Почетна / Интервју / Др Момчило Суботић: Босански геополитички троугао

Др Момчило Суботић: Босански геополитички троугао

Разговарала Биљана Живковић

Аустроугарска окупација  произвела је на српском историјском  и етнојезичком простору две крупне и данас актуелне геополитичке константе: поред национализовања муслимана, у БиХ се уз подршку аустроугарске политике католици почињу проглашавати  Хрватима, те је тако на српском простору и од српског етнојезичког супстрата успостављен историјски пројекат босанског геополитичког троугла који је и данас актуелан

Недавно одржан округли сто „О Србима муслиманске  вероисповести“, јединствен је у историји науке о језику. Учесници, научници, представници интелектуалне елите у земљи и расејању сложили су се у једном: неопходно је учинити све да се сачува српска језичка вредност и култура. Српски језик би требало да буде искра повезивања или спона народа истог порекла, у овом случају – муслиманског и српског православног. Што пре се схвати историјска истина, више неће моћи туђини жедни словенске крви да користе верске различитости на српском етнојезичком простору за изазивање сукоба српског народа, осуђеног да га међају, деле, завађају, уклањају са историјске сцене из само Западу знаних разлога. Уједно, ово је тема нашег разговора са др Момчилом Суботићем, научним саветником Института за политичке студије, иначе једним од организатора скупа.

По чему ће овај скуп остати упамћен у историји науке о језику?
Научни скуп „О Србима муслиманске вероисповести“ и зборник радова који је публикован под истим називом представљају још један значајан корак у реконституисању српске историјске, језичке, културне и политичке мисли у постјугословенском периоду. Скупу је претходило неколико научних скупова, на којима је обновљена идеја о Србима као мултиконфесионалном народу, тј. идеја о Србима три вере или три закона у Вуковој терминологији. У Новом Саду, новембра 2007, у организацији Покрета за обнову србистике и Владе РСК у прогонству, одржан је дводневни међународни научни скуп „Српско питање и србистика“, који је благословио епископ бачки Иринеј, што је вероватно јединствен пример у нашој историји, пошто је он том приликом изричито нагласио да СПЦ никад није тврдила да су  Срби само православци. Активношћу истих актера, августа 2009, на стогодишњицу оснивања обновљена је „Матица српска“ у Дубровнику са седиштем у Београду, а затим, у пролеће 2010. у Земуну  одржан је  научни скуп под називом „Љетопис Матице српске у Дубровнику“, посвећен стопедесетогодишњици рођења великог слависте Милана Решетара, једног од најзначајнијих дубровачких Срба католика. Била је то јединствена прилика да се први пут обави расправа о Србима римокатолицима. Посебно место и значај у иницирању и организацији  научних скупова припада професору Петру Милосављевићу, као кључном обновитељу српске језичко-етничке парадигме.
И овај научни скуп о Србима муслиманске вероисповести, после пропасти Југославије и идеје југословенства, схватамо као прилику да у складу са научном аргументацијом укажемо да за питања нације, вере, језика, књижевности, важе исти европски принципи на које се данас многи и често позивају,  а то онда чини неопходним  да се српско и муслиманско-бошњачко  питање  сагледа у широј историјској, етнојезичкој и геополитичкој димензији. Одржали смо, дакле, један до сада јединствен, па према томе историјски  научни скуп о једној грани српског народа – о Србима муслиманске вероисповести. Позвали смо се, при томе, на европске етнојезичке принципе, на којима су током 19. века конституисане савремене европске нације – као што су немачка, италијанска, мађарска, чешка, словачка и друге, сходно филолошким учењима Фихтеа, Хердера, као и корифеја славистичке науке – Добровског, Шафарика, Миклошича, Копитара, Доситеја, Вука, Даничића. Сви они су полазили од става да је нација језичка чињеница, да је национално питање првенствено лингвистичко питање. Тако су као заједнице језика настале савремене европске нације. И у средњовековној српској држави нације су се разликовале по језику, познато је да је и Стеван Немања народ поистовећивао са језиком. На двору цара Душана седели су и православни и католички Срби. И сам Немања прво је крштен у католичкој цркви, а Вукан, ако не и сам католик, оно под снажним утицајем католичке цркве. Све је то добро познато.

Стиче се утисак да је научни скуп појаснио неке историјске и језичке недоумице?

[restrictedarea]

Надамо се да јесте. Пре свега, детаљније су анализиране и актуелизоване неке у историји иначе познате чињенице, којима у нашем образовном систему и јавности није поклоњена довољна пажња. Ту пре свега мислимо на историјски ток и карактеристике исламизације коју је изводила Османска турска држава на српском етнојезичком простору, од Косовске битке  до  Берлинског конгреса. То је период „турчења“ домаћег српског становништва, у „првим“ вековима (15. и 16. век) ненасилним путем, и то најпре српског племства, а затим, и насиљем, присилним мобилизацијама у време турске империјалне дефанзиве у бројним турско-угарским и аустро-турским ратовима током 17. и 18. века, поготово после Бечког рата 1683-1699, када је до 1912. године почело повлачење „болесника са Босфора“ из европских земаља. Српске буне и устанци, као и бројно учешће Срба у аустријским и угарским формацијама, а нарочито Српска револуција 1804. и устанци српског народа у Босни и Херцеговини у другој половини  19. века, одлучујуће су допринели ослобођењу српског народа и формирању независне српске државе крајем 19. века. Такође, највиђенији Срби који су примили ислам и постали кључни носиоци турске државне идеје, попут Баје (Бајице) – Мехмед паше Соколовића нису заборавили своје српство. Они су (било је укупно 17 турских великих везира српског порекла) успешно носили то своје двојство. Мехмед паша Соколовић обновио је 1557. године  Пећку патријаршију и за патријарха поставио свог рођака Макарија; један други Соколовић – Ферхад паша саградио је познату џамију у Бањалуци. То су били они Срби, многи су и заборавили или настојали да забораве своје српско порекло, који су се испели високо у турској државној и војној хијерархији. Поменимо и Омер пашу Латаса (исламизовани Личанин Мићо Латас), који се својим талентом, али и свирепошћу према својим сународницима „одметнуо“ до чина сераскера – врховног војног заповедника у турској војсци.
Иво Андрић у својој докторској дисертацији „Развој  духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, ово турчење Срба у Босни приказује познатим стиховима:
„Бег је Рада лијепо потурчио и
са лијепом Аном  оженио,
Дарово му десет кућа кмета,
Не зове се сада Радојица,
Већ се зове Пилиповић Ибро“.
Отуда, обичан муслимански свет, тј. бивши Срби, сад Турци, како су сами себе називали (Турци су их звали „Бошњаци“, а ови њих „Туркеши“), налазили су се у стању колективног идентитета који Меша Селимовић казује кроз лик Хасана у „Дервишу и смрти“:
„Ни са ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока, ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећајем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме од ма каквог рјешења!“

Муслимани јесу Срби мухамеданске вероисповести, али зашто је то данас тешко рећи, а још теже спровести у праксу?
Данашњи босанскохерцеговачки муслимани (од 1993. Бошњаци), као и муслимани из Рашке области (такође одскора Бошњаци), у највећем броју јесу пореклом Срби, уз мањи број оних који су турског порекла (Кајтаз, Бехмен, Ченгић и слично) и чији су преци дошли са Османовићима. Без обзира на то што су босански муслимани више пута кроз историју мењали свој идентитет и што су они данас, разуме се, више у политичком него у етничком смислу Бошњаци, ова тема је научно релевантна и легитимна. Српска наука (историографија и филологија), већ од Даничића наовамо, нажалост, служила је ненаучним, хрватским државним циљевима, онако како их је Штросмајер, а потом Јагић и плејада хрватских политичара од Старчевића до Туђмана видео и заговарао. Греси српске историје и науке о језику у југословенском периоду – тзв. сербокроатистике су евидентни. Али у питању је колонијална политика великих сила. Отуда је неопходно да се каже и следеће: Босна и Херцеговина је у европској науци сматрана за српски етнографски и историјски простор све до Берлинског конгреса 1878. Тада је једног окупатора (Турску) заменио други окупатор (Аустроугарска). Аустрија је бацила око на Босну и Херцеговину већ крајем 18. века, али је свој наступ интензивирала у време буђења идеје српског националног ослобођења и уједињења – то је време од Гарашаниновог „Начертанија“ до српских устанака у БиХ. Била је неко време спремна да са Србијом дели Босну, али је после победе Немаца у Француско-пруском рату, рачунајући на немачку подршку,  Аустрија испољила претензије на целу Босну. Аустроугарска окупација, затим анексија БиХ подгревала је  хрватске тежње  за припајањем ових области. Хрвати су се надали тријалистичком преуређењу Двојне монархије све до њене пропасти 1918. године.  И као што су се босански муслимани идентификовали са турском државном идејом, Хрвати су геополитичке интересе усклађивали са католичком Хабзбуршком монархијом. До Берлинског конгреса  Штросмајерова Народна странка је стајала  на становишту да се Хрвати неће противити присаједињењу Босне Србији, да би после овог по Србе „фаталног конгреса“  и аустроугарске окупације БиХ, Хрвати све своје наде упирали у Аустроугарску и „обећано“ тријалистичко преуређење Двојне монархије, што би омогућило формирање велике хрватске државе: уједињењем Хрватске, Славоније, Далмације Босне и Херцеговине, на које је Хрватска „полагала“ своје „историјско и државно право“. Са Аустроугарском у Босну и Херцеговину су се ушуњали језуити, главни носиоци бечке политике, верски нетрпељиви, национално искључиви и агресивни, на челу са надбискупом сарајевским (врхбосанским) Јосипом Штадлером. Окупациона власт утемељила је католичку верску пропаганду, а Штадлер је постао папин повереник Конгрегације за пропаганду вере на Балкану и поузданик загребачке великохрватске пропаганде у Херцег-Босни. До тада су у Босни, како истичу босански фрањевци, Иван Франо Јукић и Томо Ковачевић, живели само Срби – православне, католичке и мухамеданске вере. Да Хрвата тада још нема у Босни, сведочи и хрватски историчар Вјекослав Клаић, као и политичар Антун Радић.

Па када је хрватство дошло у Босну?
Хрватство је у Босну дошло са аустријском окупацијом и са Штадлером. Аустроугарска је насељавала католички живаљ уз Дрину који ће касније постати Хрвати. И као што Хрвата у 19. веку нема у Босни, нема их ни у Далмацији. О томе податке доноси аустријска државна статистика 1850. Штросмајер је „протурио“ Хрвате у Далмацију преко дон Миха Павлиновића, они ће настати хрватизовањем католичких Срба.

Велику улогу у изазивању „босанског сепаратизма“ одиграо је и Бењамин Калај.
Бењамин Калај (1839-1903) је био најзначајнији гувернер Босне и Херцеговине. Дошавши на чело окупационе управе (1882),  он је полазећи од Андрашијевих идеја „аустроугарског Балкана“ у БиХ разрадио целовиту државну политику која се заснивала на следећим тачкама:  „стварање „босанске нације“ и утемељења духа „бошњаштва“ као политичке и националне идеологије, продубљивање јаза између православних Срба и муслимана и форсирање босанских муслимана и католика, постепено покатоличавање босанских муслимана, потискивање Срба под видом борбе против „великосрпске опасности“, колонизација страног, углавном римокатоличког живља у Босни  и Херцеговини“. Одличан познавалац српског језика и писац књиге „Историја српског народа“ Бењамин Калај је напустио своје раније ставове о српском карактеру БиХ и развио тезу о постојању посебног бошњачког народа као носиоца континуитета босанске државности. Калајева управа имала је задатак да  не дозволи да се код муслимана разбуди српска национална свест и да српске покрајине БиХ трајно искључи као фактор српског и југословенског уједињења. Прогоњени су сви мухамеданци са развијеном српском националном свешћу, Србима је било забрањено да се зову својим народним именом, све независне српске новине су биле забрањене, уместо српског уводи се босански језик, босанска застава и босански грб.  Калај је ишао дотле да је забранио и своју „Историју српског народа“ како би утемељио босански сепаратизам. Позивањем на богумилско порекло босанских муслимана Калај је настојао да им обезбеди оно што нису имали, национални идентитет и историјски континуитет. Калајева „босанска нација“ представљала је политичку нацију, по узору на мађарску политичку нацију Јожефа Етвеша, термин који ће прихватити и Хрвати, па је била и прва фаза у изградњи босанске  нације. Калај није порицао српски карактер Босне и Херцеговине, али је преко тога прелазио из политичких разлога. Сматрао је да је реално водити политику босанске нације и због уверења да је српском народу прирођен дух сепаратизма. Пред крај своје владавине Калај  је напустио  теорију о бошњаштву и настојао да докаже  међузависност муслимана и католика-новоименованих Хрвата и обезбеди њихову заједничку супротстављеност Србима. Калај је веровао да ће босански муслимани свакако прећи на хришћанство, па је задатак његове управе да то буде католичанство, а не православље. Стога је укинуо и њихово писмо ћирилицу, тзв. беговско писмо, које су они звали и „стара Србија“, и уопште припремао терен да српство у Босни и Херцеговини сузбије хрватством. Данас бошњачки интелектуалци (Мухамед Филиповић, Адил Зулфикарпашић, Нијаз Дураковић и још неки) до у танчине понављају Калајев концепт „босанске нације“, тражећи спољне патроне (САД, НАТО) који ће обезбеђивати тај и такав идентитет. Јован Цвијић је рекао да је Берлински конгрес учинио Србију „опкољеном“ земљом, а Срби су постали „ухапшен“ народ. Проширена ова теза гласи: Аустроугарска окупација произвела је на српском историјском и етнојезичком простору две крупне и данас актуелне геополитичке константе: поред национализовања муслимана, у БиХ се уз подршку аустроугарске политике  католици почињу проглашавати  Хрватима, те је тако на српском простору и од српског етнојезичког супстрата успостављен историјски пројекат босанског геополитичког троугла који  је и данас  актуелан.

Колико скупови  ове врсте могу да допринесу расветљавању и кристалисању историјске истине и  жеље да се превазиђе појава „својатања“, отимања српског језика, али  и другачијег односа према  самом  српском (урушеном) националном бићу?
Верујем да може, иако се то на српском/југословенском примеру  не показује. Овде је као што сам  рекао наука била у служби политике. Пример за ову тврдњу садржан је у прихватању хрватске Штросмајер/Јагићевске  политичке и језичке парадигме о Хрвато-Србима. Штросмајер је истицао, због политичких разлога Бечког двора, да су Срби и Хрвати етнички и политички један народ, те да би требало заједно са Словенцима, као Јужни Словени, да формирају јужнословенску државу са средиштем у Загребу. Он не помиње Бугаре јер они нису били у оквиру Хабсбуршке монархије. Штросмајер је своје ставове мењао у складу са интересима Бечког двора, али оно што је континуирано чинио јесте позив на  католичење Срба, који би, као што је пракса показала, затим постали Хрвати, и тако би нестајањем Срба они заиста постали исто што и Хрвати. Јагић је српско-хрватски етнојезички чвор толико замрсио да се ни до дана данашњег не може лако размрсити. Он је истицао став да су Срби и Хрвати један народ, јер говоре истим језиком (пошто су Хрвати у време илирског покрета напустили свој кајкавски и преузели Вуков српски- штокавски језик), али да су Срби православци, а Хрвати католици, и најпосле да су Срби екавци, а Хрвати ијекавци. Тиме је Јагић отпочео процес конституисања тзв. Хрвата штокаваца, који нису ништа друго него Срби католици, које је он прогласио Хрватима. Босански муслимани се тада још не помињу. Они ће се етнички, по истим принципима етнојезички формирати у Титовој Југославији, почетком шездесетих година прошлог века. По принципу: колико језика, толико народа. Ако Хрвати могу да узму српски језик и прогласе га за хрватски, а са језиком и Србе католике, и на том простору да формирају  своју велику (и НДХ и данашња Хрватска) државу, зашто то не би могли и други народи настали из српског етнојезичког супстрата; кад може два језика, могу и три, четири, пет. Баш као што су учинили Бошњаци, Црногорци, сутра можда и Војвођани. То српски језикословци, као ни остали интелектуалци не смеју да прећуте. Али, да ли то чине српске националне институције: САНУ, „Матица српска“, „Вукова задужбина“, факултети и институти, поготово српског језика и књижевности? Како је могуће да се у Србији изучавају националне књижевности и језици, култура других народа, а не и научна дисциплина о српском језику, књижевности и народу – србистика? На који то начин „Вукова задужбина“ баштини Вукова научна достигнућа ако пориче његов принцип о Србима?

Каква је заједничка порука скупа?
Скуп је свој рад завршио поруком да је неопходно деловати у смеру идеја о интегралном српству, те да би се у том смислу требало „вратити“ у предјугословенски период, јер је хрватска (Штросмајерова) идеја Југославије за Србе представљала дисконтинуитет у историјском, етничком, језичком, верском, геополитичком, културном и сваком другом значењу. Ми Срби смо и историјом и географијом део Европе. То  значи да би требало да примењујемо европске принципе, па и оне који се тичу српског језика, српске књижевности, српског народа. То даље подразумева и српске установе, културу и следствено томе српску политику. Примењујући европске принципе – на којима су настале модерне европске нације и њихове државе, а они као што знамо важе и данас, потребно је  да инсистирамо на обележавању српске језичке заједнице. Требало би јасно и гласно да кажемо да је српски језик данас стандардни  језик не само у  Србији, већ и  у три новонастале државе: у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Они заједно чине српску језичку заједницу.

Коме је сада у  Србији потребна сербокроатистика и како да се изборимо са остацима  тог  несрећног времена и за наш  народ и за српски језик?
Овде имамо један парадокс: док су се новонастале државе-нације одрекле сербокроатистике, преименујући српскохрватски, у ствари српски језик, у свој нови- хрватски, босански, црногорски, јачајући тако своју иначе синтетичку нацију и државотворност, дотле српске путовође, како политичке, тако и оне смештене у главним српским институцијама, и даље истрајавају на сербокроатистици, нарушавајући интегритет српског језика и књижевности и државотворност српског народа. Српске институције се, на пример, нису још одрекле Новосадског договора из 1954, који је „Матица хрватска“ напустила још 1971. године, а који полази од става да Срби, Хрвати и Црногорци говоре истим народним и књижевним језиком. То су бесмислице! Кад су то Срби говорили кајкавски?! Али, то не смета да САНУ издаје 17. том  „Речника српскохрватског језика“, иако је СКА исти под називом „Речник српскога језика“ почела да издаје још почетком деведесетих година 19. века.

Ви сте, такође,  један од представника српске интелектуалне елите који је иницирао обнову „Матице српске дубровачке“. Колико је значајна њена обнова и шта је до сада успела да оствари новообновљена Матица?
Oбележавање стогодишњице „Матице српске“ у Дубровнику (август 2009), као и решеност да обновимо њен рад, иако у потпуно другачијем историјском, етничком, језичком, геополитичком контексту, представља историјски важан догађај. „Матицу српску“ у Дубровнику установили су, по жељи добротвора Константина Вучковића, Срби католици и Срби православни. Дубровачки књижевници, историчари и уметници Иван Гундулић, Медо и Нико Пуцић, Матија Бан, дум Иван Стојановић, Милан Решетар, Марко Мурат, Луко Зоре Лујо и Иво Војновић, Јорјо Тадић и многи други, све што је вредело у Дубровнику српски је мислило и српски писало.

__________  

Др Момчило  Суботић (1957)

Научни саветник на Институту за политичке студије у Београду. Објавио је седам књига и преко 60 научних чланака, осврта и приказа, приредио седам зборника радова.

__________

Учесници скупа

Поред др Момчила Суботића на скупу „О Србима муслиманске  вероисповести“ своје реферате презентовало је 18 учесника, од укупно 20 чији су радови објављени у зборнику. То су  историчари: Каплан Буровић, Славенко Терзић, Салих Селимовић, Радмило Петровић, Никола Жутић, Бранко Надовеза, Момчило Диклић; књижевници: Војислав Максимовић, Ненад Кебара, затим Слободан Јарчевић, Јово Бајић; етичар Раде С. Н. Рајић; филолози и лингвисти: Петар Милосављевић, Радмило Маројевић, Милош Квачевић; правници и социолози, социолози религије: Милорад Буха, Мехмедалија Нухић, Владан Станковић; етнолог, демограф Ирена Медар-Тањга.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Meni je bilo lično muka do Dodika.Zamislite tog čoveka koji je došao da se meša u predsedničke izbore u Srbiji.Bosanci su dobijali boračke penzije bar u Vojvodini, bili na svim položajima, nepismeni bili direktori.U ovom ratu su opet profitirali.Šta su se radili po N.Sadu od mafije, policije do pravosudja, i to svi povezani.Od najvećih komunista i julovaca postadoše najveće demokrate.Došlo vreme da se Srbija otarasi ovakvih…




    0



    0
  2. Milijana koje si vere srbske nisi nije bilo ni za ocekivati
    od vas da kazete nesto normalno




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *