Дмитриј СЕДОВ: МРТВИ ЧВОР СИРИЈСКЕ КРИЗЕ

20.јула ће у Савету безбедности Уједињених нација бити одржано заседање на коме ће се решавати питање смисла продужетка Мисије посматрача ОУН у Сирији. Мисија од 300 посматрача је почела да ради у априлу о.г. и прекинула је рад пре месец дана због ширења крвопролића до нивоа који угрожава безбедност чланова саме Мисије. Та мисија представља централни механизам у плану Кофија Анана за стабилизацију ситуације у Сирији. Уколико Мисија престане са радом план бившег Генералног Секретара неће моћи да се оствари, јер је требало да посматрачи буду „судије на терену“ (говорећи фудбалским језиком) који одлучују о оправданости поступака обе стране.

Први дани рада Мисије су дали извесну наду да ће она помоћи сређивању ситуације. Стране су унеколико смањиле активност борби, а опозиционари су чак ступали у контакте са посматрачима. Међутим, ускоро су схватили да им то неће одговарати. Из Мисије су кренула саопштења о масовним кршењима људских права од стране побуњеника, тако да је лик „бораца против Асадовог режима“ у западним масмедијима почео да бледи. Зато је ускоро опозиција почела да саботира комуникације са посматрачима. Као по правилу – члановима Мисије није дозвољавано да посећују насеобине које су побуњеници освојили, а представници антивладиних снага су им подметали дезинформације о ситуацији.

До сада није пронађен ни један начин, осим према плану Кофија Анана, да се ситуација мирно среди, и зато је Русија предложила да се рад Мисије обнови. Савет безбедности ОУН ће 20.јула да разматра управо тај предлог. Постоји нада да ће покровитељи опозиције ипак своје штићенике да натерају на сарадњу са посматрачима, јер иначе обнова рада Мисије неће имати никаквог смисла. Истовремено је и Москва схватила колико су те наде несигурне. У овом тренутку наоружана опозиција је успела да учини оно што јој је било најважније – побуна је прерасла у грађански рат, који је приковао сву пажњу међународне заједнице на себе. У ствари, 20.јул ће постати граница даљег развоја ситуације. Уколико Савет безбедности одбије да обнови Мисију, то ће значити и одбијање идеје мирног регулисања проблема и прелаз на разматрање „принудних мера за постизање мира“. То ће, треба да се претпостави, раздвојити сталне чланове Савета безбедности у две групе држава, од којих ће једна почети да делује мимо СБ ОУН.

Ствара се жариште за регионални рат. Учесници агресије ће највероватније постати сунитски суседи Сирије из „групе пријатеља“ који теже да на тај начин реше своје унутрашње проблеме. Да ли ће свргавање Башара Асада да ослаби чврсто затегнут чвор унутрашњих противуречности Турске, да ли ће оно да стабилизује краљевски трон Саудијске Арабије, који се и тако већ љуља, да ли ће избацити Катар међу „инжењере“ светске политике? Тешко! Без обзира на то борбеност влада ових земаља све више личи на авантуру, а над Сиријом је сабласт рата све видљивија.

У таквим условима ратни бродови три руске флоте – Балтичке, Северне и Црноморске – усмерили су се према Сирији како би се на Атлантику спојили и ушли у Источни део Средоземног мора. Треба подвући да је команда за излаз руских бродова према Сирији дата одмах пошто је делегација сиријске опозиције у Москви поновила тезу о неприхватљивости дијалога са Башаром Асадом и захтевала примену члана 7 Статута ОУН који предвиђа могућност интервенције.

То је за руску страну постало још један доказ, и то веома убедљив, чињенице да је „гугутање“ са тим људима потпуно некорисно. Они хоће рат без обзира што Башар Асад стално тражи нове компромисе. Кофи Анан је на конференцији за штампу у Техерану саопштио да Асад предлаже да се мировни план бившег генералног секретара ОУН који предвиђа потпуни свеопшти прекид насиља, унеколико измени. По новом предлогу било би могуће да се посебно регулише ситуација на најврелијим тачкама и да се, корак по корак, та пракса прошири на читаву територију земље. Али опозиционари за нешто тако неће ни да чују. „Нас повезује тежња да уклонимо Асада“ – изјавили су они у Москви. Највероватније је да после контаката са њима руска дипломатија једноставно потпуно губи жељу да са сиријском опозицијом коју је отхранио Запад, ради.

До краја јула у источном делу Средоземног мора ће се појавити групација Војно-поморске флоте Русије, сачињена од 11 бродова. Тако велику групу бродова овај део акваторије одавно није видео. У суштини, она ће приказати све најбоље што имају руске војно-поморске снаге, а што се налази изнад воде, а у стању је да извршава стратешке задатке. Ако се не заборави да пет бродова из ове групе припада десантним, а да цела групација може да превезе неколико хиљада поморских пешадинаца, то би требало да буде повод да се они, који воле да кроз сиријски пожар приказују набилдоване мишиће, добро замисле.

Наравно, циљеви појављивања групације су потпуно мировни. То је вежба могуће евакуације руских грађана из Сирије и обезбеђење базе Тартус. Међутим, чланови Савета безбедности, који 20. јула доносе одлуку, тешко да неће приметити руске бродове уз обале Сирије. Уосталом, и генерали из „групе пријатеља Сирије“ који спавају и виде „ослободилачки поход“ на ту земљу, мораће да рачунају да блокада земље са мора и контрола њеног ваздушног простора постају све непријатнији. Ватрена сила руске групације ће имати снагу да омогући да се Сирија прикрије од напада и са мора и из ваздуха.

У неким руским масмедијима покушавају да се издевају са слањем руских бродова у Средоземље: шта се трпате тамо, где вам није место? Па то је само симулација политике велике државе, и ништа више… Да се ступа у полемику са таквим ауторима заиста нема смисла, али су у једном он у праву: за сада је војна компонента спољне политике Русије заиста прилично слаба. Међутим, оно што се предузима – то је заиста неопходно. Јер је апсолутно потребно да се најзад војна хистерија у вези са Сиријом сасече.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)