Почетна / Други пишу / Јуриј ГАВРИЛЕЧКО: УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА И ПАНЕВРОПСКИ ФАШИЗАМ

Јуриј ГАВРИЛЕЧКО: УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА И ПАНЕВРОПСКИ ФАШИЗАМ

Пета је година светске економске кризе, а још увек се открива неспособност постојећих институција да превазиђу кризне појаве које су настале због владајуће неолибералне економије. Ни капитализам, како се испоставило, није у стању да изађе на крај са проблемима које је сам створио, као што то у своје време нису могли ни феудализам, ни социјализам на совјетски начин. Као резултат ће се врло брзо појавити могућност да пратимо комбинације из старих идеолошких директива, а могуће је – и рађање нових облика и модела друштвеног уређења.

Пропаст политике мултикултурализма у Европи и јачање кризних тенденција су већ довели до пораста подршке национализму и социјализму. Председнички избори у Француској на којима је победио социјалиста, а на треће место избио лидер националистичког фронта, затим убедљива победа социјалиста на изборима за француски парламент, победа националиста на изборима у Мађарској, борба између десних и левих радикала на поновљеним изборима за парламент Грчке доказују да се у скорој будућности у Европи могу очекивати реинкарнације не само социјалистичких, већ и национал-социјалистичких идеја.

Обзиром на величину кризе еврозоне разматрају се две могуће варијанте њеног превазилажења. Прва је: распад еврозоне на појединачне државе и „концентрисање“ ЕУ на величину коалиција шест до десет економски најразвијенијих земаља, док би остале пливале самостално. Друга: формирање „Јединственог фискалног и буџетског простора“ уз рушење остатака националних суверенитета и постепено претварање Европске уније у империју са јединственим буџетом, јединственим центром одлучивања, заједничком бирократијом, полицијом и заједничким оружаним снагама.

Међутим, ако се прва варијанта прорађује довољно детаљно, о другој обично говоре економисти, али не и политичари, јер је њима јасно да таква метаморфоза ЕУ није могућа уколико се не направе претпоставке у вези са удруживањем, које би биле идеолошки прихватљиве за становништво. Осим тога, постојеће елите тешко да ће ради формирања империје добровољно да се одрекну и дела својих овлашћења у националним државама. Одатле произилази да будућу империју треба да обједини циљ који ће бити разумљив како грађанима различитих држава, тако и представљати политички инструмент који је у стању да превазиђе отпор националних елита. Као таква идеологија и такав инструмент може да се појави паневропски фашизам.

У трагању за паневропским идентитетом

Зашто баш он? Пре свега зато што он даје једноставне, јасне и споља гледано логичне одговоре на питања „ко је крив“ и „шта да се ради“. При том већ много година владе већине европских држава стварају базу за радикализацију расположења Европљана, захваљујући политици оштрог смањења социјалних трошкова, док истовремено подржавају емигранте свих боја и раса.

Осим тога, идеје толеранције и мултикултурализма, појава у Европи енклава и гетоа за избеглице из Африке, са Блиског и Далеког Истока и др. довели су Стару Европу до све јаче потраге за наднационалним паневропским идентитетом. Културне разлике међу „постхришћанском“ (безрелигиозном) Европом и острашћено патриотском муслиманском емиграцијом, које државе активно подржавају, све више гурају Европљане према мисли о потреби да је неопходно да се позабаве заштитом сопствених вредности у својој сопственој кући.

Обзиром да се за разлику од социјализма који проповеда интернационализам и братство народа, фашизам и национал-социјализам заснивају на идеји искључиве надмоћи једне расе у односу на друге, логичније је да ће управо они да се нађу у основи паневропског идентитета, који ће претендовати на удруживање већег дела старог света. Католици и протестанти Европе ту могу да нађу заједнички језик. Није искључено ни да ће се појавити нови кодекс моралних заповести „правог Европљанина“ са одређеним културно-етичким моделом понашања, којима ће се и правити разлика између представника „високог“ европског суперетноса и свих осталих.

Леви“ фашисти

Посебност паневропског фашизма ће можда постати његова симбиоза са левим, па чак и леворадикалним правцима. Јер ни фашизам у почетку није био класични „десни“, јер се заснивао на удруживању, колективном деловању и примату интереса организације над интересима појединачног члана. Тај колективизам је прилично успешно и помогао фашизму да на сасвим законит начин за себе избори опширан политички простор.

У 20. веку економски модел који су заговарали фашизам и национал-социјализам није успео да се развије у потпуности и уништен је спољним снагама. Фашизам је сличан дрвету које су сасекли, али су оставили корење, па уз повољне околности оно може опет да потера изданке.

Осим тога, други талас индустријализације у Европи, без кога је тешко да се превазиђе пораст незапослености и убрзано сиромашење становништва ЕУ је немогућ при неолибералном демократском моделу. Зато је је потпуно логично да се окренемо искуству превазилажења кризе у Немачкој у време Велике депресије – искуству мобилизационе економије Јалмара Шахта. Ситуација у Немачкој 1933.године је у многом била слична оној, која је сада у Грчкој, Шпанији, Португалији, и која ће врло брзо бити реалност и за већину осталих земаља Европске уније. У то време је у Немачкој званично било незапослено преко 6 милиона људи (само), односно 30% радно способног становништва и 3 милиона људи који су радили са скраћеном радном недељом (САД – 25%, Француска – 20%, Енглеска – 18%). Хитлер је, када је изабран за канцелара, и после паљења Рајхстага, успео да уништи своје политичке противнике, имајући уз себе одреде јуришника. Много је теже било да се брзо обнови парализована економија са 68 хиљада предузећа-банкрота и огромном армијом незапослених, али… он је и са тим изашао на крај. И тај ће пример његови идеолошки настављачи искористити.

Међутим, обновити у Европи национал-социјализам онакав, какав је био у Немачкој, биће изузетно сложено, јер је превише чврсто повезан у свести Европљана са ратом, концентрационим логорима, холокаустом и осталим крвавим догађајима. За разлику од италијанског фашизма, који није оставио иза себе такве успомене. Чак и сада, према изјавама европских политичара може да се примети њихов више него лојалан однос према фашизму италијанског типа. Конкретно, бивши премијер Италије Силвио Берлускони није никада крио своје симпатије према њему.

Могућа алтернатива: „ Авет комунизма 2.0“

Још један фактор који помаже обнови популарности фашизма ће бити раст левичарских расположења у друштву и могућа реинкарнација комунистичких парола. У борби са новом комунистичком идеологијом фашисте ће подржавати десне партије и партије центра, сигурне да су фашисти њихове колеге, односно сасвим – десни.

Тако може да дође до ситуације да у Европи почну да се између себе боре два радикална правца: један, чија је основа интернационализам, и други са основом у паневропском национализму.

Ако се присетимо да су се последњих деценија европски левичари много бавили заштитом права популације разне врсте изопачености, као и права имиграната, њихов рад на тој основи ће бити још један аргумент да их фашисти оптуже са подривање европске стабилности да би се додворили онима кога ће паневропски фашисти обавезно назвати својим непријатељем.

А уколико европски левичари одбију да се боре за права девијантних група, у том случају ће европским бирачима постати нејасно по чему се они, у ствари, разликују од нових „левих фашиста“ који проповедају идеју социјалне правде (истина, само за „праве Европљане “) , али та разлика ће постати неважна због опште сличности базних постулата.

А какви могу да буду евентуални поступци, економски програм и пароле паневропских фашиста – покушаћу да прогнозирам у следећем чланку.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

2 коментара

  1. A po analogiji, iz nastupajućeg evropskog fašizma sledi napad na Rusiju? Jer koliko je realno da će se sukob odvijati među njima samima? To jenkiji neće dozvoliti. Pa će prema tome da „gurnu“ javno mnjenje protiv svog neprijatelja. Prosto ko pasulj! Ne treba biti pol. analitičar, da bi se došlo do ovog zaključka! Ubiti dve muve jednim udarcem! Savršen plan! Zaboravljate da su sve vlade, svih država u evropi, američki kvislinzi. Neki otvoreni, neki prikriveni, ali kvislinzi bez ostatka. Što će reći, kad ih CIA aktivira, radiće ono što im se naredi iz vašingtona. I debil zna šta to znači… Samo veliki rat može da skine gnev naroda sa pleća kvislinških lidera. Pitajte Lazanjskog ko je jedina moguća meta za veliki rat i siguran sam da će i on reći da je to Rusija. A mi srljamo u to zmijsko leglo, po principu: skok na glavu u mutnu baru! Neka nam je bog u pomoći, da se osvestimo od tog ludila!




    0



    0
    • Slažem se u svemu s prethodnim komentarom.
      Samo još pokušavam da objasnim sebi zašto su većina članica Varšavskog ugovora zamenile jedan pakt drugim.
      Iz straha od NATOa, bolji život na Zapadu, ili kombinacija raznih uslova.
      Izgleda da ruski tim gubi trenutno ali to može biti kratkog veka.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *