Козара 1942: Споменик памћења

Пише Угљеша Мрдић

Седамдесет година од славне Битке на Козари подсећа нас на дотад невиђено јединство народа и његове војске, и чини нас поносним у искреном опредељењу да будемо и останемо достојни синови и кћери наших хероја, непоколебљиви следбеници њиховог пута и начина

„Седамдесет година од геноцида над српским народом Козаре, Поткозарја, Крајине и целе Босне и Херцеговине истовремено је и 70 година искреног антифашизма, који је у том страдању настао, растао и постао полет и завет Срба с леве стране Дрине у борби за слободу, како тада, тако и увек. Седамдесет година од славне Битке на Козари подсећа нас на дотад невиђено јединство народа и његове војске, и чини нас поносним у искреном опредељењу да будемо и останемо достојни синови и кћери наших хероја, непоколебљиви следбеници њиховог пута и начина, истакао је председник Републике Српске Милорад Додик на Свечаној академији посвећеној обележавању седамдесете годишњице Битке на Козари, геноцида над српским народом и борбе против фашизма, која је одржана прошле недеље у Народном позоришту у Београду.
Према Додиковим речима, геноцид над српским народом у Другом светском рату и сачувано сећање на тај ужас били су пресудни за одлуку да се бар у овом последњем трагичном сукобу у региону добро и на време припремимо и одбранимо од новог геноцида, од још једног системског уништавања Срба и свега српског.

ЧУВАЊЕ СЕЋАЊА
„Бранећи се од новог геноцида, бранили смо своје куће и своја имања, живот својих породица, бранили смо право да самостално одлучујемо о својој судбини. Резултат те борбе је Република Српска. Обавезни смо да је сачувамо за будуће генерације, а Република Српска је обавезна да негује и чува сећања на сва страдања нашег народа кроз целу историју Срба, кроз више од хиљаду година нашег постојања на простору данашње Босне и Херцеговине, са јасним опредељењем да сваки злочин над нама опростимо, али да никада ниједан не заборавимо. Тако нам Бог помогао“, рекао је у препуној сали Народног позоришта Милорад Додик, председник РС и председник Организационог одбора за обележавање седамдесетогодишњице Битке на Козари, чији је заменик Борислав Микелић, некадашњи премијер Републике Српске Крајине, који је основни покретач и душа овог пројекта.
Иначе, 10. јуна ове године навршило се 70 година од почетка чувене Битке на Козари, која је носила службени назив „Операција Западна Босна“.
Тим поводом издата је и књига „Козара – споменик нашег памћења“, у којој је у свом ауторском тексту проф. др Александар Растовић између осталог написао:
„У овој неравноправној борби Давида и Голијата, српски народ је на крају изашао као победник, и морално, и стварно, иако су његове жртве током те једномесечне борбе биле огромне (око 80.000 људи у збегу, 68.500 заробљених цивила који су одведени у логоре, више од 35.000 мртвих, од тога више од 23.858 деце)… Активни учесник Козарачке операције је био и Курт Валдхајм, тада млад нацистички официр, а неколико деценија касније генерални секретар Уједињених нација. Бици на Козари претходио је нечувени терор и геноцид усташке тзв. Независне државе Хрватске према српском народу, који је устао да брани свој живот и своја имања. Овај терор који је кулминирао Битком  на Козари као резултат имао је стварање једног снажног антифашистичког и слободарског покрета отпора нацизму. Тиме је српски народ стао на страну широке антифашистичке коалиције европских и светских народа и држава, која је на крају рата изашла као победник над Хитлером и нацистичком Немачком“.

ПОЗИВАЊЕ НА УНИШТЕЊЕ СРБА
Вођство тзв. НДХ од првих дана шириће нетрпељивост и позивати на уништење Срба и на простору Босанске Крајине и Козаре. Тако је на пример адвокат Виктор Гутић, један од најистакнутијих представника НДХ у Босанској Крајини, и усташки стожерник говорио: „Ове српске Цигане послаћемо у Србију, једне жељезницом, а друге Савом без лађа. Непожељни елементи биће искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће сјећање на њих. Сву српску гамад од 15 година, па навише ми ћемо поубијати, а њихову дјецу смјестити у клостере и од њих ће бити добри Хрвати.“
На територији Костајнице на пословима прекрштавања радио је лични капелан усташког поглавника Анте Павелића, Дионизије Јуричевић, који је на терену показао своју способност убеђивања. У месту Стези, пре прекрштавања, говорио је окупљеном народу:
„У овој земљи не може више да живи нитко осим Хрвата, јер ово је земља Хрватска и тко се неће прекрстити ми знадемо куда ћемо с њим. Ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пилета све до старца, а ако буде потребе, учинит ћу и овдје, јер данас није грехота убити ни мало дјете од седам година, а које смета нашем усташком поретку…“
Ђорђе Рајић из Бањалуке сведочи о страшним страдањима у његовом крају 7. фебруара 1942. године, о зверствима које су починиле усташе под вођством фратра Филиповића у селу Дракулићи крај Бањалуке, отуда потичу убијени радници рудари. „У овом селу усташе су опет под вођством фратра Филиповића убили око 1.500 Срба, људи, жена и дјеце. Тада су убијени сви житељи…“

ЈАСЕНОВАЦ И СТАРА ГРАДИШКА
У поменутој књизи је наведено да тамо где ни терор, ни разне друге претње нису помогле, јер је народ и превише био везан за веру у којој је рођен, приступало се насилном „исељавању“. То исељавање је значило одвођење у логоре Јасеновац, Стару Градишку и многе друге који су се налазили у НДХ: „Тко мисли да живи у Хрватској држави, требало би да буде Хрват, а ви православци (Срби) ако мислите да живите у средини са Хрватима, требало би да се покрстите… нема другог излаза него примити католичку вјеру или си изабрати мјесто у логору у Јасеновцу“, биле су речи попа Сидонија упућене православном народу.
Усташе су у понашању према деци са Козаре далеко превазишли своје учитеље. Постоје бројна сведочанства о масовном страдању деце у усташким логорима на територији тзв. НДХ. Као млада девојка, логораш Мара Вејновић-Смиљанић, која је била у логору Стара Градишка јуна 1942. године, доживела је агонију деце у логору. Њена сведочанства говоре о ужасном људском болу, јаду, патњи и немоћи, када су мајкама усташе на силу узимале и одводиле децу: „Потом су децу убацивали у логорску зграду. У поједине собе сатјеривали би и по педесеторо дјеце, која су у тај простор могли стати једино у усправном положају. Неколико опатица (часне сестре) ишле су од собе до собе са неком текућином у кантицама и кистовима мазале дјеци уста. Говориле су да је то текућина за ублажавање жеђи. Међутим, послије неког времена дјеца су почела да се превијају од болова… а њихове усне биле су живе ране. Умирали су у најтежим мукама и вапајима. То је трајало данима.“
Срамно је што је већина медија у Србији најблаже речено игнорисала обележавање овог историјског догађаја за српски народ. То о њима довољно говори, као и податак да је  поред руководства Републике Српске, предвођеног председником и потпредседником РС Милорадом Додиком и  Емилом Влајкијем, био присутан само министар културе Предраг Марковић.
Злочини и геноцид над српским народом не сме се заборавити…