Почетна / Култура / Кохабитација бајке и видео игрице

Кохабитација бајке и видео игрице

Пише Наташа Анђелковић

У новом роману „Лука и ватра живота“ Салман Ружди се враћа бајци, као универзалном облику причања прича у којем су сабране све људске истине и мудрости. Оно што њега интересује јесте питање може ли савремено доба, које је у великој мери лишено маште, отуђено и компјутеризовано, разумети бајку и имати потребу за њом

 

Салман Ружди

На савременој светској, а заправо англоамеричкој књижевној сцени последњих неколико деценија преовлађују романи азијско-енглеских писаца, чија је тема интегрисање Индијаца или Пакистанаца у западно друштво, муке живота на периферији Лондона и других великих градова, предности и мане завичајног наслеђа понетог са собом. Како аутори тих књига нису прави писци него извежбани полазници школа креативног писања, нејасно је како су те књиге, тематски блиске само једном етнички специфичном читалачком слоју, успеле да преплаве тржиште. Још је чудније што су постале преводни тренд и у нашем издаваштву. Зашто би се српски читалац осећао узнемирено или узбуђено пред мукама Пакистанца да буде прихваћен у енглеском вишем друштву?
Разлога за узбуђење засигурно нема када се читају оваква дела, међутим када прави уметник почне да испреда приче о сусрету двеју култура, двеју традиција, два различита митолошка обрасца, који се сви, испоставља се, ипак прожимају, једни у другима огледају, онда разлога за књижевно узбуђење има. Салман Ружди је писац који је препознао нити које спајају два света наоко раздвојена и у међусобном неразумевању.
Његова рана дела, која су га прославила и устоличила на светској књижевној сцени, али и изазвала фатву исламског света, „Деца поноћи“ и „Сатански стихови“, почивају управо на споју источњачких прича и легенди са савременим добом, и на њиховом преиспитивању из позиције другачијег, западног начина мишљења. У неким новијим романима, попут „Кловна Шалимара“, Ружди одговара и на актуелне политичке теме нпр. тероризма, али тежиште је код њега на доброј, магичној причи, која је увек на граници између реалног и фантастичног, па се зато и убраја у писце магичног реализма.
Важност приче као такве постаје тема његовог најновијег романа „Лука и ватра живота“. У њему се Ружди враћа бајци, као универзалном облику причања прича у којем су сабране све људске истине и мудрости. Оно што њега интересује јесте питање може ли савремено доба, које је у великој мери лишено маште, отуђено и компјутеризовано, разумети бајку и имати потребу за њом. Да би бајку начинио пригодном нашем времену, Ружди је спаја са компјутерским игрицама, истовремено дајући и њима мисао и тежину коју иначе немају.
Фантастични оквир у којем почиње прича овог романа, са њеним гранањем и развијањем постаје још фантастичнији. Дванаестогодишњи дечак Лука који живи у некој, као у бајци, далекој земљи, одраста у породици у којој се причају приче, па и сам стиче тај дар. Оно што њега чини другачијим јесте то што успева да оде корак даље од причања приче – он улази у причу и постаје њен јунак. Да би продужио живот свом оцу који је на самрти, Лука улази у свет магије да би пронашао ватру живота и њом спасао свог оца од смрти. На том свом путовању, он као у свакој бајци стиче чудесне пријатеље помагаче који га воде кроз чаробне пределе Земље магије и помажу му да савлада препреке и победи непријатеље. Кретање кроз тај свет, међутим одвија се по законитостима видео игрица. Лука са својом дружином прелази из нивоа у ниво и свој напредак усними притиском златног дугмета, да не би било поништено оно што је претходно савладао. Девет нивоа које Лука мора да савлада аналогни су круговима пакла, јер је сваки ниво тежи од претходног. Сви они су заправо алегорије одређених духовних и политичких  појава и феномена у реалном свету. Земља Пацолија у којој у оскудици живи униформни пацовски народ који обожава једног врхунског пацова, слика је тоталитарних друштава, а свемоћна краљица земље От која са својом флотилом врши нападе из ваздуха на Пацолију трулим воћем и поврћем с циљем да уништи ту несаломиву земљу, поетична је визија данашње светске суперсиле, коју није нужно ни именовати. Руждијеве метафоре о ниским стањима човековог духа и промишљања о односу и разумевању времена и приче, сагледавају се сликама крајолика кроз који Лука путује, а којег чине Река времена, Магла времена у којој се свако изгуби, Велика мртваја Реке времена у којој се човек лако уљуљка у блаженом мртвилу из којег не може изаћи итд.
Временски и културолошки дијалог који Ружди гради самим ткивом приче, али и кохабитацијом (зашто не употребити овај до пре неки дан врло пожељан израз) бајке и видео игрице, добија још једну димензију која читаву ствар изнова проблематизује, када се испостави да је бајковити свет магије заправо свет настао у причама дечаковог оца. Тако потрага за Ватром живота која се налази у срцу прича дечаковог оца, постаје потрага за оцем у себи, а Руждијев роман постаје потрага за причом која је ватра живота.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *