ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: НАПАД НА СИРИЈУ КАО КРАЈ НАТО И ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ У НОВОЈ ГЕОПОЛИТИЧКОЈ РЕАЛНОСТИ

Једна прича из Софије гласи отприлике овако. Бугарски политичар близак одређеним западним структурама упозорио је своје познанике да буду опрезни у предузимању мера против Сирије. Зашто? Па, негде тамо средином 70-тих на наговор совјетских колега бугарска обавештајна служба подметнула је свог оперативца чувеној баба Ванги. Једно од питања на које је бугарска „пророчица“ требало да одговори било је: када ће пропасти Америка? Одговор је гласио: када нападне Сирију. Како се стање у Сирији погоршавало последњих годину и по дана, тако су се многи који су са овом акцијом били упознати сетили речи баба-Ванге од пре четири деценије. Штавише, изгледа није ни мали број оних који су у ово поверовали. У друштвима у којима нема вере, сујеверје јача.

Ипак, може се десити да ова старица и није баш много промашила у својим предсказањима. Напад на Сирију вероватно неће бити „крај Америке“, али се лако може десити да напад на Сирију буде почетак краја НАТО. При томе, НАТО неће бити поражен од неке веће и моћније војне коалиције. Распашће се изнутра, због великих сукобљавања држава чланица Алијансе.

Није у свему овоме значај Сирије толики да би се због ње сукобио цео свет. Међутим, развој догађаја у систему међународних односа претходне две деценије и његова трансформација од једнополарног ка мултиполарном, геополитичко постављање кључних геополитичких играча на глобалној сцени и дешавања на Блиском Истоку у последњих десет година утицали су на то да се данас по питању Сирије прелама већи број кључних питања стратешког карактера. Отуда и велико колебање англо-америчког крила НАТО да уђе у отворену акцију против председника Асада (већ се и даље служи плаћеничком паравојном пешадијом на терену) иако је по првобитном плану за то било планирано још рано пролеће 2012. године. Отуда и тврда позиција Русије и Кине, што се не одсликава само дешавањима у Савету безбедности УН или на заседањима Г-20 већ је приметно и према томе колико се простора овом питању посвећује у руским медијима и какве се поруке преко њих шаљу. Отуда и више него уздржан став Немачке, која би са још неколико мањих чланица ЕУ могла да одигра кључну улогу у коначном окретању леђа НАТО, које ће почети баш по питању Сирије. Шта су све разлози који утичу на констатацију како напад на Сирију може бити почетак краја НАТО.

1. ИРАН И НЕМЧКА Напад на Сирију доказ је да се САД неће зауставити на рушењу власти председника Асада. Коначни циљ је Иран, и САД ће се, користећи НАТО, устремити на Техеран брзо по завршетку акција у Сирији. На крају крајева, усвајањем стратешког документа „НАТО 2020“ то је и најављено. Наивно је било веровање Русије и Кине да ће пуштањем низ воду Гадафија зауставити САД. Вашингтон се није задовољио Либијом. Уосталом, Вашингтон је кључну улогу у Либији препустио Великој Британији и Француској, дозволивши им тако да решавају питање сопствене енергетске безбедности, а истовремено их чвршће везавши за себе. Окупацијом Ирана САД ће контролисати друга највећа гасна налазишта на свету, што ће им послужити као извор за пуњење гасовода Набуко, чиме ће у великој мери контролисати европско енергетско тржиште. Преко иранског гаса САД ће континенталну Европу учинити зависнијом него што је то она данас и распршити сваки сан о стварању некакве паневропске наддржавне суперсиле са сопственим безбедносним снагама и кључним утицајем у свету.

Овим се Немачка дугорочно ограничава у статусу економске суперсиле и политичког патуљка, места које јој је и пројектовано у атлантистичком геополитичком оквиру још 1950-тих. Последице се, наравно, неће осетити само у Немачкој, али ће Немачка бити највећи губитник у целој овој рачуници. Због овога је још Шредерова влада охрабрила процес приближавања Русији, што се манифестовало изградњом Северног тока и стратешким повезивањем Берлина и Москве. Напад на Сирију, као увертира будуће интервенције против Ирана, за Немачку је почетак краја њеног покушаја да се преко ЕУ врати на глобалну сцену. Стога, Немачка ће вероватно бити принуђена да своју позицију јача новим аранжманима са Русијом, због чега ће јој чланство у НАТО све више бити сметња, а све мање предност. Гледано из овог угла, не поставља се питање када ће Немачка иступити из НАТО (или ће бити избачена из НАТО), већ кога још са собом може повући.

2. ПРОБЛЕМИ ЗА МОСКВУ Даља америчка пенетрација смером од Сирије ка Ирану, од Медитерана ка јужнокаспијском региону значи и велики неспокој за Русију. „Ограђивање“ или „опкољавање“ Русије такође је најављено стратешким документом „НАТО 2020“. Једном када инсталирају своје војне и обавештајне капацитете у јужнокаспијском појасу, снаге САД ће добити одличну логистичку базу за изазивање и усмеравање низа устанака у Дагестану, Чеченији, Ингушетији… Поново се отвара питање меког трбуха Русије, што у крајњој линији утиче на истискивање руског утицаја далеко ка северу, чиме се слаби геополитички положај ове земље. Сирија представља претпоследњу зону одбране геополитичког положаја Русије и због тога Москва мора користити сва расположива средства како би се њен утицај у Сирији одржао.

Тај пут води преко недозвољавања понављања либијског сценарија. Међутим, тај пут води и кроз рововску дипломатску борбу, која се води дуже од годину дана, и јачање стратешких партнерстава са земљама које могу представљати контратежу САД. Ова контратежа ће се најлакше остварити унутрашњим раслабљивањем НАТО, односно даљим јачањем веза Москве са европским НАТО чланицама. Пре свега са Немачком (али не само са њом). Слабљење источног крила НАТО постаје за Москву цондитио сине qуа нон одбране јужног дела Русије, па тиме и утицаја у каспијском и црноморском региону. Због тога Русија вероватно мора припремати „понуде које се не одбијају“ низу источноевропских држава. У некима ће те понуде бити глатко одбијене, у другима ће се о свему добро размислити, али текућа западна криза и њена будућа ескалација иду на руку Москви. У овом светлу треба посматрати и јачање руског занимања за српско питање последњих година. Једна од ретких тачки ослонца у југоисточној Европи преко које се могу ометати НАТО планови представља Београд. Поред тога, Србија је битна и за могуће геополитичко опкољавање Бугарске и вршење руског притиска на Софију, како би се у будућим годинама све више окретала ка Москви, а све мање ка Вашингтону.

3. СИРИЈА КАО ПУТОКАЗ Као што је НАТО агресија на СР Југославију била путоказ свим осталим земљама да могу опстати само уколико поседују ефикасне системе противавионске заштите или оружја масовног уништења, тако су и дешавања у Сирији путоказ како се убудуће треба понашати на унутрашњем плану. Елем, дозвољавање даљих демократских слобода; несметаног рада опозицији, која ће имати развијене контакте са спољним факторима; гарантовање слободе информисања, представљају чист луксуз и елемнте дестабилизације унутрашњег система. Показало се да свака развијена организациона структура може уз нешто новца, оружја и спољнополитичке подршке прерасти из политичке партије у (пара)војну формацију. Бомбардовање СР Југославије било је знак за Иран, Северну Кореју, Пакистан и Индију да убрзају рад на развоју сопствених нуклеарних програма; грађански рат у Сирији јасан је знак читавом низу лидера и режима у разним деловима света како да се понашају.

Због тога, може се ређи и да напад на Сирију представља крај демократије. Процес, који је трајао безмало две деценије, а који се тицао постепеног усвајања вишепартијског система и тржишне економије у скоро свим земљама на свету сада ће бити заустављен. Јаки режими и аутократски лидери ће опстајати, а у оном слабијим системима ће долазити до оштрих сукоба и великих унутрашњих немира. Јаки лидери ће због тога моћи да бирају са ким ће да сарађују, док ће слабе државе постати извозници криза и нестабилности. У крајњем збиру ово ће највише коштати западне земље, чији ће утицај у низу региона ослабити (сада западне земље увек могу преко једне од страна да контролишу, у потпуности или делимично, унутрашњу политику у већини држава; међутим, у тврдим диктатурама једноставно неће постојати друга страна, а пошто ће један број јаких лидера пре своју судбину везивати за Русију, Кину, Индију или неког другог регионалног геополитичког играча, утицај Запада ће у тим земљама бити дугорочно истиснут. Николас Гвоздев, између осталог, правилно закључује како је и ово један од разлога због којих Русија не сме пустити низ воду Асада јер се Москва (као и Пекинг) мора показати „солидним партнером“ низу средњоазијских лидера), док ће се у земљама погођеним новим сукобима тражити већи ангажман Запада, пре свега у финансијском смислу (за послове превентивне дипломатије, постконфликтну реконструкцију, питање збрињавања избеглица). Опадање утицаја Запада у низу региона, водиће све тежем остваривању разних безбедносних, политичких и економских циљева западних земаља у разним деловима света, што ће у крајњој линији значити да се преко чланства у НАТО све теже могу остваривати сопствени безбедносни, политички и економски интереси.

4. СИРИЈА И ЕВРОПА На крају, може се закључити да напад на Сирију дугорочно угрожава и целу Европу. „Освајањем“ преосталих муслиманских држава у Евроазији које још увек нису под војном, политичком или економском контролом САД, Вашингтон ће де фацто остварити контролу над целокупним „мухамеданским простором“ који се простире од Пакистана на истоку до источномедитеранске обале на западу (може се рећи чак и даље на запад – до Отрантских врата, која контролишу преко новопримљене НАТО чланице Албаније и државолике НАТО творевине тзв. Републике Косово).

Заједничке каракеристике овог простора (етнички врло хетерогеног, у великој мери оптерећеног и унутармуслиманским поделама на шиите, суните и вахабите) су: велики демографски раст, економска стагнација и пораст антизападног расположења. Ове три ствари су међусобно повезане и утичу једна на другу. Наиме, даље јачање америчког присуства у овом региону (америчка улога ће свакако бити кључна, мада ће САД увек наступати заједно са појединим европским државама) значиће и потпуну контролу над природним ресурсима (пре свега енергетским ресурсима), што ће водити ка томе да ће се ти ресурси мало користити за локални економски развој, па ће то бити и представљано као један од узрока предстојеће економске стагнације. Даља економска стагнација и бесперспективност појачаваће антизападна расположење. Садашњи амерички план за Блиски Исток, очигледно је оријентисан ка буђењу национализама код разних етничких група које живе на овом простору. Оно што је карактерисало европску историју 19. века сада би требало да се догоди међу муслиманским народима Евроазије. Даља фрагментација простора и стварање низа међусобно завађених зависних држава које ће бити лакше контролисане споља. Ипак, досадашња историјска искуства нас уче да после периода дезинтеграције увек долази до периода интеграције. Дугорочно гледано, после америчког плана о атомизацији Блиског Истока, доћи ће до постепеног интегрисања и обједињавања.

Око чега овај интегративни процес може да почне? Око заједничких вредности и циљева, а преовлађујуће заједничке вредности биће везане за експлозију антизападног расположења, а заједнички циљеви за тражење новог животног простора, који ће бити неопходан услед даљег демографског раста. У таквим околностима, цивилизацијска борба (или свети рат) против Запада заправо постаје борба против Европе (Америка је далеко), а то је повезано и са тражењем новог животног простора (европске државе имају велики демографски пад и све старије становништво). О могућности масовних миграција и неких нових „великих сеоба народа“ писао је већи број аутора, о томе се доста може пронаћи и у прогнозама америчких федералних служби, али је о томе писао и нови-стари руски председник у ауторском тексту током претходне предизборне кампање.

Да ли треба веровати да ће САД војно бранити Европу када до овога дође? Биће сасвим довољно политичара који ће заступати и овакве ставове, али се то коси са било каквом спољнополитичком (и геополитичком) логиком. САД ће вероватно бранити неке кључне тачке на европском континенту које су битне за њихове стратешке интересе, али у суштини Вашингтон има све разлоге да пактира са јединственим и великим исламским покретом који ће се формирати. Преобличавањем антизападног ка антиевропском расположењу и пружањем помоћи муслиманским народима у миграцијама ка западу САД могу добити новог стратешког партнера који ће им помоћи у очувању доминантне позиције на глобалном нивоу. То што би европски континент постао нова зоне контроле муслиманског фактора-колатерална је штета. У крајњој линији, гледано из угла САД, много је боље да се нарастајући муслимански апетити задовољавају у јужној, југоисточној и средњој Европи, него у самој Америци. Можда делује парадоксално, али даље учешће европских држава у америчким блискоисточним и средњеазијским акцијама у дугом року стратешки угрожава опстанак тих истих држава. Почетак овог процеса може се назрети у Сирији, иако ће бити потребно још неколико деценија да се он потпуно уобличи.

Због свега наведеног, питање опстанка НАТО после напада на Сирију се намеће само по себи. Наравно, разградња северноатлантске војне алијансе неће се десити у кратком року, то ће потрајати, имати своје развојне фазе и постепено се развијати. Међутим, без обзира на то како ће овај процес тећи, већ сада се може назрети да ће цена останка у НАТО за низ европских држава бити много већа, него излазак из ове организације. А када је већ реч о изласку, он ће вероватно бити много безболнији и исплатљивији што се раније деси. Отуда и оволико проблема око сиријског питања међу НАТО савезницима.

П.С. ИЛИ УЛОГА СРБИЈЕ Пошто ће једна верзија овог чланка бити објављена на српском језику, неопходно је кратко се осврнути и на улогу и потезе Србије. Још почетком 19. века, када је дошло до развоја Источног питања (у зависности од тога које изворе користимо, могу се узети различити периоди и догађаји као почетак тзв. Источног питања; поједини историчари смештају почетак Источног питања и у 18. век), показало се да у геополитичком смислу Балкан припада такозваном геополитиком простору Великог Блиског Истока. То је простор који се простире отприлике од Каспијског језера на истоку, до Панонске низије на северозападу, и од северне обале Црног мора до северне обале Црвеног мора. Од тада, па све до хладног рата, свака акција једне од великих сила у региону Великог Блиског Истока изазивала је контрареакцију других. Због тога је заинтересованост великих глобалних и нешто мањих регионалних (континенталних) геополитичких играча за Балкан (пре)често била значајно већа него што су то објективне околности налагале. Иако су у фокусу великих сила тренутно друге области Великог Блиског Истока, пре свих Источни Медитеран и Кавкаско-каспијски регион, Балкан несумњиво остаје једна од зона са великим потенцијалом да постане полигон за њихово надгорњавање. То је и разлог због којег је неопходно да Србија што је могуће боље користи своје дипломатске и аналитичко-обавештајне потенцијале како би пратила развој ситуације у овом региону.

Једноставно, последице могуће америчке интервенције у Сирији могу бити много веће у Србији (и могу бити видљиве у кратком временском року), него у неким другим европским државама. Како? Прво, на пример, тако што ће САД, због помоћи коју ће Турска пружити Вашингтону у сукобу против Сирије и Ирана, дозволити Анкари (чак јој и помоћи) да прошири зону свог геополитичког утицаја на Балкан. Укратко, Србија може бити препуштена Турској, и на то је упозоравало неколико утицајних српских и страних аутора у последње три године. Друго, на пример тако што ће упадом у Иран изградња гасовода Набуко постати нешто извеснија, па ће САД милом или силом спречити реализацију пројекта Јужни ток. Пошто Набуко заобилази Србију, не треба ни помињати какав би то утицај имало на српску економију наредних деценија. Треће, тако што ће на пример, водећи старим теоријама Махана и Макиндера, атлантисти сместити нову „геополитичку анаконду“ којом ће окружити Русију у зону Црног мора. Из више разлога могуће је предвидети да би се „тело анаконде“ даље протезало ка Јадранском мору, што би значило директну америчку подршку чврстој интеграцији Бугарске, Македоније и Албаније (што може, али и не мора да значи поделу Македоније између Бугарске и Албаније). Какве би то све последице оставило по Србију, узалуд је и спомињати. Садашња позиција, која нам се чини тешком и неиздрживом, постала би неколико пута гора. Још је неколико могућих сценарију, а заједнички садржалац за све је да су по Србију мање или више неповољни.

Као најкраћи могући закључак се намеће то да америчка интервенција против Сирије и њено даље напредовање ка средњеазијском простору није у интересу Србије јер Београду може донети мање или веће проблеме (у најбољем случају, не мора донети неке нове веће проблеме, међутим, сасвим сигурно се може тврдити да Србија од овога не може имати апсолутно никакве користи). Међутим, одлазећи кабинет Мирка Цветковића се прославио између осталог и тим што је увео санкције Сирији. Онако како је то водећа чланица НАТО од Србије захтевала. Српска влада је на тај начин донела још једну одлуку у корист сопствене штете, али о томе ће већ бити речи у годинама пред нама. Као што се данас говори о поступцима и одлукама комунистичког руководства крајем 1960-тих и пружања подршке пројекту стварања аутономних покрајина. И тада су многи убеђивали Србе да ће се територијалним разбијањем Србије њен положај поправити.

Извор: http://www.standard.rs

3 коментара

  1. Da li iz ovog vašeg članka, mi treba da zaključimo da će jenkiji sigurno da udare na Siriju, a da Rusija sigurno neće to vojno da spreči, nego će samo jalovom diplomatijom da traži izgovor da spase obraz pred svetskim javnim mnjenjem? Nisam siguran da ste u pravu kod ovakve postavke. Znam da su to navike koje je Majka Rusija skoro pola veka imala, ali sada je priterana uza zid! Prepusti li Siriju, svi njeni azijski saveznici će joj pljunuti u lice i okrenuti se sigurnijim partnerima. Niko nije lud da baca svoje čipove na takvog saveznika, koji te prodaje čim malo zasmrdi otpozadi. Zna to i Rusija, tako da ostavljanje Asada i Alavita na cedilu bi značilo da u roku od 5 godina, oko granica Rusije postoje samo njeni neprijatelji. Tako da, tvrdim da se Rusija brani u Siriji i svakoj drugoj “Siriji” na jenkijevom genocidnom putu prema Rusiji. Putinu bi bilo bolje da počne ubrzano da čisti svoje institucije od CIA-inih plaćenika i lobista, jer svako onaj ko u Rusiji tvrdi da se Sirija mora prepustiti “demonokratorima” je CIA-in potrčko i kao takav mora da se ukloni sa pozicija odlučivanja.

  2. Interesantan clanak… A prorostva – nikako ne treba prezirati ?! A ispitivati se mogu i ona istinita i lazna ?! I zar ne rece neko, kako ‘milioneri’ o tome ne mare ali ‘milijarderi’ – itekako ?!…. Prema tome “priznata” ili ne – srpska ‘neutralna’ politika, ostaje ‘do daljneg’ ?! A ista takva, mogla bi se ‘preporociti’ i ostalima u srednjoj Evropi i na Balkanu, ukljucujuci, naravno i Nemacku ?!

  3. CLANAK JE DOBAR TKO JOS NIJE SHVATIO DA AMERIKA OSIM NAFTE PREKO AL KAIDE CIJELOG ISLAMSKOG SVIJETA CE UNISTITI EUROPU U SMISLU ZAJEDNICE.AMERICI JE CILJ UZETI NAFTU I IMATI MUSLIMANSKI SVIJETU EUROPI.ZASTO PA ZATO STO BI 10 MILIONA MISLIMANA SLALA U RUSIJU KAO SAD OVE 10 000 LIBIJACA U SIRIJU.KRAJNNJI CILJ JE NARAVNO RUSIJA KAD BI IRAN PAO I BIO PODREDJEN RUSIJI UZMITE KOLIKO BI AMERIKA IMALA MUSLIMANSKIH KAMPOVA PO SVIJETU KOSOVO KUVAJT TURAKA IRAN SAUD ARABIJA PAKISTAN SVE TO POD AMERICKOM VLADOM MOZE SE 10 MILIONA SLATI MUSLIMANA AKO POGINU KOME BRIGA I NARAVNOM TI NESERECNICI CE BITI DROGIRANI KAO LIBIJCI BEZ POSLA I KUD CE NEGO U RAT JEDINA SANSA NISAM SPOMENUO U I SIRIJU KOJA BI PALA PRIJE IRANA I ODATLE BI SLALI MUSLIMANE.TAKAV NAPAD PO RUSIJI
    BI RUSIJU SLABIO GODINAMA A ONDA BIH NATO NAPAO KOPNENO I ZAUZEO CECENIJU POSLIJE PJESAKA MUSLIMANA OVO JE KONACNI SCENARIJ PREMA RUSIJI.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *