслужује да уђе у анале ТВ стваралаштва. Што је најзанимљивије, Симоновић је само један од суперхероја Лекићевог серијала, тек кап у чаши препуњеној лажним представама о сопственом значају и личној интелигенцији, тек једна нит у таписерији незапамћене срамоте српских гласила.
Уз Веселина, наиме, о стању у овдашњим средствима јавног информисања добили су прилику да се изјасне небројени полуфабрикати ништа мање суманути од Симоновића. Довољна илустрација тога биће једно име: Бошко Јакшић, ласцивни колумниста „Политике“ познат по томе што је једини спољнополитички коментатор кога спољна политика уопште и не занима, већ се у својим текстовима првенствено бави унутрашњом политиком, у коју се, иначе, ич не разуме. У осам једночасовних епизода, такви као што су Јакшић и Симоновић наклапали су о пропадању наших медија, безмало сви до једног ганути личним успесима и постигнућима, па том ганутошћу осокољени да лупетају и више него што смо иначе навикли од њих. Тако је, примера ради, полулегендарни Милош Васић препричао како је његов колега и пријатељ Јован Дуловић претукао неког дописника из Сремске Митровице, због неке лажне вести са ратишта коју је овај пласирао. Претукао, пазите ви то! У политички коректној Србији, захукталој на путу европских интеграција, па још на Јавном сервису најевропскије регије не само Србије него Европе, неко се хвали применом физичке силе, и то још туђом применом!
Од десетина Лекићевих саговорника – ретки међу њима су, иначе, врло пристојни и људи и новинари, које је вероватно познанство са аутором навело да почине грубу грешку и пристану да се појаве у овој папазјанији – једино Милијана Балетић може да буде сасвим сигурна да се никако није компромитовала овим учешћем. Вероватно прекаљена свеопштом хајком против себе, којој је изложена већ више од деценије, Милијана Балетић је у сваком одговору, на свако постављено питање, задржавала оштар став према аутору и чврсто се држала свог познатог становишта. Зато вероватно Лекић и није успео да је „навуче на танак лед“ и измами из ње какву несмотреност зарад касније злоупотребе у монтажи, што му је пошло за руком са оним осталим, малобројним пристојним саговорницима.
И у тако оштрој конкуренцији у виду Симоновића, Јакшића, Васића и иних, Лекић је ипак успео да се наметне као главна звезда серијала, мада се он сам нигде нити појављује, нити чује. Цео овај пројекат, наиме, наново потврђује да је свет јавног информисања у Лекићу добио нешто ванредно: новинарство никада није оскудевало у егоманијацима, ни по броју, ни по разноврсности, али је случај Лекића и његове брижљиво набилдоване сујете необичан чак и за журналистичко окружење. Човек је буквално опседнут тиме да баш он буде тај који ће о савременим српским гласилима дати последњу, закључну и неопозиву реч. Уби се, сиромах, покушавајући да се наметне као хроничар новинарских прилика у овом трусном времену, због чега годинама уназад са својим месечним часописом „Статус“ додељује признања овдашњим новинарима које жири оцени најбољима, али и увредљиве погрде (типа „срамота за професију“) колегама чији рад никако није по вољи жирија, а сада је ту своју незаситу амбицију нахранио и телевизијским серијалом.
С обзиром на његову нападну, од раније очигледну наклоност ка хрватском гледишту две трусне протекле деценије, Лекић је својим серијалом запретио Бранкици Станковић да ће јој отети хлеба из уста. Он би можда био и боља Бранкица од саме Бранкице, јер по простачкој површности и антисрпској злонамерности, његов пројекат нимало не заостаје за најзначајнијим „Инсајдерима“. Тако смо у осам сати материјала имали прилике да слушамо наратора који, описујући телевизијске прилоге о српским жртвама из ратног стања од пре 20 година, критички каже да су „непрестано евоциране успомене на злочине, јаме, логоре…“ и да су „поносно пребројаване и сортиране кости“! Замислите само каква би се олуја осуда сручила на некога ко би се усудио да оваквим речима опише сребреничку митоманију.
Истовремено, Лекић грађанима Србије спочитава што су остали равнодушни према „муњама и громовима којима је свевишњи генерал Ратко Младић спржио Сарајево“! Чисто да би се потврдило да Лекићев безобразлук нема граница.
Иначе је познато да је ову будалаштину од серијала Лекић дуго и неуспешно покушавао да утрапи многим станицама, али му је тек „ТВ Војводина“ изашла у сусрет. Онај ко би потанко истражио како је и зашто дошло до такве одлуке, задужио би Србију можда и више него Уставни суд недавном одлуком да је Статут Војводине неуставан.

2 коментара

  1. hvala na prikazu i trudu.. Gledao sam ‘to’ – onako, na ‘preskok’… Ocekivao sam, da ce biti ‘osvrta’ i na donedavni rad „proevropskih medija“ ( ali, to ce izgleda, da ‘poceka’ malo )?! Ako ‘ameri’ kazu, da u ratu – istina prva ‘strada'( a toga se, itekako – ‘dosledno’ drze i sada u „borbi sa osovinama zla“ ?! ) – jadno je i krajnje jednostrano prikazivati rad medija u jednoj zemlji, koja je bila zrtva ‘indukovanog’, krvavog raspada ?! A RTV, i njegov informativni programa – mora u ‘fokus’ javnosti i tu je ‘provetravanje’ – vise nego neophodno ?!




    0



    0
  2. Hajde da se ne lažemo pa da kažemo istinu. Notorna je istina da Srbiji ne treba ni pola svih tih medija ni štampanih ni elektronskih. Istina je takođe da je tu ogroman broj i nepismenih novinara i „novinara“. Šta činiti: Ukinuti sve državne novine i TV i skinuti ih sa grbače narodu. Setite se samo sa kojom lakoćom smo otpustili 10.000 školovanih oficira,podoficira i vojnih službenika i majstora i niko nije ni pisnuo a sa „novinarima“ je to problem. Zašto? Pominjete RTV (to je žuti prozočni bojler za autonomaše i žute i pogledajte im teme i priloge kao i imena – a naročito prezimena – pa će te lako ustanoviti ko su. Zbog čega uopšte postoji studioB kao džavna televizija – zašto se to ne privatizuje a da ne govorimo o lokalnim potpuno nepotrebnim TV (sem za glrifikaciju trenutne vrhuške i zapošljavanje „svojih“). Tu je problem. Dakle,sve na tržište i bez dotacija pa ko preživi i neka i novinari imaju istu sudbinu kao i milion poštenih radnika u ovoj jadnoj Srbiji. Ove koje ste naveli ne treba posebne pameti da se zaključi da su to žutaći – to svi znamo.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *