ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: ШТА ЈЕ СРБИЈИ ПОРУЧИО АХТИСАРИ ИЛИ ИСПОВЕСТ ОЗЛОЈЕЂЕНОГ ЧОВЕКА

Шта је поручио Марти Ахтисари рекавши како будући и могући пријем Србије у ЕУ треба условити потпуним признавањем тзв. Републике Косово? Група веселника који себе воле да називају аналитичарима пожурила је да објасни како је то нови притисак на Београд. Исти ови људи би већ објашњавали како је то лични став Ахтисарија, само да је на недавним председничким изборима победио Борис Тадић, па се на ове процене уопште не треба ослањати.

Притисак на Београд био би када би то у овој фази развезивања и завезивања косовског чвора саопштио јавности неки високи званичник ЕУ – Роберт Купер на пример. То би био нови моменат у процесу европских интеграција Србије и ставило би грађане Србије пред јасан референдумски избор: одрицати се суверенитета над делом територије и због тога мењати Устав или не? Како ствари стоје, овако изречен услов неће још неко време бити саопштен српској јавности. Више је разлога за тако нешто, а најбитинији је што сами ЕУ званичници нису сигурни како би реаговало јавно мнење у Србији. Када би били сигурни да је одговор у њихову корист, сваки дан би понављали оно што је рекао Ахтисари.

То не значи да се овакве поруке не шаљу у свакодневној дипломатској комуникацији између западних центара моћи, са једне, и Београда, са друге стране. Тих порука је било више, и оне су јасно и недвосмислено саопштене. На крају крајева, оне нису ни нешто претерано потребне. Оснивачки документи ЕУ су врло јасни, изричити и оцртавају смернице у којима се Србија мора кретати уколико жели чланство у ЕУ. Убедљива већина чланица ЕУ је признала тзв. Републику Косово, успоставила билатералне односе са институцијама у Приштини, а отворен је и пут евроспких интеграција косовским Албанцима, истина са много заштитних механизама и специфичних решења, углавном донетих на инсистирање пет чланица ЕУ које тзв. Републику Косово не признају. Међутим, сви ови разговори и поруке које се шаљу у билатералним разговорима су једно, а директан притисак на јавно мњење нешто сасвим друго.

НИЈЕ ПРОВОКАЦИЈА Судећи према досадашњим искуствима, може се претпоставити да ће овај став бити увођен у српско јавно мњење постепено. Управо због несигурности у реакцију српског јавног мњења, западни центри моћи морају да изврше темељну припрему и пре свега испипају пулс јавног мњења и сваког од важнијих утицајних фактора (политичке партије, медији…) појединачно. За увођење неке поруке у јавно мњење користе се званичници, бивши или актуелни, средњег или нижег нивоа. Дакле,овим поводом би се огласио помоћник министра неке од већих држава чланица ЕУ или државни секретар неке од мањих, евентуално какав бивши министар спољних послова. Марти Ахтисари је исувише велико име у европској, може се рећи и светској политици, да би му оваква улога била додељена.

Статус Ахтисарија у одређеним структурама моћи и утицаја сасвим сигурно говори да се овде не ради ни о провокацији према српској страни. Провокације служе да би се проверила реакција друге стране. У конкретном случају – да би се видела реакција Дачићевог кабинета, затим како ће поједине странке које владу сачињавају реаговати на реакцију премијера, да ли се преко тога могу изнутра дестабилизовати српске управљачке структуре итд.

Провокацију би, према свим правилима, требало да саопшти неки бивши политичар средњег ранга, познат и омражен у српској јавности. Истина, Марти Ахтисари испуњава други део наведених услова – познат је и омражен у Србији, али не и први део. Да је неко на Западу желео да провоцира Србију, то би већ било организовано преко неког другог – Бернар Кушнер би био сасвим довољан за тако нешто.

Због свега овога је боље Ахтисаријеву поруку сагледати кроз други део реченице, који је уследио после изречене констатације о неопходном условљавању „ЕУ за Косово“. У том другом делу реченице Ахтисари је поручио Србима – ако нећете да признате тзв. Републику Косово, онда идите у Русију. Колико је само велика фрустрација овог човека када нешто овако може да изјави? Колики је његов бес и према Србији и према Русији? Колико је он несрећан због тога што његов велики план о легализацији и легитимизацији статуса тзв. Републике Косово у систему међународних односа није прошао?

Ахтисаријев план, који су западне земље промотери приштинске независности почеле да примењују још фебруара 2008. године, је, показало се, споран и са правног и са политичког становишта. На крају, он није донео никакав велики резултат: косовско питање је остало један у низу нерешених проблема са свим карактеристикама замрзнутог конфликта. Чак ни претерана попустљивост претходне владајуће гарнитуре у Београду према косовском питању није променила овај утисак.

ПРИЧА КОЈА СЕ РУШИ У међувремену, за протекле четири године, испливали су и неки нови подаци и процене које се тичу развоја косовског питања током претходне две деценије. Тако су, на пример, добиле потврду тврдње да је на Косову и Метохији постојао развијен систем трговине људским органима, у шта су умешани и политички лидери косовских Албанаца. Број извештаја о месту и улози Приштине у глобалном систему трговине наркотицима се готово удесетостручио, а у светлу западних војних интервенција на Блиском Истоку интервенција НАТО против СР Југославије се у историјском контексту све више објашњава као једна у низу, припремана и спроведена због геополитичких и геостратешких интереса САД, а не због права и угрожености косовских Албанаца. Што време буде више пролазило, образложења на којима је утемељен Ахтисаријев план постајаће све климавија, све више и више спорна. То је и главна брига Мартија Ахтисарија.

Неповољан развој ове „косовске приче“ оставиће велику мрљу на његовој биографији у коју је уписана и Нобелова награда за мир, добијена за велике доприносе у решавању конфликата (истина, понајвише образложена радом Ахтисарија у Источном Тимору, али је то у крајњој линији мање битно). Ко зна, можда се због свега једног дана отвори и питање извештаја које је сачинила једна немачка обавештајна служба, а у којима се детаљно говори и о томе како су косовски Албанци издашно финансирали Мартија Ахтисарија. Можда баш новцем стеченим трговином бубрезима и хероином! Због противљења Војислава Коштунице да пристане на добровољно комадање Србије и подршке коју је овом ставу пружио Владимир Путин, ко зна какви све костури могу искочити из косовског ормара наредних година.

Отуда и оваква нервозна реакција Мартија Ахтисарија, потпуно непримерена политичару са толиким утицајем и реномеом. Иако су претње о којима је Ахтисари говорио реалне, у конкретном случају се ипак иза њих не крије никаква порука, опипавање пулса српске јавности или провоцирање новоизабраних председника, премијера, министра одбране или спољних послова. То је исповест озлојеђеног човека, очигледно забринутог за то, како ће будуће генерације тумачити његов рад преко учешћа у једном атлантистичком пројекту, који је имао за циљ стварање међународно признате Републике Косово.

Извор: http://www.standard.rs

2 коментара

  1. a kakva je to ‘paradigma’ – korumpirane “savesti” ???

  2. Nije mi jasno, zasto niko ne pominje prodaju krvi srpskih vojnika sa Kosmeta, to su amerikanci radili u Vijetnamu, u East Timoru je to radjeno; tu su pravljene vece pare nego na ljudskim organima. Iz Bosne su muslimani a verujem i Hrvati slali svakodnevno krv u arapskim zemljama nisam siguran u kojoj zemlji ali cu znati uskoro.
    Uzdravlje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *