Екслузивно за „Печат“ из Сирије: Писма из Дамаска

Пише Мануел Оксенрајтер

Српски медији преносе извештаје медија Запада, али не и службеног Дамаска, који упорно демантује ове приче као „злонамерни пропагандни рат, којег неке земље Запада воде против Сирије“. Протекле недеље немачки новинар је боравио у сиријској престоници и са лица места, специјално за наш лист, сведочи шта се заиста догађа у Сирији

 

Верује се да је то најстарији град на свету. Спомиње се још у 15. веку пре наше ере. Данас, нажалост, не могу читаоцима „Печата“ да пружим подробнији туристички водич тог града, јер се овде, изгледа, води грађански рат. Улице су пуне војника. Контролни пунктови се простиру по свим деловима престонице. Сваки пута морам да испразним џепове, отворим торбу, али су снаге безбедности при томе увек љубазне. Стратегија терориста – или, како их медији Запада зову „борци за демократију и људска права“ – јесте једноставна: ваља међу људе ширити страх и безнађе. Што горе по земљу и људе, то је боље за терористе и њихове спонзоре са Запада и из неких исламских-сунитских држава. Ову прву лекцију о стању у земљи дао ми је рецепционер у мом хотелу.

[restrictedarea]

15. јул 2012.
Чекам на мог сиријског пријатеља. Стигао је са малим закашњењем. Недалеко од мог хотела видим бело обојене џипове УН. Он на ту моју примедбу одмахује резигнирано руком: „Ми смо разочарани ‘радом’ посматрача УН. Њих више интересују посете ноћним клубовима и кафанама, него да пишу извештаје за централу у Њујорку. Да сам на њиховом месту, вероватно бих се и ја тако понашао. Извештаји се ионако пишу у Вашингтону. Сем тога, за свој нерад су одлично плаћени. Већина Сиријаца нема никакво поверење у ‘међународну заједницу’, јер је то, по њима, синоним за ‘заступати интересе Америке и Енглеске’.“
За ових десетак дана чека ме много посла: сусрети са људима, снимање, писање извештаја. Нисам сигуран да ли ћу сваки дан моћи да идем на Интернет. А пре свега постављам себи  питање: да ли сам исправно урадио што сам уопште кренуо на овај пут? Јасно ми је већ на први поглед, да мој пут није сасвим безопасан. Но, сада сам ту и требало би да се бацим на посао.
Први дан у Дамаску изгледа ми прилично мирнодопски. Једино чести нестанци струје подсећају да се земља заправо налази у рату. Но, пословни људи су мислили и на ту евентуалност. Тако готово свака радња поседује генераторе и тако, док се човек шета  улицом, увек га прати гласно зујање генератора. Такође су по граду видљиви бројни бели џипови Уједињених нација. Преда мном се налази обиман програм. Прво сам посетио сиријску државну телевизију „Сирија њуз ченел“ или боље речено, оно што је преостало од тог здања. Као што је познато, 27. јуна 2012. терористи су извршили напад на зграду и при томе су погинула три новинара и четири особе из обезбеђења. Пет зграда у том здању су готово комплетно уништена. Речју, радити за сиријске државне медије спада данас у најопасније послове на свету.

16. јул 2012.
Уз доручак читам сиријски водећи лист „Ал Ватан“. На првој страни великим словима стоји: „Дамаск неће никада бити ваш!“ После доручка отишао сам у село Тремзе. Немачки, британски и амерички медији говорили су о масакру над цивилима, где су Асадове трупе „масакрирале око три стотине невиних цивила“. Слично тврди и председник турске владе Реџеп Ердоган. Разговарао сам са становницима тог места. Они тврде да су снаге сигурности убиле око 40 терориста, те да приликом акције чишћења нису употребили тенкове и топове, како тврди штампа Запада.

17. јул 2012.
Данас сам преко Интернета гледао вести са Првог немачког телевизијског програма „ARD-Tagesschau“. Јефтина, прљава, бедна пропаганда. Ништа од тога није истина. Мој савет: Драги телевизијски гледаоци, будите крајње неповерљиви према сликама које вам сервирају наши медији! Јасно је да њима није стало до објективног извештавања, него до стварања „штимунга“, дакле, да у својим телевизијским студијима креирају такву анти-Асадовску атмосферу, која би касније могла да оправда сваку, па и најбруталнију агресију против Сирије. Исти сценарио био је примењен против Србије, а касније и против Ирака и Либије.
Занимљиво, да готово нема никаквих ограничења за новинаре. Бар слободно могу да идем по граду. Једино се морамо подврћи, како сам на почетку казао, бројним контролним пунктовима. Поседујем уредну новинарску легитимацију, коју ми је издала сиријска влада и вероватно зато немам нигде проблема
Из моје хотелске собе ноћу чујем пуцњаву из аутомата и повремене експлозије. Град Дамаск има преко два милиона становника и како су ми објаснили сами војници, није тешко да се терористи преобуку у униформе Сиријске армије и тајно уђу у рубне делове града, који су густо насељени и зато их је веома тешко контролисати. Циљ терориста су трафостанице, фабричке хале и складишта хране. Дању се терористи повуку или, ако су довољно бројни, онда се одваже и на „оружани отпор“. Сиријска армија је наравно присиљена да уђе у тај део града, а Запад је тиме постигао пропагандни циљ, јер „ево, Асадови људи боре се против сопственог становништва“. Колико сам могао да установим, већина становника су уз своју владу. Терористи се и не уздају у помоћ цивила, већ у – америчке ракете. Тактика терориста им је иста као у Босни, на Косову или Либији: провоцирају армију, која узврати и онда их Вашингтон, Лондон и Париз оптуже за „нечувени, ужасан масакр над цивилима“. Реч је о простој математичкој рачуници: што више масакра, то је већа вероватност да ће Пентагон послати бомбардере, како би помогли „демократским снагама отпора“. Многи од терориста и нису из Сирије, зато су они сасвим  равнодушни према судбини становника Дамаска.
Још једна занимљивост. У Сирији живи знатан број хришћана. Они се убрајају међу народе, који су међу првима примили хришћанство. На Западу је мало познато да најстарији хришћански народи управо живе на овом подручју: у Палестини, Сирији и Либану. Хришћани се убрајају међу најпоузданије савезнике Асадовог режима. Чуо сам да су у неким деловима Сирије, исламски, сунитски фундаменталисти извршили етничка чишћења и протерали хришћане из њихових села. А управо су они заправо једини прави староседеоци Сирије. Занимљиво, да хришћански Запад слабо мари за судбину хришћана и то не само у Сирији, већ уопште у земљама, где муслимани чине већину становништва. Прогони и злочини над хришћанима су учестали у Египту, Ираку, на Космету и Турској, а службени Вашингтон и Лондон ретко када устану у одбрану њихових основних права. У Турској и на Космету, истина, у наше време, нема толико злочина, но разлог је прост: јер у тим крајевима хришћана готово да више и нема.
После подне сам седео у једној чајџиници са сиријским новинаром. Он верује да Америка наоружава терористе, а да их финансира Саудијска Арабија и Емирати. Интерес Вашингтона и Ријада јесте заједнички – да униште све арапске државе које су хтеле да уведу модерно друштво: равноправност жена, обавезно школовање за све. Зато су смакли Садама, Гадафија и ево, сада би и Асада. Мој колега је убеђен да им овде то неће поћи за руком. Феудална Саудијска Арабија тако лакше влада својим поданицима, а Сједињене Државе су се решиле „неподобних режима“.

20. јул 2012.
Данас је стање знатно боље. Последњих два-три дана, међутим, било је веома напето. Терористима је пошло за руком да убију и министра одбране. Но, о борбама у самом граду заправо не може да се говори. Армија се сукобљава са терористичким бандама, које поставе бомбу и онда се повуку, и тако човек стиче утисак да се боре „побуњеници“ и Асадове трупе. Становништво данас мрзи те стране плаћенике још више него када сам стигао у Дамаск. Реч је о убицама који не презају да убијају жену и децу.
У једном тренутку терористи су били 150 метара далеко од мог хотела. Но, своју позицију држали су свега педесетак минута. Ова ноћ била је сасвим мирна. Нисам чуо никакво пушкарање, али сам чуо детонације и то вероватно на крају града. Оно што је важно приметити, да терористи нису ниједног момента држали под својом контролом неки део града, како су јавили медији Запада. Њихова је тактика „hit-and run“, како су вероватно разрадили њихови савезници у Вашингтону. Појаве се преобучени у униформе сиријске униформе, баце бомбу или убију у некој продавници недужне цивиле, а после двадесетак минута се повуку. Важно им је, изгледа, само једно: да међу становништвом шире страх и панику.
Терористи и Запад, међутим, били су потпуно затечени и збуњени. Асад је муњевито реаговао. Одмах је именовао новог министра одбране, а истовремено је тиме демантовао гласове да је напустио земљу. Против Сирије Запад очевидно води немилосрдни и прљави психолошко-информациони рат.
Особље у мом хотелу плакало је на вест да је убијен министар одбране, а данас по њиховим погледима видим да су још више одлучни него раније да победе. Најжешће сам од њих чуо следеће речи: „We will defeat the terrorists!“ – „Поразићемо терористе!“
Западни медији прећуткују многе непријатне ствари. Нису, на пример, рекли да је убијени министар одбране био хришћанин. Да ли је тако што могуће у Египту или Турској?
Приметио сам да је за смиривање ситуације у Дамаску много придонела вест да су Руси и Кинези поново уложили вето на предлог држава Запада. Ова информација, колико сам приметио, много је подигла морал и код сиријских војника и код цивила. Тиме је војна „хуманитарна интервенција“ Запада, какву смо недавно видели у Либији, заустављена. За сада.
Током дана примио сам неколико телефонских извештаја који говоре да Сиријска армија успешно чисти рубне делове града од терориста. Западне извештаје, да су терористи заузели граничне прелазе ка Турској и Ираку, не могу одавде да проверим.

23. јул 2012.
Безбедносна ситуација у Дамаску се готово сасвим нормализовала. Продавнице су отворене и људи шетају са децом по оближњим парковима. Сиријска армија ми је омогућила да одем у градску четврт Мидан, где су се недавно водиле борбе са терористима. Уверио сам се сопственим очима да је сада и ту сасвим безбедно.
„Welcome to Syria!“ („Добродошли у Сирију!“), поздравио ме је безазленим, дечачким осмехом на једном контролном пункту млади сиријски војник. Он никако не одговара слици злочинца, каквих их описују у „Њујорк тајмсу“ или „Гардијану“, већ подсећа на младог човека у било којем европском и америчком граду, са војничким панталонама и мајци „Armani-T-Shirt“. Мало сам брбљао са њим и његовим колегама – „шахибама“. То на арапском значи снаге сигурности. Они на контролним пунктовиам ризикују свој млади живот, јер постоји велика опасност, како искуство из Ирака показује, да се у близини појави камион натоварен експлозивом и да самоубица све дигне у ваздух. „Шахиби“ су идоли Сиријаца, а нарочито младих.

24. јул 2012.
Последњи дан у Дамаску. Колима сам из Дамаска у Бејрут стигао без икаквих проблема. Мој возач био је Сиријац. Имао сам пред пут, морам признати, лаку мучнину. Али, током вожње од главног града до либанске границе све је било мирно. На граничном сиријско-либанском прелазу била је уобичајена гужва. Но, то се никако не може да опише као „река избеглица, која напушта Сирију“, како се то могло да види, рецимо, на телевизији Си-Ен-Ен или Би-Би-Си, односно, како то „Први програм немачке телевизије“ опише као „Flüchtlingsströme“. На либанској страни чекала је гомила телевизијских камера које раде за медије Запада. Главна мета су им „избеглице“. Када им Сиријци кажу да иду у уобичајену викенд посету рођацима или пословним партнерима у Бејрут, онда људи из тима телевизије Си-Ен-Ен или Би-Би-Си имају спремљени бакшиш и тако „викенд посетиоци“ постају на кратко оно, што од њих медији Запада желе да чују „жртве Асадовог терористичког режима“. Тако су барем на овом месту задовољни једни и други.
Стигох у Бејрут. Мој пријатељ ми сипа другу чашу ракије „Арак“. Размишљам о протеклим, врелим данима, које проведох у Дамаску. Слушам вести са западних телевизијских станица. Говоре о „бојним отровима, које ће Асад да употреби у случају да…“
Не могу, а да се не насмејем уморно. Па исто су Американци и Тони Блер причали за Садама Хусеина. И када су окупирали Ирак, нигде није било ни трага о „оружју за масовно уништавање“. Само је једна већа станица са Запада, и то италијанска, била толико фер, да је цитирала и другу, службену сиријску страну: „Не постоји ситуација, у којој би ми употребили бојне отрове против сопственог становништва.“

_______________________________________________________________________

О аутору

Мануел Оксенрајтер (Ochsenreiter), рођен 1976. године у покрајини Витемберг, немачки новинар и главни уредник месечника „Цуерст“ из Хамбурга. Годишње отприлике шест месеци живи у Берлину, а преосталих пола године у Бејруту. Он је тражена особа у немачким медијима, јер поседује одличне везе са арапским светом. Пре десетак дана стигао је у Сирију.

Превео са немачког Никола Живковић

[/restrictedarea]