Хемингвејева Италија

Пише Снежана Симић

Романима славног нобеловца надахнутим раном и позном љубави и животом на Апенинском полуострву, овог лета, о годишњици пишчевог рођења и смрти, поклоњена је велика пажња књижевне и медијске сцене на обе стране Атлантика

Хемингвејев роман „Збогом оружје“, први пут објављен 1929,  у новом руху појавио се у америчким књижарама средином  месеца јула. Последње илустровано издање (издавач „Скрибнер“) овог делимично аутобиографског романа, осим увода који је Хемингвеј написао за једно од претходних издања (1948), обогаћено је новим уводом који је припремио Хемингвејев унук Шин и предговором књижевниковог сина Патрика. Поред неколико раних нацрта за одређене делове романа, читаоцима ће можда бити најзанимљивије да прочитају чак 47 различитих завршетака књиге. Део велике пажње и публицитета који је и у Америци и Европи овог јула, о годишњици рођења и смрти славног писца, поклоњен аутору и његовом делу, јесте и чињеница да су у недељном културном додатку „Летура“ (лектира), италијанског листа „Коријере дела сера“ ( број од 22. јула), ексклузивно објављени преводи свих 47 завршетака романа „Збогом оружје“!
Иако је Хемингвеј својевремено изјавио (у интервјуу 1958) да је завршне реченице свог ремек-дела писао и брисао 39 пута, захваљујући истраживачкој упорности његовог унука Шина, у Хемингвејевој колекцији, похрањеној у Кенедијевој председничкој библиотеци и музеју у Бостону, пронађено је 47 варијација на исту тему.
Алтернативни, Хемингвејевом руком кориговани, завршеци, чија дужина варира од једне реченице до неколико параграфа, нумерисани су и сакупљени у апендиксу новог издања књиге. За поштоваоце Хемингвејевог дела, а можда и оне са књижевним амбицијама, упознавање са потенцијалним завршецима представља не само фасцинантан подстицај за откривање како роман може да се заврши (понекад са преовлађујућом нотом безнађа, понекад са извесном дозом оптимизма), него и прилику да продру у креативни метод овог великана писане речи и његовог антиконформистичког и вољно сиромашног „новинарског” стила, лишеног емоција и сувишних украса.
Први од три алтернативна завршетка, означених у додатку књиге под насловом „Нада“, нуди ледени закључак: „То је цела прича. Кетрин је мртва, и ви ћете умрети, и ја ћу умрети, и то је све што могу да вам обећам.“ Крај, подведен под бројем 34, који је писцу сугерисао пријатељ из тзв. изгубљене генерације (lost generation) и професионални ривал Френсис Скот Фицџералд, одликује се добром структуром: „Свет рањава свакога, а касније многи ојачају тамо где су били рањени. Али оне које није ранио, он (свет) убија. Убија и много добре и много уљудне и храбре, без разлике. Ако ниси један од њих, можеш да будеш сигуран да ће и тебе, у сваком случају, убити, али без велике журбе.“
Мукотрпна потрага за правим речима завршила се коначним опредељењем писца за познати „хладни“ завршетак романа – када Фредерик, после смрти вољене жене, напокон остајући сам са њом у мрачној соби, поздравља Кетрин као статуу. Мало касније излази из болнице и враћа се у хотел пешке, по киши. Одбачене верзије откривају да је препознатљиви Хемингвејев стил, на први поглед, природан и нераздвојан од његовог карактера, у ствари био плод огромног умног напора: славни писац је до есенцијалности стизао тек после дуготрајног и марљивог експериментисања.
Вест о поновном објављивању Хемингвејевог култног романа такође евоцира постојану, деценијама дугу, приврженост писца Италији, нарочито Венецијанској регији у којој је често боравио и где му се, после младалачке љубави у Милану, у зрелим годинама поново десила љубав са једном младом Венецијанком. О тој вези и осталим детаљима његових честих посета Италији, доста се сазнаје из пасиониране Хемингвејеве биографије Фернанде Пивано, набијене емоцијама и сећањима и базиране на документима и писмима из личног архива књижевнице. Пивано, која је била у дубоким пријатељским и професионалним везама са писцем, као преводилац његових дела, 1943. је чак завршила у затвору и то управо због превода антимилитаристичког романа „Збогом оружје“, који је тадашњи фашистички режим сматрао штетним за част италијанских војника (роман је први пут објављен у Италији тек после завршетка Другог светског рата).

[restrictedarea]

ЗАНЕСЕНОСТ ВЕНЕТОМ
Хемингвејева дугогодишња љубав према италијанској покрајини Венето започела је током Првог светског рата, у мају 1918, када је, као добровољац америчког „Црвеног крста“, из Милана стигао на обале реке Пјаве. Радио је као возач амбулантних кола, а на фронту је обично делио цигарете и чоколаду италијанским војницима. Његове племените активности су убрзо прекинуте: почетком јула је тешко рањен и пребачен на лечење у америчку болницу у Милану, где се заљубио у кокетну америчку болничарку Агнес фон Куровски која га је инспирисала за лик енглеске болничарке Кетрин Беркли у роману „Збогом оружје“. Иако се љубав између деветнаестогодишњег Хемингвеја и седам година старије Агнес неславно завршила за млађаног Хемингвеја (Агнес је одбила његову брачну понуду и препустила се удварању једног италијанског официра), ово рано ратно и љубавно искуство оставило је неизбрисив траг у његовој меморији, које је после десет година преточио у полуаутобиографско дело. (Касније – 1922. и 1923. године – када је у својству репортера интервјуисао Мусолинија, и поново кружио Италијом, обилазећи бројне градове).
У лето 1948. писац напушта Кубу и, у друштву са четвртом (последњом) супругом Мери, опет долази у Италију. Из Ђенове, возећи „бјуик“ с отвореним кровом, прво се зауставља у Кортини д’Ампеко, потом стиже у Венецију. Овог пута Хемингвеј не жели да напушта Венето. Иако је раније походио Фиренцу, одбија позив Бернарда Беренсона, угледног историчара уметности и ликовног критичара, да га посети у његовој ренесансној вили Тати, уљуљканој на падинама Фиезола у близини Фиренце. Образлаже да се разлог његовог недоласка првенствено налази у привржености Венецијанској покрајини: „Ја сам стари занесењак Венетом и ту ћу оставити моје срце“, написао је у писму упућеном свом америчком пријатељу 1948. године.
Током дугих шетњи Венецијом, често се зауставља на пијаци у близини моста Риалто. Јер, за Хемингвеја „пијаца је била ствар која је највише подсећала на лепи мадридски музеј ‘Прадо’ или фирентинску Академију“. Највише су га привлачиле рибарске тезге. Претпоставља се да је могуће да му се тада, док се у разговорима са продавцима интересовао за имена риба на италијанском језику, јавила идеја за кратки роман „Старац и море“, који је објавио 1952. године.
У хотел „Грити“, где је одсео, Хемингвеј се обично враћао гондолом. Гондолијери су га памтили по издашном плаћању за вожњу. „Они су се много умарали, и ја сам их плаћао онолико колико заслужују, а и мало више“, објашњавао је писац.
За време боравка у Венецији обично је писао ноћу. Повлачио се у хотелску собу у десет сати. Према сведочењу власника хотела, поред њега је увек било шест боца врхунског вина „Амароне“. Следећег јутра собарице су увек налазиле празне флаше. Међутим, у паузама, које је често проводио у Харијевом бару, за сточићем у углу, пио је „мартини“. Касније открива пансион Чиприани на оближњем острву Торчело, где се сели са супругом.
Половином децембра супружници Хемингвеј поново су у Кортини, у изнајмљеној вили. За разлику од венецијанског радног ритма, писац је устајао у пет ујутру и одмах почињао да куца на малој писаћој машини немачке производње. За то време Мери, жена гејша-секретарица се препуштала кулинарским огледима. Њен специјалитет је била торта од лимуна, али је скоро сваки дан припремала месо у рерни, све у намери да удовољи мужу и измами комплименте којима је он издашно даривао. Брачни пар је изгледао срећан и задовољан. Али, олуја се приближавала.
Хемингвејева страст за ловом није га ни у овим срећним моментима напуштала. У лагуни Каорле иде у лов на дивље патке. Једне кишне децембарске вечери, на имању барона Франкетија, другара са којим је делио ловачке пустоловине, упознаје осамнаестогодишњу венецијанску племкињу Адријану Иванчић. Ова прелепа и очаравајућа девојка била је једина жена присутна у кући. Ловце је, сва покисла, сачекала на вратима. Хемингвеј се заљубио на први поглед. По уласку у кућу, док је Адријана, у близини камина, покушавала да очешља своју густу црну косу, тридесет година старији писац је узео њен чешаљ и преломио га на два дела. Вратио јој је само једну половину, симболично задржавши други део чешља.

ЉУБАВ У ВЕНЕЦИЈИ
После фаталног сусрета са ћерком барона Карла Иванчића, дипломате, чија се бродовласничка породица почетком 19. века са острва Мали Лошињ доселила у Венецију, Хемингвеј је, кажу, изгубио главу. Њихова, можда само платонска љубав трајала је до 1954, иако су и касније наставили да размењују бројна писма. „Кад сам те упознао, више нисам био у стању да пишем. Али, захваљујући теби, поново сам почео“, писао је, између осталог, књижевник својој музи.
Приликом следећег боравка у Кортини и Венецији (1950) Хемингвеј је завршио роман „Преко реке и у шуму“, који је, када је исте године, под оригиналним насловом „Across the River and into the Trees“, објављен у Америци, критика хладно дочекала (ову књигу је на српски превео познати новинар „Политике“ Предраг Милојевић). Поред изванредних и дирљивих описа венецијанске лагуне, роман се одликује јасним аутобиографским елементима: Ричард Кантвел, амерички пуковник у пензији враћа се у Италију да обиђе места где је био рањен у младости. Ту почиње његова узбуркана веза са младом грофицом Ренатом. Лик главне јунакиње, очигледно обликован по угледу на младу Адријану, изазвао је велики скандал у тадашњој Венецији. Иако је Хемингвеј истицао да се у књизи за описе љубавних сцена у гондоли (XIII и XIV поглавље) инспирисао другом стварном личношћу, глумицом Марлен Дитрих, Адријану су у овој велелепној и раскошној, ипак малограђанској метрополи дочекале бројне неугодности. Заташкавању скандала није допринео ни Хемингвејев изричит захтев да се књига може објавити у Италији тек после његове смрти (роман је публикован у Италији 1965, четири године после смрти писца). Своју верзију ове љубавне приче касније (1980) је написала и госпођица Иванчић (тада већ удата за немачког грофа Рудолфа фон Рекса, са којим је имала двоје деце) у књизи сећања „Бела кула“.
После авионског удеса у Африци и после тринаестодневног напорног путовања, још увек са видљивим последицама преживљене несреће, амерички писац последњи пут долази у Венецију. Крајем марта 1954. песник Еуђенио Монтале, његов колега по новинарском перу и „Нобеловој награди“ (коју је добио 21 годину после Хемингвеја), на једвите јаде (уз помоћ бројних пријатељских интервенција) успева да га посети у хотелу. Резултат овог сусрета је био интервју који је објављен у листу „Коријере дела сера“.

СЕЋАЊЕ НА ПАРИСКЕ ПРИЈАТЕЉЕ
„Хемингвеј је лежао у кревету. Соба је била у нереду, флаше ‘Кјантија’ (тосканско вино, прим. аут) и вискија биле су разбацане по поду. Писац је јео зелену салату“, пише Монтале и додаје да су разговарали на више језика. То је била мешавина „италијанског, енглеског, француског и шпанског. Одмах ми је показао своје ране и опекотине првог и другог степена“. Причали су и о Хемингвејевом боравку у Паризу, сусрету са изгнаницима, Џ. Џојсом (за кога је писац рекао: „Il n’y a que Joyce et tout le reste e m…“ – „Нико није као Џојс, све остало је г…“) и Е. Паундом, Џојсовом пријатељу Италу Звеву, који је, по Хемингвејевом мишљењу био muy bueno (много добар). Нису заборавили ни „пијандуру“ Скота Фицџералда. Књижевник је такође рекао да више не мисли на Стендала, свог учитеља, да неће да иде у Рим, који га уопште не интересује, а ни у Милано, пошто више није као пре. Међутим, изразио је намеру да поново посети Удине и остала места, присутна у његовом роману „Преко реке и у шуму“.
Када се придигао из кревета, Хемингвеј је наставио да виђа Адријану. У писму које јој шаље у априлу исте године, он пише: „Много те волим и увек ћу те волети“. Касније, те године (1954), добио је „Нобелову награду“, која му је, по његовим речима, додељена само зато што „Старац и море“ није садржао псовке.

„МЕНЕ ЗОВУ БЈОНДА“
Иако више није долазио у Италију, писац није заборавио драга му места у Венету. Сетио их се и током вечери која је претходила његовом трагичном крају у породичној кући у Ајдаху. Како је испричала његова супруга Мери, „То вече 1. јула 1961. било је тако мирно и спокојно! Чак смо певали стару песму коју смо од Фернанде Пивано научили у Кортини д’Ампеко: ‘Tutti mi chiamano bionda,/ ma bionda non lo sono:/ porto i capelli neri…’ (‘Мене зову бјонда,/ ал’ бјонда нисам ја:/ ја имам црну косу…’). После смо се сетили Венеције… и драге Адријане.“
Ову песму која се радо пева и код нас, не само у Далмацији, вероватно је знала и црнокоса венецијанска лепотица која је свој живот такође завршила на трагичан начин: 22 године после Хемингвејеве смрти (1983) Адријана се, не успевши да преброди депресивну кризу, обесила у кући на сеоском имању у близини Орбетела.
После Хемингвејеве смрти удовица Мери је изјавила за штампу да се радило о инциденту. Пет година касније (1966), у интервјуу који је дала чувеној италијанској новинарки Оријани Фалачи признала је да се радило о самоубиству.
Међу малобројним људима, присутним на Хемингвејевој сахрани, једини Италијан је био Ђанфранко Иванчић, Адријанин брат и велики пријатељ славног америчког књижевника.

_______________

Роман са 44 наслова

У Хемингвејевом архиву чува се списак који садржи 44 могућа наслова за роман „Збогом оружје“, за које се писац надахњивао не само Италијом („Путовање у Италију“, „Љубав у Италији“, „Италијанска хроника“, „Италијанско искуство“ и „Повлачење из Италије“), већ и Шекспировим стиховима, Библијом и Флоберовим романом „Сентиментално васпитање“. Коначно је одлучио да наслов „позајми“ од песника Џорџа Пила (George Peele) који је још 1590. написао песму „A Farewell to Arms“. Ова „италијанска“ књига коју је Хемингвеј, са великим задовољством, почео да пише у зиму 1928, између Париза и САД-а, објављена је у 28 хиљада примерака 24. октобра 1929. године (овај датум је у аналима америчке берзе уписан као „црни четвртак“), када је, према Хемингвејевим речима, „берза пропала“, а његово дело убрзо затим доживело успех доприневши његовој економској независности.

_______________

Крај са преживелим дететом

У недељном Културном додатку листа „Коријере дела сера“, ексклузивно су (22. јула) објављени преводи свих 47 завршетака романа „Збогом оружје“. Поред три краја са религиозним размишљањима, неколико варијанти у којима се приповеда о јутру после ноћи у којој је Кетрин умрла, о организовању сахране, ту су и три финала у којима Хемингвеј тестира мање трагичан крај: дете, мајушни плод несрећних љубавника, преживљава на породу.
Завршетак број 9. гласи: „Шта је са дететом?“, запитао сам.
– Добро је.
– Заиста?
– Наравно.
Сео сам на столицу испред стола поред којег су висили извештаји болничарки и гледао сам напоље кроз прозор. Не видех ништа, сем мрака и кише која је падала испред осветљеног прозора. Значи, добро је. Имао сам сада сина. Није ми било нимало стало до њега. На срцу ми је лежала само Кетрин.“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Hemingvej podseca na mnoge ‘zapadnjake’, koje je ‘ocarala’ Italija ( kao i Getea ?!)… Medjutim, Bajron je jedan od retkih, koji je krenuo dalje – pridruzivski se pravoslavnim grckim ustanicima, gde se i predstavio ?! A te ‘slavjanske’ -‘istocne’ naklonosti / i oni “od” S(Z)urovskyh ‘vendskih’ korena – isto su pomalo ‘istocni’ /…. Na zalost, oruzja se – ipak nije odrekao ?! Ostace. jos zagonetka o njegovoj ‘koncini’ ?! ‘Istocne’ zene, ne bi iznele, naknadno, losije stvari o svojim muzevima ?! A tuzno slavoljublje ( i ljubomora) na zapadu – traze svoj ‘danak’ ?! Oni, koji cene rad ovoga pisca, mogli bi da mu upale svecu (kao beskrvnu zrtvu) – uz molitvu za sav taj ‘zapadni svet’ koji je, dobrovoljno se porobljavajuci strastima, uveliko umrtvio svoju dusu – besmislom u cor-sokacima svojih telesnih mudrovanja ?! I zvuk zvona se proredio i postao zaglusen… da nas podseti – da zvona zvone – za nama, samima ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *