Почетна / Други пишу / ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: О КОСОВСКОЈ ПОЛИТИЦИ НОВЕ СРПСКЕ ВЛАДЕ

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: О КОСОВСКОЈ ПОЛИТИЦИ НОВЕ СРПСКЕ ВЛАДЕ

Да може, нова српска влада би најрадије заборавила на косовско питање. И не само влада. Важи то и за већи део опозиције. На косовској ствари се не може ни прославити ни победити, нема ту на видику никакве политичке користи. Све су прилике – на Косову се може само изгубити. Ако се превише „затегне“ – губи се благонаклоност Запада; ако се превише „попусти“ – губи се подршка Срба. За одржавање на власти важни су и једно и друго. А, с обзиром да политичар размишља пре свега о следећим изборима, од питања на којима се може у политичком смислу само изгубити, дижу се руке. Међутим, иако би добар део српских политичара желео да пусти Косово, неће Косово пустити њих.

Једино што је битно за западне центре моћи и одлучивања у наредном периоду, а везано је за Србију, јесте – Косово. Ако је до пре четири године Запад и имао потребу да питање Косова везује за „брзи економски развој“ и „европску перспективу Србије“, сада то више није случај. Преговарачка позиција Србије је у периоду 2008-2012. година до те мере ослабила да се са Запада сада чује шта Србија мора да уради, а заузврат, подразумева се – неће добити ништа. Заправо, то би Србија требало да уради „због себе“ јер се до катарзе долази само прихватањем наметнуте западне слике о дешавањима у блиској историји. Због тога питање Косова остаје као најважније и најактуелније и за новог председника Томислава Николића и за новог премијера Ивицу Дачића. Само што, за разлику од претходних ситуација, Николић и Дачић Косовом не могу да тргују. Ако је неко и размишљао о томе да на питању Косова нешто истргује са Западом, онда треба подсетити да је ту прилику коначно из руку испустио Борис Тадић 2010. године у Њујорку, када је косовско питање предао у руке ЕУ, а да заузврат није добио ништа.

С обзиром на то да је српска позиција слаба, а западни притисак огроман, поставља се питање: шта може бити политика нових српских власти према Косову? Судећи према једном члану потписаног коалиционог споразума и неколико јавних иступа водећих личности новоформиране владајуће већине, стиче се утисак да је неминован наставак – како то западни политичари воле да кажу – „неповратног процеса“. За Запад је неповратни процес наставак политике која ће пре или касније довести до признавања самопроглашене независности тзв. Републике Косово. То се може одвијати брже или спорије, али најбитније је да се некако у том смеру креће. За сада и жеља Запада и прокламована опредељеност новоформиране српске владе креће се у смеру примене одредби договора Стефановић-Тахири.

ПАРАЛЕЛА СА КОШТУНИЦОМ У циљу „одобровољења“ српских власти да се са овим почне што је пре могуће, западне службе су већ организовале једну показну војну вежбу на северу Косова, баш негде у време инаугурације новоизабраног председника Николића. Било је то упозорење које су сви добро схватили. Поред тога, стигло је и саопштење да ће у септембру бити укинут режим надгледане независности тзв. Републике Косово, што је још један вид притиска на званични Београд. У овом контексту Запад (ту се пре свега мисли на Вашингтон и Лондон, у одређеној мери у свему учествују и Париз и Берлин) се према тандему Николић-Дачић понаша истоветно као према Војиславу Коштуници 2004. године. Баш негде у време инаугурације Војислава Коштунице као председника владе догодио се и 17. март а одмах затим је Београду и саопштено како се укида дотадашња политика „стандарди пре статуса“, а уводи нова „статус па стандарди“ (иако је припрема јавности за ово трајала још пуне две године, почетак овог процеса је заправо био 17. марта 2004. године).

Може се констатовати и како постоје барем још две паралеле између садашњег тренутка и 2004. године. Прво, то је извештавање западних медија о дешавањима у Србији. Вероватно их је и било, али се у водећим медијима готово свих западних држава тешко може пронаћи и један позитиван, афирмативан текст о Томиславу Николићу или Ивици Дачићу. Као ономад, када је Коштуница представљан као „умерени националиста“ или једноставно „националиста“, а најчешће била објављивана његова фотографија са калашњиковом, тако се и сада подсећа на „националистичку прошлост“ новог председника и премијера. Западне дипломатије имају у свему овоме другу рачуницу. Једноставно, бившем председнику Тадићу је после пораза на председничким изборима „време истекло“, без обзира колико то одвратно звучало, он је употребљен и потрошен, и сваки политички аранжман са њим би се претворио у велику агонију.

За практични Запад је прихватање нове власти само прихватање нове реалности. Ипак, и због медијске буке која је против председника Николића и премијера Дачића подигнута, и због искуства Коштунице (који је за Запад био прихватљив зато што је могао да допринесе нормализацији стања у земљи која је после акције „Сабља“ и распада тадашње власти клизила у потпуни хаос), може се тврдити да ће прихватање реалности за Запад значити и широку подршку хомогенизацији опозиције окупљене око ДС и координацију активности које ће имати за циљ јачање позиције ДС. То укључује и деловање са Запада финансираних медија и невладиних организација, а за то је потребан и нови лидер ове опозиционе странке као и њена унутрашња трансформација. Треба подвући да је ово један од потенцијалних канала преко којих ће се вршити притисак на српску владу да буде што је могуће кооперативнија око Косова, и то је друга сличност са 2004. годином. Чим је, најпре унутарстраначком победом, а затим и победом на председничким изборима Бориса Тадића, ДС поново на велика врата враћен у игру, почело се и са „омекшавањем“ ставова српске владе (преко, на пример, давање подршке учешћу на косовским изборима, учешћу у институцијама самоуправе итд.).

Што се пре Запад ратосиља Тадића и помогне избор новог руководства ове странке, то ће пре и почети да врши притисак на Николића и Дачића и захтева од њих што је могуће кооперативнији приступ око косовског питања. Наравно, не треба искључити ни могућност да на чело ДС буде изабран неко ко ће се у мањој или већој мери одупрети западним утицајима, али се ова теза даље неће разрађивати. Могуће је и да се ДС распадне на неколико странака и тако се утицај ове политичке групације у српској политици смањи. У овом случају, једна или више фракција би поново биле под контролом Запада и користиле би за вршење притиска на српску власт, мада би то овај потенцијални притисак ослабило. Тек, на овом месту је важно подвући да се ради о још једној сличности са 2004. годином и начином на који ће западне структуре покушавати да утичу на постављање Србије према питању Косова.

ПИТАЊЕ ПОДЕЛЕ Из свих ових наведених паралела могуће је закључити да Запад претераног поверења у Николића и Дачића нема, да ће на њих вршити константан притисак да наставе тзв. неповратни процес на Косову, али да ће им истовремено и спремати алтернативу. Наравно, из свих ових „паралела“ нешто би могла да закључи и српска власт. Пре свега то да, ако наступају јединствено и успеју да формирају шири фронт у политичкој јавности Србије, онда могу и да воде самосталнију политику и ојачају и сопствену позицију и положај Србије. Тек данас, кад је Србија на разне начине одустала од низа надлежности које је на Косову и Метохији имала, види се шта је све Београд контролисао и колико је заправо српска позиција била јака у првој половини 2008. године, после проглашења независности косовских Албанаца. Иако је читава галерија од Запада плаћених аналитичара, новинара и политичара убеђивала Србе како је заправо све било изгубљено још јула 1999. године, Србија је у својим рукама држала инструменте којима је могла утицати на дешавања на Косову и Метохији. У међувремену, српске власти су се свега тога одрекле, а косовски Албанци су свој утицај у Бујановцу и Прешеву, као и присуство на северу Косова само ојачали.

Поред примања знању порука са Запада, изгледа да се у новоформираној парламентарној већини, окупљеној око осовине СНС-СПС, такође размишља и о могућој подели као решењу, као најчаснијем могућем излазу и брзом скидању косовског питања са дневног реда. О овоме је још раније неколико пута говорио Ивица Дачић, а сада се могло приметити и у наступу председника Николића (који никада неће бити председник у Приштини, а исто тако председник Косова никада неће бити председник на северу). У великој мери, ово подсећа на размишљање бившег председника Тадића на почетку његовог другог мандата и изјаве које је тада давао учествујући у раду Генералне скупштине УН. Углавном, како је тада прошла српска идеја о подели Косова, тако ће проћи и данас. Не треба уопште трошити време на расправу колико би подела била добра или лоша за Србију (мада је и ово битно, јер би свака одлука о подели додатно поделила српску јавност и тиме би дошло до нове унутрашње дестабилизације), зато што ова идеја нема никакву подршку у међународним круговима. Већина америчких познавалаца балканских прилика је оцењује као – забавну!

Последњи пут када је Вашингтон размишљао о могућности поделе било је у пролеће 2008. године, мада је понуда било и у јесен 2007. године. На ово је битно подсетити зато што је то важан путоказ новој влади. Наиме, тада се у Вашингтону размишљало о могућој подели Косова и Метохије искључиво због тврде позиције коју је био заузео кабинет Војислава Коштунице. Подразумева се, заузимање тврде позиције било је могуће само уз међународну подршку, коју је Србија имала као никада до тада у последњих неколико деценија. Спољни притисци, који су долазили са Запада су успешно амортизовани, а то се да закључити између осталог и из тога што никаквих последица по функционисање српске економије није било (чак напротив, то је период економске стабилности и привредног раста), а подршка вођењу овакве политике у јавности била је прилично висока (углавном се кретала око двотрећинске линије).

Помињање поделе као решења за Вашингтон је тада био елегантан излаз из позиције у којој се нашао. Или, ако се из другог угла гледа, тадашња српска политика је натерала Вашингтон да почне да размишља и говори о подели. Колико је то била ствар америчке стратегије, а колико само тактички прилаз, као и због чега је српско руководство ове понуде одбијало, друга је тема, тек, када је дошло до промене власти и „смекшавања српске политике“, врло брзо се променио и амерички приступ. Не само да поделу нико више у Вашингтону није спомињао (а под поделом се подразумевало да четири општине на северу Косова буду припојене Србији, док би остатак територије остао да функционише као независна држава Косово коју би признала и Србија и чиме би био отворен пут за пријем државе Косово у УН), већ су се све гласније чули гласови о неопходности хитног интегрисања северног дела Косова у институционални оквир тзв. Републике Косово.

ЗАШТО ЈЕ ДОБРО БИТИ ТВРД Зато, уколико нова српска власт жели да поново актуелизује питање поделе Косова, онда слање поруке како ће се беспоговорно примењивати одредбе тајних споразума Стефановић-Тахири и није баш најпаметнија. Паметније би било изаћи са ставом да ће се ови споразуми најпре наћи тамо где им је и место – у Народној скупштини, где ће се о њима и расправљати. На крају карајева, тако то и Устав и закони Србије и налажу. После тога ће се примењивати оне одредбе које ратификује Скупштина одлуком већине и које нису у супротности са Уставом. Да је неопходно рашчистити ствар са уставношћу и законитошћу тајних споразума о Косову, указало је и понашање претходне владе, када су чак четири надлежна министарства одбила да дају сагласност на усвајање једног од ових докумената. Такође, тражење неког новог решења и покушај новог отварања статусних преговора (која никада нису ни завршени јер је Савет безбедности УН одбио Ахтисаријев предлог) подразумевали би и низ других иницијатива које би морале бити покренуте пре свега у Савету безбедности УН и пре свега ослањајући се на подршку Русије и Кине. Треба додати и да, имајући у виду искуство Војислава Коштунице, оваква акција мора бити организована у континуитету, барем две године, како би ваша намера на Западу (пре свега у Вашингтону) била озбиљно схваћена.

Да ли, уз очекивани притисак који ће долазити споља и изнутра, нова српска влада, чак и кад би хтела, може да издржи две године на овом задатку, то зависи од низа фактора. Почетни корак би свакако био коначно отварање широке јавне расправе о косовском питању. То значи и широку скупштинску расправу и покушај утврђивања нове државне платформе, али и крај тајне дипломатије и отварање државних медија за расправу на ову тему. Четири године се косовска политика српских власти водила далеко од очију јавности, на основу некаквих приватних договора, а медији (пре свега државни) су коришћени за убеђивање Срба како од Косова треба одустати.

Тек тако нова српска власт могла би да очекује да ће на Косову нешто направити. Све остало значило би улазак у спиралу сталних попуштања захтевима Запада, што ће се суштински свести на наставак политике која је вођена у периоду 2008-2012. године. А о резултату те политике најбоље сведочи тужна судбина дојучерашњег председника Тадића. Иако је велики број хроничара већ оценио како су лоше економске прилике разлог пада претходне владе и председника, то није тачно. Лоше економске прилике су последица, узрок је негде другде. Узрок треба тражити у политичком оквиру у којем све, па и економија функционише, а однос власти према Косову је најбољи лакмус-папир стања и облика ток политичког оквира. Уколико српска власт нема намеру да поштује сопствени Устав и брани део своје територије (макар и са скромним политичким средствима која су јој на располагању), како ће грађани бити сигурни да ће сутра бранити њих од неких других изазова и претњи. Преко косовског питања се данас показује да ли смо и колико држава. Уколико српска власт убеди грађане и покаже спољним факторима да јесмо држава, онда се може говорити и о поправљању економских и укупних прилика у земљи, као што се може говорити и о неким будућим геополитичким и стратешким разлозима које Србија има на Косову и Метохији, што ће бити од користи будућим генерацијама. У том случају, показаће се и да у овој гарнитури српских политичара има државника. Јер, за разлику од политичара који размишљају о наредним изборима, државници размишљају о наредним генерацијама.

Извор: http://www.standard.rs

Један коментар

  1. Odgovor Prorokovicu

    Kosovo i Metohija je nasa srpska tema bar u poslednjih pedeset godina koliko je to jedan od vaznih eelmenata za opstanak Srba na Balkanu. Dobro je da se Dusan Prorokovic ponovo zalozio za analizu situacije na KiM jer je njegovo poreklo odande a i bio je profesionalno ukljucen u politicka zbivanja nakon devedesetih. Danas nam nedostaje vise analize gde smo i kuda se treba okrenuti za pomoc da se bar anulira negativni pritisak i ucene koje dolaze sa zapada kao jedino prihvatljivo resenje za Srbiju. Tacno je to da prema sadasnjoj simultanki EU ne zele da nam „udeli“ vise vremena za racionalniji nastavak igre oko dobijanja kandidature jer je njihova koalicija yapala u korupciji i pala na izborima. Ne budimo pesimisti jer okretanjem prema istoku itekako mozemo dobiti vise ako se okrenemo onima koji su danas snazni da nas pomognu da se oporavimo a onda i uzdignemo u toj posrnuloj Evropi.
    Pokretanje religiskog prava je zagarantovano poveljom UN sto bi odbacilo definiciju Vasingtona da na KiM postoji jedino politicki problem. Na Kosovu i Metohiji je pre svega teritorijalni problem koji su oni stvorili i pravo na samoopredeljenje naroda koji je ziveo na svojoj zemlji. Predlog da se samo preko SB ili UN poluga razresava srpski interes na KiM nece dati rezultate cak ni uz pomoc novog predsedavajuceg UN skupstinom, ili ocekivati moralnog „veta“ na zapadne predloge ako u svemu tome upravo oni koji ga stavljaju ne vide svoj interes ukoliko I njihova ocekivanja nisu ni teritorijalnog karaktera ni da uniste pravoslavni srpski narod na KiM kao sto to Brisel preko EULEKS-a radi. Sve u svemu, sada je momenat da se pokaze i malo veci otpor celokupnoj zapadnoj “diplomatiji” kako bi onda oni dosli u Beograd sa novim prihvatljivim predlozima I da bez ucene “danas se ne ocekuje od Srbije da prizna Kosovo ali za sutra ne znamo”? U takvoj realnijoj situaciji treba da otpocnu pregovori da Srbija dobije status za pregovore za ulazak u EU a ne preko sadasnje njihove formulacije kao deo Zapadnog Balkana. Nemojmo biti nestrpljivi u prihvatanju jedino moguceg, da bi se razresili balasta koji je “nasledjen” od Milosevica, nego ipak treba da se sagleda sta ce Srbija ostaviti narednim generacijama. Danas, cvrstom diplomatijom se moze zastiti KiM. Takvu taktiku tihog otpora posle 5. oktobra nismo ni probali jer upravo i ministar Svilanovic je imao slican stav uzmicanja ispred Vasingtona i Brisla. Na nama je da se opredelimo za racionalan odnos prema svojoj drzavi ili da narednim srpskim generacijama ostavljamo da zive kako manjina u nekada njihovoj drzavi. To su ostvarili u Hrvatskoj, Crnoj Gori, zagovara se promena Dejtonovog dogoovra, proglasava se nevazeca rezolucija 1244 SB, otvara se kancalarija Vojvodini u Brislu i td. Odricanjem od KiM u danasnjim “okolnostima” ne garantuje nam da ce zapad stati sa svojim zahtevima za nadalje rasparcavanje Srbije i to upravo zbog srpskog interesa, kako nam je DS prestavljao bezizlaznu situaciju. Pomoc Srbije za otvaranje radnih mesta na KiM ce pomoci da narod ostane na svojim ognjistima i prestavlja neku garancija da Srbija misli i brine se o sledecim generacijama. Pozicija Srbije je oniliko jaka koliko zelimo da je zastitimo pre svega mi sami i stanemo iza nje.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *