Државни удар на раднике и пензионере

Пише Угљеша Мрдић

Некада је у нашој држави на једног пензионера долазило четири запослена радника. Данас је  у Србији број пензионера и запослених скоро изједначен. Осим тога, имамо радно неактивних пола милиона људи више него радника, а највећи број оних који примају плате или пензије живи на рубу егзистенције

Захваљујући економској катастрофи Србије у протекле четири године, као и уништењу привреде, пропалим страним инвестицијама и пропалим приватизацијама (о чему је „Печат“ детаљно писао у претходна четири броја), имамо све мање запослених. Највећи број и оних који су те среће да у Србији имају посао, примају мале плате или испод просека. Што се тиче пензионера, ни ту није светла ситуација. И највећи број пензионера Србије, заслужних грађана који су градили и стварали државу Србију, налази се на рубу сиромаштва. За то је свакако најодговорнија одлазећа Влада Србије, а посебно они који су водили економске, привредне и социјалне секторе у влади. Пошто је највећи утицај имао бивши председник Србије Борис Тадић и његова Демократска странка, онда је сасвим јасно на „чија би врата требало закуцати“ када се једног дана буду подносили рачуни за уништење Србије, које је засновано на штеточинству, корупцији и крађи.
Да се вратимо показатељима, који јасно показују колико је лоша ситуација у Србији, и да нову владу чека много посла, нарочито када су у питању ресори економије, финансија, привреде и рада и социјалне политике.

СВЕ МАЊЕ ЗАПОСЛЕНИХ

[restrictedarea]

У Србији је број пензионера и запослених скоро изједначен, а подсећања ради некада је у нашој држави било на једног пензионера четири запослена радника.
Број оних који примају пензије достигао је 1.689.124, док је запослених 1.734.000. При том најмање 50.000 радника плате прима са закашњењем, па се у Србији тренутно сваког месеца исплати више пензија него плата.
Истраживања Републичког завода за статистику показују да у просеку око 51.000 запослених не прими месечну зараду. Ако се узме у обзир да је разлика између броја запослених и пензионера у фебруару износила приближно 46.000, испада да у Србији месечно пристигне више пензијских чекова него што легне плата на текуће рачуне.
Требало би истаћи да око 650.000 радника нередовно прима зараду, од којих сваком другом зараде касне дуже од шест месеци.
Сада доприноси запослених покривају само једну половину расхода за пензије, док се друга половина обезбеђује директно из општих прихода државе, што оптерећује буџет и ствара дефицит. На основу тога се може закључити да ће пензије морати или да се замрзну, или да се држава даље задужује. Пошто задуживање није могуће, мораће поново да се замрзну плате у јавном сектору и пензије.
Исто тако, требало би узети у обзир да мање пензије и плате значи и смањење тражње, а резултат тога је мања производња, што резултира даље отпуштање радника, а државна каса се неће попунити.
Стручњаци наводе да су у таквој ситуацији једино одрживо решење економски развој и раст.
Подсетимо, и на истраживање „Печата“ у једном од претходних бројева, где смо јасно истакли да је само 800.000 људи запослено у привредном сектору, да 70.000 породица живи од социјалне помоћи, да је 700.000 грађана на ивици беде, да се 30.000 људи храни у Народној кухињи и да 120.000 деце живи у сиромаштву.

ПЕТИНА БЕЗ ПОСЛА
Број радника у Србији, који износи као што смо рекли око 1,75 милиона је историјски минимум, и даље смањивање радно активних било би равно катастрофи. Подаци показују да је у девет од 159 општина пад запослености био већи од 30 одсто, да се смањење између 20 и 30 одсто бележи у 36 општина, а између 10 и 20 процената у 62 општине и градова Србије. Од укупног броја запослених у априлу ове године, 1.332.786 људи радило је код правних лица, док се број приватних предузетника и запослених код њих процењује на 401.016. Незапослених у Србији је крајем јуна 2012. године укупно било око 800.000.
Према доступним подацима, за претходне четири године отпуштено је око 600 хиљада радника, а само од 2008. до 2011. године 556 хиљада. Имајући у виду да је у Србији евидентирано око 2,2 милиона запослених, сваки пети радник у просеку је изгубио посао за време владе Мирка Цветковића. То значи да је стопа незапослености близу 23 одсто.
Иначе, сам тренд изједначавања броја пензионера и радника почео је да се „развија“ 2010. године. Ако се то настави, до краја године имаћемо већи број пензионера него радника. Ако се томе додају и они који се воде као незапослени, долази се до поражавајуће чињенице да је у Србији радно неактивних пола милиона више него радника. Ситуацију додатно отежава чињеница да Србија сваке године добије 30.000 нових пензионера. Интересантно је и да инвалидске пензије, од укупног броја пензионера прима чак 352.961, што више говори о политици која се води него о здрављу нације. То значи да је неопходно и да се пооштри критеријум за одлазак у инвалидску пензију.

РЕФОРМА ПЕНЗИОНОГ СЕКТОРА
Велики број политичара, што на власти, што и у опозицији, најављује реформу пензионог сектора.
Пензионери спадају у најугроженију категорију становништва. Масовно су осиромашили, одбачени од друштва, а све већи број, нажалост, одбачен је и од породице. Србија је четврта земља у свету по броју становника старијих од 65 година, трећа у Европи. Процене су и да преко 100.000 старих нема редовна примања, а четвртина живи са примањима нижим од границе сиромаштва. Стечено право на пензију, као лично право, мора се поштовати.
При том у области пензионог и инвалидског осигурања морају се поштовати ратификоване међународне конвенције, као и акта Међународне организације рада.
Српска напредна странка, која би требало да буде стожер будућег састава Владе Србије, у свом програму који се тиче пензионог сектора истиче:
„Држава ће гарантовати исплату пензија, било да су старосне, инвалидске или породичне. Оне морају да буду реалне и усклађене са платама и растом цена. Потребно је анализирати токове новца Пензионог фонда и бескомпромисно се борити са неправилностима и корупцијом. Заштита пензионера ће се обезбедити из Пензионог фонда (рекреативно-медицинског карактера: бање, море, центри за рехабилитацију и опоравак) и она ће бити независна од пензија. Држава мора да заштити старе грађане, да им омогући хуману и достојанствену старост, и спречи њихову дискриминацију. Предуслов за мирну и социјално сигурну старост је добро решен пензиони систем, стабилна и материјално обезбеђена породица и добри социјални програми.“
Сасвим је јасно и да би требало извршити заштиту пензија. Било да су старосне, инвалидне или породичне, оне морају имати реалну вредност и бити усклађене са растом плата.
Сигурно је да уз правилно усмеравање и контролу, наши најстарији грађани могу
бити радни и интелектуални потенцијал Србије. Могућности су многе: консултанти при локалним, градским и државним управама (посебно у деловима Србије где недостаје искуство), као и могућност да се многи послови обављају од куће.

РАЗЛИКЕ У ПРИМАЊИМА
У Србији сада постоје осетне разлике у примањима већине пензионера чије су месечне принадлежности у просеку између 25.000 и 35.000 динара. Разлика између најниже и највише пензије у Србији је, иначе, око 12 пута, јер пољопривредници добијају пензије које су нешто веће, у просеку, од 8.000 динара месечно, док су највише пензије често и преко 100.000 динара.
С друге стране просечна нето зарада у Србији је око 43.000 динара, а са порезима и доприносима износи око 59.000 динара. Велики број радника у Србији прима само 18.000 динара.
Подсетимо и да су из Агенције за приватизацију, која је најодговорнија за велики број пропалих приватизација, недавно упозорили да ће „нова влада морати у наредних годину дана да одлучи о судбини 100.000 радника у предузећима у реструктурирању“.
Иначе, то су предузећа преживела тако што је новац из буџета Србије усмераван на  плате радника.
„Велики број тих предузећа није успео да нађе своје место на тржишту ни у боље време кад је било капитала у изобиљу, за нека могу да се нађу парцијална решења, али и даље остаје проблем како да се реши питање 100.000 радника који су сада на буџету, а зна се да више немају посла“, рекао је директор Агенције за приватизацију Владислав Цветковић.
Додајмо и податак да је у Србији регистровано око 25.000 синдикалних организација, које се баш и нису истакле у заштити права радника, част изузецима.
Када узмемо све то у обзир, можемо закључити да 80 одсто радника и пензионера живи на рубу егзистенције и да нову Владу чека велики посао, али и одговорност за судбину грађана…

[/restrictedarea]