Како Срби плаћају склоност ка признању да нису анђели

Пише Милош Милојевић

„Сребреница  —  фалсификовање  историје”, Зборник критичких есеја поводом масакра у Сребреници професора Едварда Хермана, одговорни уредник Стефан Каргановић, Историјски пројекат Сребреница, Наш Печат доо, Београд 2012.

Портретисати Србе као зло а све остале као добро није само контрапродуктивно већ и непоштено. Судећи по мом искуству, све стране сносе део кривице али само су Срби склони да признају да они нису анђели, док друге стране инсистирају да јесу. – генерал Сатиш Намбијар, командант Унпрофора, на почетку сукоба у Сарајеву
Речи генерала Намбијара на известан начин су антиципирале перцепцију ратних дешавања у Југославији како у политичком естаблишменту у региону тако и у оном делу међународне заједнице који је под снажним утицајем политичких структура из најмоћнијих држава Запада. Та перцепција би се шематски могла приказати релативно једноставно: на једној страни стоје Срби као агресори који у тами кују великосрпске завере и сневају о геноциду над недужним народима у окружењу док су са друге стране сви остали који се последично бране од агресора и у племенитој мисији самоочувања очекују подршку међународне заједнице. Постоји читав низ брижљиво исконструисаних и медијски промовисаних стереотипа1 који су у претходне две деценије учитавани у јавни дискурс како би ова поједностављена (слободно се може рећи и банализована) слика била прихваћена и одржавана. Морамо да констатујемо чињеницу да је и у српском јавном простору оваква слика агресивно наметана и да јој је погодовало покајничко (не и критичко) држање дела српске политичке елите.
Да би се оваква симплификована слика одржала, такође је неопходно опскрбити је извесним симболима, који готово рефлексно указују на српску кривицу и невино страдање српских противника. У књизи која је повод овог приказа реч је баш о критичком преиспитивању једног таквог симбола – масакра у Сребреници из јула 1995. године. Критичко преиспитивање није пожељно када се говори о догађајима—симболима, јер свака анализа и проширивање емпиријског материјала и његова реинтерпретација нужно уносе изнијансирана гледишта. Изнијансирана гледишта воде од симболичних догађаја снажног афективног значења ка скупу исказа подложних рационалној критици, а рационално сагледавање историјских дешавања онемогућава сваку шематизацију догађаја, свако идеолошки подобно симплификовање. За оне који заговарају овакав приступ прошлости баш овакве критичке анализе су врло неугодне.2
Књига која је пред читаоцима проистекла је највећим делом из излагања учесника округлог стола који је одржан у Руском дому у Београду 5. априла 2012. године. Тема скупа био је Проблем Сребренице у светлу студије Масакр у Сребреници професора Едварда Хермана (САД) и његове истраживачке екипе. Поред текстова проистеклих из излагања учесника овог скупа у књигу су увршћени и неки други текстови: предавање на Међународном симпозијуму о Сребреници и Хашком трибуналу одржаном у Руској академији наука у Москви 22—23. априла 2009. године Жерминала Чивкова, текст Стефана Каргановића о сведочењу Дражена Ердемовића у суђењу Радовану Караџићу објављен раније, 6. марта 2012, у Новој српској политичкој мисли. Књига је објављена као коиздавачки подухват Историјског пројекта Сребреница и недељника Печат а дистрибуирана је као поклон уз 223. број Печата од 29. јуна 2009. године.3 Поред увода Стефана Каргановића и поговора истог аутора књига обухвата десет критичких есеја распоређених у две целине: Суочавање са чињеницама и Злоупотреба људске трагедије.
Уводни текст Стефана Каргановића Сребреничке перспективе: Постоји ли шанса за истину? (стр. 11—24) је од великог значаја јер представља својеврсну парадигму бављења Сребреницом, која у експлицитном или имплицитном облику, провејава код свих аутора овог зборника. Каргановић, који је оснивач и председник невладине организације Историјски пројекат Сребреница, наводи да је за правилно сагледавање дешавања у Сребреници нужна њихова котекстуализација, односно смештање у оквир ратних дешавања у Босни и Херцеговини између 1992. и 1995. године. Каргановић напомиње, не спорећи ни једном речју да се у Сребреници заиста десио злочин великих размера стрељањем више стотина ратних заробљеника,  да канонска верзија ових дешавања бучно промовисана последњих петнаестак година о 8.000 стрељаних мушкараца и дечака са геноцидним интенцијама српске стране једноставно не може да издржи критичко преиспитивање. Закључује да званични наратив алудира на стварна дешавања али да их истовремено фалсификује и то са вишеслојно идеологизованим побудама. Верзија догађаја која би била заснована на непобитним форензичким налазима такође би указивала на тежак злочин, али би, како Каргановић примећује, била политички неприхватљива јер не би подржавала тезу о геноциду. Сребренички наратив, као идеолошки кострукт има два циља: на унутрашњем и регионалном плану он треба да послужи, да се изразимо речима Мила Ломпара стварању активне јавне свести о српској кривици док на светском нивоу он треба да послужи као погодна реторичка поштапалица када је потребно оправдати агресије западних земаља против независних држава, са тобожњим циљем спречавања нове Сребренице. Овај део излагања Каргановић закључује упућивањем на својеврсно вишеструко злоупотребљавање Сребренице:
Из овога имплицитно произилази и следећи важан увид: балкански корисници Сребренице у Сарајеву могу бити теренски режисери илузије (мада и то уз свесрдну техничку помоћ и под будним оком страних супервизора као што је организација ИЦМП) али да је само до њих и до промоције искључиво њихове политичке агенде, од уздизања Сребренице на питање од светскоисторијског значаја не би било ништа. Они сами за то немају ни могућности ни способности. У питању је преклапљње интереса слабијих локалних и много јачих и утицајнијих страних партнера. Зато је тешко замислити да ће тренутно институционализовани наратив о Сребреници надживети трајање те симбиозе политичких интереса. То је нешто о чему би муслиманска страна у Босни и Херцеговини требало добро да размисли.
Наратив о Сребреници, годинама наметан, према Каргановићевом мишљењу мора  прво бити деконструисан, за позиција строго испитаних и установљених емпиријских чињеница,  а на чињеницама заснована верзија дешавања доживеће своју апотеозу онога тренутка када идеологизована верзија дешавања не буде политички опортуна. Такође, мора се нагласити како аутори ових есеја намају намеру да изграде кохерентан, целовит поглед на масакр у Сребреници. Многи његови саставни делови и даље су непознати а емпиријска грађа и даље је веома ограничена да би се могло доћи до темељне, детаљне реконструкције самих дешавања и што је можда још важније до расветљавања њихове позадине. Претензије аутора су ограничене на то да се: 1. укаже на проблематичне елементе званичног наратива са јасним позивањем на досупне податке; 2. да се испитају путеви идеологизације масакра у Сребреници и његова злоупотреба.
У лепршаво писаном есеју Едварда С. Хермана, сумирају се нека кључна питања у вези са дешавањима у Сребреници која су га подстакла да се позабави овим проблемом. Херман ова кључна питања за правилно схватање масакра у Сребреници назива готово невероватним околностима: врло проблематичне изјаве Алије Изетбеговића о опортуном жртвовању Сребренице о којима сведочи Хакија Мехољић, повлачење 28. дивизије Армије БиХ из Сребренице која није пружила никакав отпор српским снагама иако су јој погодовале бројчана надмоћ4 и карактеристике терена, занемаривање и потискивање српских жртава у Сребреници и околини од 1992. до 1995. године, број жртава у Сребреници који се према Херману чудновато одржава на 8.000 мртвих иако за такво тврђење не постоји никакво упориште у доступном форензичком материјалу, занемаривање губитака колоне 28. дивизије која се у јулу 1995. године повлачила под тешким борбама из Сребренице ка територији под муслиманском контролом и на крају врло проблематично сведочење крунског сведока Хашког трибунала Дражена Ердемовића. Херман свој есеј закључује тезом да је масакр у Сребреници политички тријумф и манифестација различитих интереса али да би разумни људи требало да покажу вољу, уз чак нестрпљење, да проуче све доказе.
Есеј Љубише Симића је од посебног значаја јер критички преиспитује кључну групу доказа за реконструкцију масакра у Сребреници: форензичке налазе. Симић прво испитује форензичке налазе и закључује да постоји изузетна хетерогеност у смртоносним повредама, тамо где се узрок смрти могао утврдити, што је потпуно неочекивано ако се пође од тога да се код масовног стрељања очекује једнообразна шема рањавања. Симић наводи да је до 2002. године тужилаштво имало форензичке извештаје о 1.923 ексхумирана тела и да је за само део смрти могуће тврдити да су несумњиво последица стрељања (442), да је за један део смрти немогуће закључити да су последица борбених дејстава или стрељања док значајан део извештаја (1.583 од 3.568 случајева)  садржи само мање делове тела, често и само једну кост и да је ту у великом броју случајева немогуће утврдити узрок смрти (преко 90% случајева из ове групе). Симић се такође осврће и на (зло)употребу ДНК технологије у конструисању наратива о Сребреници – наиме, тужилаштво је склоно да ДНК идентификације проглашава за доказе да су идентификована тела жртве стрељања што ДНК технологија једноставно не може  да изведе.5
Два есеја у књизи, Случај Д. Ердемовића и неоткривена истина о Сребреници Жерминала Чивкова (стр. 47—55) и Крунски сведок у предмету Караџић Стефана Каргановића (стр. 57—63) посвећена су крунском сведочењу Дражена Ердемовића. Чивков је сумирао своја запажања из књиге Крунски сведок са упечатљивом илустрацијом колико Хашком трибуналу није стало до задовољења правде: наиме, он наводи како пред овим судом нису процесуирани Ердемовићеви саучесници које је Антон Никифоров, саветник Карле дел Понте, означио као ситне рибе и пита се како би јавност у Холандији реаговала када би осморица хулигана на смрт некога претукла а потом се један од њих покајнички исповедио суду уз навођење саучесника:  да ли би могло да се деси да буде осуђен на неколико година затвора уз то да суд уопште не покаже интересовање за остале?6 У есеју Стефана Каргановића пажња је усмерена на сведочење Дражена Ердемовића у предмету Караџић.7 Каргановић наводи како је Караџићева одбрана тек после једне правне битке успела да издејствује да Ердемовић буде унакрсно испитан. Наиме, и Хашки трибунал и Суд БиХ, избегавају да Ердемовић сведочи уживо и нуде само транскрипт његовог сведочења.8 На самом испитивању је, према Каргановићевом мишљењу, испливало неколико врло битних података: Ердемовић није могао да потврди број погубљена иако је у више сведочења децидно и самоуверено наводио број од 1.200 (на питање о броју стрељаних Ердемовић је одговорио: Господине Караџићу, ја нисам бројао колико их је било стрељано. Ја не могу дати одговор на то питање… Ја никада нисам рекао да је та цифра егзактна. Увек сам говорио да је то процена. Можда сам рекао – у реду, можда сам повећао број, али то је био мој утисак тада зато што је мени то исувише дуго трајало. То је мени трајало вечност, све што се догодило тог дана.) а затим је негирао постојање геноцидне интенције (на Караџићево директно питање Да ли сте у њих пуцали са намером да уништите Муслимане у Босни као етничку групу, да их истребите као народ Ердемовић је одговорио: Не господине Караџићу а на питање да ли су ту намеру имали други припадници његове групе одговорио је: Господине Караџићу, ја се не сећам, али не верујем да смо тога дана расправљали о намерама да се истребе Муслимани. Нисмо о томе разговарали. Не сећам се да сам о томе причао са било киме из моје јединице). Све у свему, иако по Каргановићевој процени није у оној мери деконструисао Ердемовићево сведочење у којој је то било могуће, Караџић је успео да из њега извуче неке врло важне изјаве и да јасно покаже како Ердемовић није сигуран ни када су у питању кључни елементи његових ранијих сведочења. Последњи есеј у овом делу књиге бави се стратегијом одбране у суђењу генералу Ратку Младићу а утолико је релевантнији и занимљивији уколико потиче из пера једног од адвоката из његовог тима Миодрага Стојановића. Стојановић покушава да укратко испита да ли се дешавања у Сребреници могу уклопити у уобичајне правне дефиниције геноцида. Сажимајући сазнања о броју страдалих и знатном уделу борбених губитака у коначном билансу страдалих Стојановић даје одречан одговор на ово питање.
Други део књиге је по својој структури и стилу писања унеколико другачији. Док есеје у првом делу карактерише правнички приступ, строга аргументација и често позивање на факте други део се бави ониме што бисмо могли назвати идеологијом масакра у Сребреници. Наиме, Сребренички масакр, као што је напоменуто, служи као својеврсни симбол који има изражену политичку улогу и на просторима БиХ али и на ширем простору, у арени међународне политике. Александар Павић у раду Сребреничка истина на чекању (стр. стр. 73—85) сумира кључна проблеме који искрсавају пред званични сребренички наратив наводећи 15 основних чињеница и питања о Сребреници  (стр. 80—85). Посебно је интересантан есеј професора Мила Ломпара Идеологизована кривица (стр. 87—95). Да би се Ломпаров текст без тешкоћа пратио читалац би требало да буде упознат и са његовим ранијим радовима, посебно књигама Моралистички фрагменти и Дух самопорицања. Ломпар истиче да је појам кривице нужно издиференцирати како би се исправно схватио али да се оваквој диференцијацији, а заправо искреном сучељавању са дешавањима и кривицом која води зближавању и превазилажењу мржње, супроставља секуларнно свештенство. Кроз речи самог Ломпара најлакше можемо сагледати на који начин и са којим циљем се кривица инструментализује:
Она (идеологизована кривица), дакле, представља саморазметљиво исказивање кривице, њено потпуно инструментализовање за практичне и недостојне сврхе. Јер идеологија секуларног свештенства настоји да том разметљивошћу претвори побијене у Сребреници у инструмент управљања српским народом, у инструмент затирања основних и неотуђивих људских права која припадају српском народу. Само помињање побијених у Сребреници треба да створи императив због којег безусловно треба прихватити све захтеве које пред нашу јавну свест износи секуларно свештенство.
Идеологизована кривица, упозорава Ломпар, никако не може довести до човековог слободног сведочења о кривици, до истинског осећања кривице и саосећања са патњом другог. Насупрот томе идеологизована кривица се претвара у средство политичког опортунитета, без икакве хумане димензије.
Никола Живковић се у есеју Сребреница – или феномен жртава другог реда осврнуо на ширу појаву да се из политичких разлога жртве различитих дешавања неједнако третирају у јавном дискурсу. Наиме, аутор  се осврће на писање релевантних светских енциклопедија и медија о трагичним дешавањима из Другог светског рата и наглашава да се нека дешавања (бомбардовања Ковентрија, Ротердама, масакри у Лидицама и Орадуру) поштено и сразмерно третирају док о другима (бомбардовање Београда, масакри у Хатину и Красухију) готово да нема спомена. Дајана Џонстон је у есеју Тхе Усес оф Сребреница (Коришћење Сребренице, стр. 105—109) навела како бошњачки политички естаблишмент настоји да конституише Сребреницу као мали Холокауст како би из тога извукао политичку корист. Такође напомиње, да се права опасност овакве политизације крије у превазилажењу балканских оквира и коришћењу Сребренице као изговора за агресивно мешање у послове других држава како би се спречила нова Сребреница. О сличном проблему писао је и Мануел Оксенрајтер у раду насловљеном Тољага која се зове Сребреница. Он наводи како поређење са Сребреницом значи како Запад мора интервенисати јер сноси бреме тешке одговорности што није интервенисао у лето 1995.године.9
Есеје из овог дела књиге карактерише покушај да се иделогија Сребренице испита као један широки проблем научног промишљања. Ови есеји стога више постављају питања него што дају чврсте одлуке, указујући на нове истраживачке проблеме у вези са Сребреничким масакром.
У завршном разматрању Каргановић је навео како је Сребреница баш у време припремања књиге, посве неочекивано, поново доспела у центар пажње због једне изјаве председника Републике Србије Томислава Николића. Његова изјава да се у Сребреници десио тежак злочин али не и геноцид, послужила је као повод широке хајке на регионалном, европском и евроатлантском нивоу. Каргановић запажа да се Сребреница користи као својеврстан лакмус тест подобности српских политичких актера. Ипак, како указује ова књига преиспитивање догађаја на основу доступне евиденције је једини начин долажења до истине, која је опет нужан предуслов разумевања и помирења. Ипак колико је притсак да се Сребреница не истражује снажан види се и по томе што је дистрибуција књиге Сребреница: Фалсификовање историје онемогућена у БиХ. Књига која је тема овог приказа не сме бити схваћена као последња реч о Сребреници, напротив то је само један од безброј корака неопходних да се дешавања расветле. Могу да закључим да ће ова књига испунити своју функцију ако укаже на путеве где трагати (што мислим да је у великој мери и испуњено, али то зависи и од рецепције и будућег рада на проблемима које су тезе у овом књизи поставиле) и ако покрене неострашћену и поштену расправу о Сребреници, од чега смо, судећи по рекацијама у делу босаскохерцеговачке јавнности још увек веома удаљени.

Напомене
1
За врло детаљну социолошку анализу стереотипа о Србима у медијима Запада током кризе у Југославији можете погледати књигу Слободана Вуковића, Етика западних медија: антисрпска пропаганда деведесетих година XX века, Издавачка књижарница Зорана Стојановића—Институт друштвених наука, Београд—Нови Сад 2009.
2
У којој мери неугодне тешко би се могло и претпоставити пре покушаја дистрибуције ове књиге која је, у духу тоталитарног једноумља, забрањена у Босни и Херцеговини!
3
Поводом књиге, пре њеног објављивања, уприличено је предавање Стефана Каргановића у организацији Београдског културног клуба и Историјског пројекта Сребреница 25. јуна 2012. у просторијама Задужбине Здравка В. Гојковића у Београду; Више детаља о овом предавању: Милош Милојевић, Извештај са предавања о масакру у Сребреници, Београдски културни клуб, хттп://београдскиклуб.цом/ср/делатност/57-известај-са-предавања-о-масакру-у-сребреници.хтмл, приступљено 2. јула 2012. године.
4
Досупни подаци указују да је у Сребреници било око 5.500 наоружаних људи, док је са српске стране у операцији Криваја ’95. учествовало свега око 1.200 војника и неколико тенкова, а  саму нападну колону чинило је око 400 војника. Заправо, главни циљ српске операције није било заузеће Сребренице него раздвајање муслиманских снага у сребреници Жепи како би се осигурала позадина главног фронта ка Сарајеву.
5
Наиме, у криминолошкој пракси и код анализе садржаја масовних гробница ДНК технологија има две намене: да идентификује остатке и да омогући повезивање расутих остатака. Остали криминолошки релевантни параметри, а пре свега начин и време смрти, могу се утврдити само путем аутопсијских извештаја. Пракса ноншалантног позивања на резултате ДНК анализа у Хашком трибуналу присутна је у вези са Сребреничким масакром почев од предмета Поповић и други. На суђењу Радовану Караџићу 22. марта 2012. унакрсно је испитан доктор Томас Парсонс, директор Форензичких студија у Међународној комисији за нестала лица у Сарајеву. На питање Караџића: Дакле, да ли тврдите да су ти људи чије сте ДНК профиле установили били убијени на противправан начин и да ли сте та лица раздвајали од особа које су погинуле у борби? Парсонс је одговорио: Међународни комитет за нестале особе се не бави питањем како су те особе убијене, нити да ли је њихова смрт била законита или не. Ја пружам извештај о идентификацијама које су биле обављене у вези са посмртним остацима који су били ексхумирани из масовних гробница.
6
Ердемовић је наиме 2. марта 1996. ухапшен заједно са Радославом Кременовићем у Новом Саду од југословенских власти. Главни тужилац Хашког трибунала Ричард Голдстоун је затражио 7. марта да буде испоручен Трибуналу што је и учињено 30. марта. Ердемовић се показао као врло издашан сведок трибунала. Детаљно је сведочио о стрељању 1.200 заробљеника код села Пилице у јулу 1995. године и ово сведочанство је коришћено у низу потоњих процеса. Темељну критику овог сведочења дао је Жерминал Чивког у књизи Сребреница. Крунски сведок, са немачког превео Живота Ивановић, Албатрос плус, Београд 2009. Након превода Чивиковљеве књиге на низ светских језика и њеног поприличног утицаја, власти су се присетиле осталих учесника у убиствима код села Пилица па је почело и њихово хапшење. Франц Кос, Властимир Голијан, Станко Савановић, Зоран Гороња, Марко Бошкић похапшени су током првих месеци 2010. године. Бошкић је искрено признао кривицу попут Ердемовића и осуђен је на десетогодишњу затворску казну док је Косу, Голијану, Савановићу и Гороњи Суд БиХ у Сарајеву изрекао дугогодишње затворске казне али без озбиљнијег преиспитивања саме садржине предмета. Како је Чивиковљено излагање у Москви одржано пре ових хапшења (април 2009) оно ноје допуњено овим подацима, мада суштина његове аргументације о Ердемовићевом сведочењу није ни најмање окрњена.
7
Овај рад раније је објављен на сајту Нова српска политичка мисао: Стефан Каргановић, Караџић је из Ердемовића извукао премало, НСПМ, приступљено 3. јула 2012, хттп://www.нспм.рс/истина-и-помирење-на-еx-yу-просторима/карадзиц-је-из-ердемовица-извукао-премало.хтмл
8
Ердемовић је одбио да сведочи пред Судом БиХ у предмету Против Коса и других. Иако суд има све ингеренције да му нареди да приступи првостепено веће којим је председавала судија Мира Смајловић је решењем 7. септембра 2011. позвала браниоце оптужених да се писмено изјасне која питања желе да поставе Ердемовићу; та питања би веће проследило Ердемовићу поштом. Унакрсно испитивање сведока не лично него преко поште је тековина коју правосудна пракса дугује Суду БиХ у Сарајеву. Решење сарајевског већа у предмету Кос налази се у српском делу интернет презентације Историјског пројекта Сребреница, под датумом 25. мај 2012. (хттп://www.сребреница-пројецт.цом/ср/) О увођењу Ердемовићевог изузетка више можете прочитати у чланку Стефан Каргановић, Када је копија гора од оригинала, Београдски културни клуб, приступљено 2. јула 2012, хттп://београдскиклуб.цом/ср/текстови/политика/52-када-је-копија-гора-од-оргинала.хтмл
9
Шведски дипломата и заменик генералног секретара УН, Јан Елиасон у интервјуу за немачки лист Дие Зеит говорио је о сребреничком тренутку током Либијског грађанског рата. Исти лист је сличну квалификацију употребио када је писао о борбама између владиних и побуњеничких снага у сиријском граду Хомс: Тада Сребреница, а сада Хомс. Свет више не може гледати како се људи масакрирају.

4 коментара

  1. Да ли ће се у следећен броју Печата добијати књига “Сребреница – фалсификовање историје”? Нисам купио прошли број уз који се књига добијала а видим да на сајту пише да се уз следеће издање добија. Не знам да ли се то односило на прошли број Печата или на следећи.
    Хвала унапред

  2. Marko, i mene isto to interesuje. Molim vas, ponovite akciju poklanjanja te knjige.

  3. Gde moze da se nabavi knjiga ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *