Почетна / Документи / Козара 1942: Споменик памћења

Козара 1942: Споменик памћења

Пише Угљеша Мрдић

Седамдесет година од славне Битке на Козари подсећа нас на дотад невиђено јединство народа и његове војске, и чини нас поносним у искреном опредељењу да будемо и останемо достојни синови и кћери наших хероја, непоколебљиви следбеници њиховог пута и начина

„Седамдесет година од геноцида над српским народом Козаре, Поткозарја, Крајине и целе Босне и Херцеговине истовремено је и 70 година искреног антифашизма, који је у том страдању настао, растао и постао полет и завет Срба с леве стране Дрине у борби за слободу, како тада, тако и увек. Седамдесет година од славне Битке на Козари подсећа нас на дотад невиђено јединство народа и његове војске, и чини нас поносним у искреном опредељењу да будемо и останемо достојни синови и кћери наших хероја, непоколебљиви следбеници њиховог пута и начина, истакао је председник Републике Српске Милорад Додик на Свечаној академији посвећеној обележавању седамдесете годишњице Битке на Козари, геноцида над српским народом и борбе против фашизма, која је одржана прошле недеље у Народном позоришту у Београду.
Према Додиковим речима, геноцид над српским народом у Другом светском рату и сачувано сећање на тај ужас били су пресудни за одлуку да се бар у овом последњем трагичном сукобу у региону добро и на време припремимо и одбранимо од новог геноцида, од још једног системског уништавања Срба и свега српског.

ЧУВАЊЕ СЕЋАЊА
„Бранећи се од новог геноцида, бранили смо своје куће и своја имања, живот својих породица, бранили смо право да самостално одлучујемо о својој судбини. Резултат те борбе је Република Српска. Обавезни смо да је сачувамо за будуће генерације, а Република Српска је обавезна да негује и чува сећања на сва страдања нашег народа кроз целу историју Срба, кроз више од хиљаду година нашег постојања на простору данашње Босне и Херцеговине, са јасним опредељењем да сваки злочин над нама опростимо, али да никада ниједан не заборавимо. Тако нам Бог помогао“, рекао је у препуној сали Народног позоришта Милорад Додик, председник РС и председник Организационог одбора за обележавање седамдесетогодишњице Битке на Козари, чији је заменик Борислав Микелић, некадашњи премијер Републике Српске Крајине, који је основни покретач и душа овог пројекта.
Иначе, 10. јуна ове године навршило се 70 година од почетка чувене Битке на Козари, која је носила службени назив „Операција Западна Босна“.
Тим поводом издата је и књига „Козара – споменик нашег памћења“, у којој је у свом ауторском тексту проф. др Александар Растовић између осталог написао:
„У овој неравноправној борби Давида и Голијата, српски народ је на крају изашао као победник, и морално, и стварно, иако су његове жртве током те једномесечне борбе биле огромне (око 80.000 људи у збегу, 68.500 заробљених цивила који су одведени у логоре, више од 35.000 мртвих, од тога више од 23.858 деце)… Активни учесник Козарачке операције је био и Курт Валдхајм, тада млад нацистички официр, а неколико деценија касније генерални секретар Уједињених нација. Бици на Козари претходио је нечувени терор и геноцид усташке тзв. Независне државе Хрватске према српском народу, који је устао да брани свој живот и своја имања. Овај терор који је кулминирао Битком  на Козари као резултат имао је стварање једног снажног антифашистичког и слободарског покрета отпора нацизму. Тиме је српски народ стао на страну широке антифашистичке коалиције европских и светских народа и држава, која је на крају рата изашла као победник над Хитлером и нацистичком Немачком“.

ПОЗИВАЊЕ НА УНИШТЕЊЕ СРБА
Вођство тзв. НДХ од првих дана шириће нетрпељивост и позивати на уништење Срба и на простору Босанске Крајине и Козаре. Тако је на пример адвокат Виктор Гутић, један од најистакнутијих представника НДХ у Босанској Крајини, и усташки стожерник говорио: „Ове српске Цигане послаћемо у Србију, једне жељезницом, а друге Савом без лађа. Непожељни елементи биће искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће сјећање на њих. Сву српску гамад од 15 година, па навише ми ћемо поубијати, а њихову дјецу смјестити у клостере и од њих ће бити добри Хрвати.“
На територији Костајнице на пословима прекрштавања радио је лични капелан усташког поглавника Анте Павелића, Дионизије Јуричевић, који је на терену показао своју способност убеђивања. У месту Стези, пре прекрштавања, говорио је окупљеном народу:
„У овој земљи не може више да живи нитко осим Хрвата, јер ово је земља Хрватска и тко се неће прекрстити ми знадемо куда ћемо с њим. Ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пилета све до старца, а ако буде потребе, учинит ћу и овдје, јер данас није грехота убити ни мало дјете од седам година, а које смета нашем усташком поретку…“
Ђорђе Рајић из Бањалуке сведочи о страшним страдањима у његовом крају 7. фебруара 1942. године, о зверствима које су починиле усташе под вођством фратра Филиповића у селу Дракулићи крај Бањалуке, отуда потичу убијени радници рудари. „У овом селу усташе су опет под вођством фратра Филиповића убили око 1.500 Срба, људи, жена и дјеце. Тада су убијени сви житељи…“

ЈАСЕНОВАЦ И СТАРА ГРАДИШКА
У поменутој књизи је наведено да тамо где ни терор, ни разне друге претње нису помогле, јер је народ и превише био везан за веру у којој је рођен, приступало се насилном „исељавању“. То исељавање је значило одвођење у логоре Јасеновац, Стару Градишку и многе друге који су се налазили у НДХ: „Тко мисли да живи у Хрватској држави, требало би да буде Хрват, а ви православци (Срби) ако мислите да живите у средини са Хрватима, требало би да се покрстите… нема другог излаза него примити католичку вјеру или си изабрати мјесто у логору у Јасеновцу“, биле су речи попа Сидонија упућене православном народу.
Усташе су у понашању према деци са Козаре далеко превазишли своје учитеље. Постоје бројна сведочанства о масовном страдању деце у усташким логорима на територији тзв. НДХ. Као млада девојка, логораш Мара Вејновић-Смиљанић, која је била у логору Стара Градишка јуна 1942. године, доживела је агонију деце у логору. Њена сведочанства говоре о ужасном људском болу, јаду, патњи и немоћи, када су мајкама усташе на силу узимале и одводиле децу: „Потом су децу убацивали у логорску зграду. У поједине собе сатјеривали би и по педесеторо дјеце, која су у тај простор могли стати једино у усправном положају. Неколико опатица (часне сестре) ишле су од собе до собе са неком текућином у кантицама и кистовима мазале дјеци уста. Говориле су да је то текућина за ублажавање жеђи. Међутим, послије неког времена дјеца су почела да се превијају од болова… а њихове усне биле су живе ране. Умирали су у најтежим мукама и вапајима. То је трајало данима.“
Срамно је што је већина медија у Србији најблаже речено игнорисала обележавање овог историјског догађаја за српски народ. То о њима довољно говори, као и податак да је  поред руководства Републике Српске, предвођеног председником и потпредседником РС Милорадом Додиком и  Емилом Влајкијем, био присутан само министар културе Предраг Марковић.
Злочини и геноцид над српским народом не сме се заборавити…

7 коментара

  1. Od nas se trazi oprastanje ??! Gdje to ima, da ti nekoga dragoga ubiju, a ti mu oprostis ?! A, nigdje njihovoga POKAJANJA ! U Izraelu ima Zid Placa, sto zale zbog izdaje Hrista. Ako Srbi-rimokatolici stvarno zale zbog zlocina pocinjenih nad Srbskim narodom, neka podignu ZID PLACA U Jasenovu i nad svim jamama i Velebitu…




    0



    0
  2. Srbi su to već zaboravili.Kad dete od majke sa Kozare kaže da se u Srebrenici dogodio genocid a ne zna štaje bilo na Kozari tu je svakoj priči kraj.I kakav smo mi to narod.Posle Kozare i Kozara smo se bratimili i došli smo dotle da se Ustaški san ostvario.Srba više nema u Hrvatskoj a ono malo što je ostalo biće veći Hrvati i katolici nego papa.




    0



    0
  3. Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале, да би он данас уопште постојао.
    https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/




    0



    0
  4. Сме ли неко да спомене реч „партизани“ и њихову храброст на теми Битка на Козари?Чуди ме да ни у Печату нису споменути.Слажем се да се треба сетити страдања српског народа али тај народ су стали да бране потпуно несебично храбри партизани.Требало би знати је око 4000 партизана имало петљу да стане испред 40 000 непријатељских војника и да су прихватили фронталну борбу упркос никаквој шанси да одбране Коѕару.То су могли само храбри људи да ураде. Овако из текста неки млади читалац мислиће да је у бици био само народ који је бежао од усташа и Немаца и да нико није гинуо за њега. Да су четници којим случајем имали такву битку не би могло да се живи у Србији од њиховог јунаштва и мучеништва за српски народ.И за крај срамота је како је обележено јубиларних 70 година од козарачке епопеје у Србији. Макар да је био ТВ пренос свечане академије ако ништа друго.




    0



    0
    • U ovom prilogu se radi o zrtvama fasistickog terora na teritoriji BiH za vreme II Sv. Rata., niko nije pominjao vojne grupacije koje su ucestvovale u operacijama, molim ako navijate za odredjenu stranu podjite lepo na wab stranicu odgovarajuce strane (http://www.kps.rs). Uostalom napaceni srpski narod u to vreme nije birao sa kime ce, samo da sacuvaju goli zivot, bilo im je svejedno cetnik ili tvoj partizan…




      0



      0
      • Očigledno da Alek ne razume da masovne pogrome nisu vršile veverice već vojne formacije koje su se nalazile na tim prostorima pa samim tim i njihovo pominjanje je u kontekstu pojašnjenja. Dokazano je da su zverstva činili nacisti i njihovi balkanski saradnici (četnici i ustaše). Koliko se god prali i pravdali, istoriju neće niko moći da falsifikuje, previše je činjenica i dokumenata sačuvano. Jedino da vi gospodo sve ponovo spalite, knjige i dokumente, levičare ugurate u neki novi Aušvic pa da tako zatrete istinu. Nisu nacionalizam i rodoljublje tekovine fukare i izdajica već onih koji su dali svoje živote braneći svoju zemlju. Dugačak jezik i krtaka pamet su odlike budala. A anglofili, NATO-ljubi, EU zaludjenici i podrepne muve svojih gazdi, danas se nazivaju „demokrate“ i Srpskom „elitom“ , nikad veće gluposti i zablude.




        0



        0
  5. Kozara je u vrjeme drugog svjtskog rata bila Njemacka vazna strateska tacka. Zato su je i okupirali 1942. Skoro u isto vrjeme fasizam je zaustavljen na Staljingradu a Njemcima je bilo stalo da uguse svaki otpor protiv njih. Ovdje su hrabri Kraiski partizani uz ogromne zrtve napravili proboj upravo na ovom mjestu Mrakovica sto je davlo snage da se otpor fasizmu jos ojaca i stice nada da ce doci sloboda.
    Naravno da su Nijemci uvjek kao i svaki strani okupator uspjevali od lokalnog stanovnistva da naprve (za sebe dobar servis) sluge u ovom slucaju Hrvate kojima su dali uz njihovu organizaciju ulogu koljaca golorukog kraiskog naroda u Jasenovackom logoru koi je istovremeno bio i klaonica za mnogo siri prostor Kraljevine Jugoslavije.
    Mozda bi na ovom mjestu bolje bilo da se pitamo kako to nismo uspjeli da izjednacimo ili da priblizimo istoriski logor Jasenovac Ausvicu? Mozda je tu razlog zasto se toliko manipulise oko definicje genocid u Srebrenici..? Zasto su u vrjeme gradanskog rata na podrucju Kozare poslani vozovi iz Njemacke da kupe kraiski narod katolicke i islamske vjere?
    Na kraju da pomenem i glavnog organizatora bitke na Kozari ,koji je bio sin popa i studirao bogosloviu , general Bosko Sljegovic a i za narod nezaboravnog dr Mladena Stojanovica koji je ubijen ne u Jasenovcu?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *