Филозофија у служби спектакла

Пише мр Милева Павловић

Књига Жељка Симића „Манифест Жижек“ није посвећена „миљенику“ епохе Славоју Жижеку, већ је написана с циљем да се продубљеније разуме време у којем живимо и уочи тоталитаризам који је само вешто преображен у односу на историјски познате – нацизам и стаљинизам

 

Жељкo Симић

У својој најновијој књизи „Манифест Жижек“ Жељко Симић разматра улогу планетарно познатог и утицајног филозофа Славоја Жижека у стварању нове духовне и мисаоне епохе, коју Симић с правом назива „постмодерном“.
Интересовање за овог словеначког филозофског „активисту“ није нимало случајно, нити је насумично одабрано, будући да је он у најауторитативнијим америчким медијима проглашен, руку под руку са Бернар Анри Левијем, али и нашим еколошким „комесаром“, без икаквог писаног, интелектуалног трага, Срђом Поповићем, за једног од стотину најзначајнијих мислилаца нашег доба.

[restrictedarea]

КРЕТЕНИЗАЦИЈА ЧОВЕКОВОГ БИЋА
Када се има у виду и да је Жижекова популарност у једном делу наше колонијално потчињене јавности попримила размере праве епидемије, разумљиво је да Симићева полемичка расправа изазива радозналост код оних одиста упућених у ствар филозофског мишљења, али и приземну знатижељу код некритичких сатрапа Жижековог естрадног „ангажмана“.
Први, који филозофију сматрају најдубљим мисаоним опредељењем и истинском страшћу, биће овом Симићевом књигом озарени понајвише због тога што она, заправо, није посвећена, како аутор записује, „миљенику“ епохе Славоју Жижеку, већ је написана с циљем да се продубљеније разуме време у којем живимо и уочи тоталитаризам који је само вешто преображен у односу на историјски познате – нацизам и стаљинизам. Следбеници Славоја Жижека, који у Србији шире његову славу најчешће из удобности невладиних, „самосталних“ организација, морају да буду разочарани, јер се њихов идол у овој озбиљној студији портретише без левичарске маске, као пуки камичак у неолибералном мозаику репресивне машинерије манипулисања. При том, импонује чињеница да се Жељко Симић није латио памфлетистичког вида анализе лика и дела Славоја Жижека, већ га осматра као феноменолошку парадигму времена у којем „одабрани“ говоре на посмртним остацима Истине, а да Лаж уздижу на ранг, како Леви истиче, без икаквог увијања, „једног варијетета људског мишљења“, као да је реч о сексуалној оријентацији!
Премда у данашњој епохи мишљења и знања није немогућно да се нешто критикује, а да се о томе ништа поуздано и темељно не зна, довести у питање увиде до којих је Симић дошао у овој књизи тежак је задатак, будући да он Жижековом делу приступа из угла поштовања његовог образовања и ерудиције (истине ради, није реч о набеђеном, него о школованом филозофу, писцу већег броја књига, студија и расправа), што је подразумевало темељно преиспитивање, примера ради, Жижековог разумевања Хегелове спекулативне филозофије или злоупотребе Лаканове ревизије фројдистичког наслеђа. Да будемо сасвим конкретни: „Манифест Жижек“ је озбиљна филозофска расправа о – како аутор прецизно наводи у поднаслову књиге – „портрету пост-постмодерне“, што не значи да спис нема политичке импликације! Мора их имати због тога што и сам Жижек (зло)употребљава филозофију у изразито идеолошко-политичке сврхе.
Јер, иако се издаје за радикалног критичара постмодернизма и капитализма, ова књига Жељка Симића недвосмислено доказује да је Жижек један од њихових (те две појаве су комплементарне!) најутицајнијих протагониста. Штавише, он је одиста бренд иза којег стоји безлични систем корпорацијске моћи манипулисања и потискивања сваког вида критичког мишљења.
Површно обавештени, а таквих је највише, могу помислити да су Симићеве оцене превише смеле, имајући у виду да је Жижек био један од најгласнијих критичара капитализма на недавним протестима у Волстриту. Аутор не пренебрегава ту чињеницу, тај „ангажман“ који је путем „Ју тјуба“ планетарно промовисан, али опомиње да Жижек такву естрадну прилику за властиту афирмацију нипошто не би пропустио. Као и већина данашњих интелектуалаца, тако је и Жижек само привидно спонтан пред сликама глобалних бестијалности и циничних неправди. У свом „перманентном активизму“ – да парафразирам наслов Троцкијеве гласовите књиге – Жижек строго води рачуна да не прекорачи границу која контролисани бунт дели од аутентичне побуне свесног појединца, отрежњеног Субјекта. Симић нас опомиње да не заборавимо: само таква побуна може да доведе у питање темеље новог репресивног система којем је главни циљ – ма како то радикално звучало – кретенизација човековог бића.

ПОСТОЈИМ, ДАКЛЕ НЕ МИСЛИМ
Нема сумње да је подробна анализа и дела, и деловања овог филозофа, утицала на провокативан наслов Симићеве књиге. Из странице у страницу аутор доказује да Жижек успоставља један разуђени и недоследни систем којим манифестује да би нешто суштински истинито могао да сакрије, а то нас доводи до сржи времена које мислеће људе збуњује, док мисаоно поспане чини привидно спокојним и уравнотеженим. Симић убедљиво образлаже да је највећи проблем са којим се данас суочавамо тај што је читава постмодернистичка реалност премрежена манифестима које механички конзумирамо, а према којима немамо никакав субјективни, критички однос: ријалити програми, инвазија реклама, стварни или измишљени спектакли, производња страха и лудила (назив чувене Сасове
књиге!) узели су таквог маха, да је Симић, нажалост, потпуно у праву кад предлаже преиначење књишки опште Декартове изреке. Наиме, суочен са резултатима свог „часа анатомије“, аутор сугерише закључак по којем се позната максима „Мислим, дакле постојим“ одавно изметнула у своју супротност, која драматично обележава живот данашњег човека: „Постојим, дакле не мислим“.
Једним аспектом своје расправе о последицама Жижековог јавног деловања, Симић се неминовно дотакао улоге интелектуалца у стварању новог духовног миљеа у који се појединац суптилно механички асимилује, радостан што у виртуелном свету „учествује“ без икакве одговорности, али и без икаквих права која су му номинално дата.
Одиста, тешко је, ако већ не и немогућно, довести у питање тезу да је савремени интелектуалац пресудно утицао на рушење Универзалног, и устоличавање Мондијалног, па се могућност његовог отпора вредностима које је сам промовисао чине готово утопијском. Цинично је, колико и безнадежно, што се Симић позвао на негдашњу процену Жижековог сабрата на „задатку“ манипулисања Бернар Анрија Левија, да „интелектуалац није преживео пропаст Универзалног“. Аутор књиге „Манифест Жижек“, заузимајући становиште антрополошког песимизма, а заокружујући оцену о „недоследној недоследности“ овог словеначког мислиоца који је поодавно ушао у зону естрадног егзибиционизма, закључује у духу крлежијанског „тужног беснила“: „Они који би морали сведочити са Христовог камена, амвона, логосну пуноћу Истине, неподношљиво лако су се препустили релативизовању оних вредности које су се вековима вертикално таложиле, и које су у човеку стварале потребу за вишим смислом властитог постојања.“
Колико је увек спреман да извргне руглу универзалне моралне вредности у духу пост-постмодерне, да се подсмехне сваком одблеску „метафизике субјективности“, толико је Жижек вазда на опрезу да не пропусти прилику да не оснажи неко, глобално опште место, да не подупре брижљиво дизајнирану Лаж, као би оправдао разлог свог (политичког) ангажмана. У том смислу, Жељко Симић нам скреће пажњу на недавни Жижеков приказ филма „Кориолан“.
Највећи део текста (поново) се бави „гресима“ фамозног геноцидног српског национализма. Наиме, како истиче Симић, необичну чињеницу да је „његов пријатељ“ Ралф Фајнс изабрао управо Београд за снимање филма и симулацију Рима, Жижек је са заиста манијакалном опседнутошћу искористио да машта о ситуацији у којој – јер је и то требало поменути – српски генерал прелази на „праведну“ албанску страну у косовско-метохијском сукобу. Дакле, мондијална „истина“ о геноцидној позадини српског национализма, без икакве поткрепе у реалним чињеницама, не сме се релативизовати, а још мање довести у питање – њој се, напросто, служи, она се обнавља, она се преображава да би постала политичким аксиомом.
Жижековски речено: „Па шта онда?“ Нема одговора, нема тог дијагностичког, сазнајно-аксиолошког суда који би речитије од овог обесног реторичког питања говорили о безнађу савременог, обескорењеног људског бића. Управо због тога нико нема право да механички поспано узврати: „Па ништа!“
Да је у своју раскошну књигу кануо и нешто од каткад корисног лексичког раствора, Жељко Симић би још ефектније пласирао своје виђење и Жижека, и новог доба пред којим свако разборит стрепи. Али, и та примедба не умањује снагу сазнања да је „манифест лажи“, мада можда не и дефинитивно, глобално овладао нашим животом.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. … odavno je poznato, da ce onima, koji budu prezirali spasonosnu istinu biti ‘dopustena’ obmana ( t.j. postace njeni ‘objekti’ zbog svojih naklonosti prema lazima) a radi osude svih, kojima se ‘osladila’ nepravda …?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *