Дејвид Гибс: Антисрпска пропаганда Запада још није достигла зенит

Разговарала Биљана Ђоровић

Настојао сам да сагледам  на који је начин војна интервенција Запада 1999. године употребљена у циљу учвршћења америчке доминације после завршетка Хладног рата, а са овим је био блиско повезан и амерички циљ да пронађе нову улогу за НАТО као кључни инструмент америчке хегемоније

 

После објављивања књиге „Хуманитарна интервенција и разарање Југославије“, Дејвид Гибс, професор политичких наука и историје на универзитету у Аризони суочио се са захукталом пропагандном машинеријом конструисаном за форматизацију ратова на простору бивше Југославије у духу неоколонијалне орвелијанске матрице Новог светског  поретка, особито деловањем група за flack регрутованих из редова хрватско-албанско-муслиманских кругова на Западу. Међу овим „активистима“ иначе предњачи  Марко Атила Хор, предавач историје  на Универзитету „Кингстон“ у Лондону. (Занимљиво, вероватно не и безначајно је да су родитељи поменутог Хора хрватска историчарка Бранке Магаш и Британац Квентин Хор).
Дејвид Гибс, наш саговорник, аутор је књиге „Хуманитарна интервенција и разарање Југославије“. Гибс је проблематизовао образац по којем је агресија на Југославију представљена као добар хуманитарни рат, чиме је установљен модел којим се оправдавају интервенције које САД и НАТО, после слома Совјетског Савеза, спроводе у свету. Професор Дејвид Гибс је у овој књизи изнео бројне исказе сведока тужилаштва на суђењу Слободану Милошевићу, податке из дебата у парламентима Француске, Британије и Холандије, као и мемоаре међународних учесника конфликата на Балкану, показујући сву комплексност сукоба на Балкану који су америчкој јавности приказани као у цртаћима у којима Срби играју улогу нацистичких агресора, а босански муслимани, Хрвати и Албанци су Јевреји, жртве.

Пропагандна машина Новог светског поретка систематски се обрушава на сваког ко се усуди да непристрасно и према етичким академским стандардима  испита суштину и значај догађаја на просторима Југославије током деведесетих година прошлог века. После своје изванредне анализе изложене у студији: „First Do No Harm: Humanitarian Intervention and the Destruction of Yugoslavia“, (Vanderbilt University Press 2009. године) и ви сте постали мета напада група за флек и појединаца обједињених у заштити званичног наратива.
Многи људи који су публиковали своје радове у којима су настојали да непристрасно одреде смисао и значај дешавања на простору бивше Југославије деведесетих  година прошлог века, суочили су се са нападима…  Разуме се по свом пореклу не припадам, нити сам интересно повезан са било којом етничком групом са простора бивше СФРЈ. Сврха мог рада је била другачија од заступања ма чијег интереса, осим интереса науке и истине, и ја сам настојао да сагледам  на који је начин војна интервенција Запада 1999. године употребљена у циљу учвршћења америчке доминације после завршетка Хладног рата, а са овим је био блиско повезан и амерички циљ да пронађе нову улогу за НАТО као кључни инструмент америчке хегемоније. Истражујући овај процес нисам се посебно фокусирао на то која је етничка група најодговорнија за сукобе, већ је моја генерална претпоставка била да су све подједнако биле одговорне за разбијање Југославије и злочине који су почињени, с тим да је на крају Србија починила већи број злочина, делимично због тога што је била  најбоље наоружана. Заиста нисам видео Србе као једине који сносе одговорност за несрећу, већ сам јасно сагледао и одговорност других етничких група, посебно Хрвата који су одиграли значајну улогу у разбијању Југославије. Тиме сам дошао у сукоб са људима који су партијски прилазили овом проблему. По њиховом мишљењу нисам био довољно критичан према Србима и јасно је да су антисрпске групације глорификовале интервенцију Запада. Разлика између мене и њих довела је до мог сукоба са људима, попут Марка Атиле Хора.

Установљење новог геостратешког и идеолошког пројекта Запада претворило је  Балкан у лабораторију за тестирање имплементирања евроатлантске постнационалне идеологије Новог светског поретка заснованог на хегемонистичкој позицији САД-а и ЕУ. Бучном пропагандом и доминацијом у медијском и информативном простору САД и ЕУ су се представиле и као бастион за заштиту добра и вредности.
Немачка је одиграла кључну улогу у разбијању Југославије давајући подстрек Словенији и Хрватској много пре него што је рат отпочео да то учине, а остале западне силе су дозволиле Немачкој да преузме вођство, у неким случајевима невољно, али су допустиле. Немачка је била главни фактор; не верујем да би Хрватска и Словенија икада  разматрале могућност сецесије да није било снажне подршке Немачке. Сецесија је довела до ратова, а ратови до злочина, тако да западне силе сносе део кривице за почињене злочине. Изненађујуће, али истинито,  САД нису играле кључну улогу у овом процесу, али су крајем 1992. креатори америчке политике били  решени да искористе нове могућности које је нудио распад Совјетског Савеза 1991. године: околност коју је требало искористити за успостављање новог поретка једностране хегемоније САД-а, без оних који би је могли довести у питање, као и у циљу овековечавања ове доминације у будућности. Ова перспектива је нашла одраз у концепцијском документу Пентагона „Defense Policy Guidance“ из 1992. године, којим су аутори – потпредседник САД-а Дик Чејни, заменик министра одбране Пол Волфовиц и други неоконзервативци, конципирали политику унилатерализма и превентивних војних акција како би спречили било коју другу нацију да досегне статус суперсиле и тиме угрози приступ САД-у нафти и другим ресурсима. Многи од главних елемената ДПГ укључени су у Стратегију националне безбедности САД-а, из 2002. познату као „Бушова доктрина“. Југославија је постала главна арена у којој су САД и ЕУ тражиле прилику да увежбавају своје односе моћи.

Ваша студија и ви лично постали сте предмет деловања пропаганде: системског и систематичног деловања различитих група за флек (flack), као дела пропагандне антисрпске машине која још увек ради по истом програму и коду.

[restrictedarea]

Мислим да сте у праву. Још од самог почетка југословенских ратова Хрвати су се показали као супериорни у глобалној пропаганди, док су Срби у том смислу били апсолутно неделотворни и нису знали да играју ту игру. Од самог почетка и Хрвати и босански муслимани били су у стању да користећи технике манипулације стекну велику предност. Алија Изетбеговић је отворено признао да је у великој мери претеривао у вези са српским злочинима, како би  утро пут војној интервенцији…

Водећа фигура пропаганде машине је Марко Атила Хор?
Да, Марко Атила Хор, предавач историје  на Универзитету „Кингстон“  у Лондону и наводни балкански стручњак… Он представља водећу фигуру у пропагандном деловању  које се базира на застрашивању, општем месту деловања шире заједнице пропагандиста са којом сарађује. Хор се отворено хвали да су писци који се не слажу са његовим позицијама попут „јагањаца на клању“, који ће сигурно „жртвовати сав углед који би могли да имају“. Методологија његовог рада исцрпљује се, не у аргументацији усмереној на дело аутора, већ на нападима на личност: на морални лик и карактер аутора са којим се не слаже. Метод је застрашујући  и ефикасан јер нападајући морални карактер опонента гуши и супримира сваку праву дискусију у вези са оним што се догодило у Југославији, у значајној мери одстрањујући претпоставке за њено вођење у  јавном простору.

У деловању се препознаје стандардна методологија група за флек које нападају ad hominem, маркирајући и етикетирајући сваког ко се усуди да непристрасно истражује. Хрватски лоби и муслимански лоби за геноцид су водећи контролори јавног дискурса, а њихове групе за флек су мајстори пропаганде и вршења константног злочина над чињеницама. Каква су ваша сазнања о њиховој организацији, финансирању и системској и структурној увезаности са универзитетима, медијима и политиком?
Деловање пропагандног лобија може се веома добро показати на примеру ангажовања америчке ПР агенције „Рудер Фин“ која је радила против Срба  за све три стране: Хрвате, босанске муслимане и косовске Албанце, а која је била веома ефективна у уобличавању или прецизније речено пропагандној форматизацији ових ратова. Деловање „Института за Босну“ контролисано је од стране његових власника Квинтина Хора, оца Марка Атиле Хора, у оквиру којег делује и његова мајка Бранка Магаш. Пропаганда свој успех заснива на оправдању које обезбеђује за ту моћ. То је стара прича која каже да победници контролишу историју. Победници су у овом случају САД и НАТО, а њихови клијенти су Хрвати, босански муслимани и косовски Албанци. И када  Атила Хор аргументује у корист војне интервенције Запада, он то чини са позиција снаге, базирајући аргументацију на неоконзервативној политичкој агенди која слави америчку хегемонију. Постоји мрежа људи који делују на универзитетима, у медијима и на Интернету, који воле да чују управо оно што Хор говори у прилог интервенционизму, јер је много лакше и једноставније пристати на оправдавања и величања интервенционизма него га проблематизовати. Не знам да ли постоји било какво директно финансирање ових група које делују у склопу балканске пропагандне машине.

Медијски пропагандни јуришни одреди, по увидима професора Едварда Хермана, функционишу у спрези са босанско муслиманским лобијем за геноцид, финансираним делом од западних влада, а делом из приватних фондова моћника какав је Џорџ Сорош. Своју валидацију добијају од стране институција каква је МКТБЈ чије се пресуде и оптужнице комбинују са радом великог броја НГО-а, медија и веб-сајтова који континуирано мотре на тзв. порицаче геноцида. Но, невероватно је да је Хор и вас назвао „порицатељем геноцида“ и оптужио вас чак и за антисемитизам, иако сте ви сами јеврејског порекла.
И поред тога што се са Едвардом Херманом не слажем  у вези са свим питањима, свакако се слажем са његовим увидом да је МКТБЈ одиграо кључну улогу назвавши масакар босанских муслимана у Сребреници геноцидом. Та одлука МКТБЈ-а је била веома контрадикторна и поједини водећи правни експерти су били веома критични у односу на ту одлуку, зато што она еродира сам концепт геноцида. Зашто је овде (зло)употребљен појам геноцида? Због чега није употребљен појам ратног злочина, што је Сребреница свакако била?  Била је и више од ратног злочина, најгори злочин који се може починити, али ако  велики број злочина који се не могу назвати ратним злочинима назовемо сада геноцидом овај појам ће изгубити своје карактеристике и девалвирати. Људи попут Хора и они који изгледа да раде са њим, све оне који критикују начин на који МКТБЈ води овај случај оптужују да су порицатељи геноцида,  што је термин који служи за застрашивање и поругу критичара.  Али ту постоји нешто о чему се мора дискутовати, јер одлука која је донесена од стране суда и која је прогласила оно што се догодило у Сребреници геноцидом, драматично мења начин на који се термин употребљава. Оптужити оне који сматрају да је неопходно расправити ово питање да су порицатељи геноцида представља недопустиво опасно етикетирање које има за циљ да ућутка опоненте. Ипак, веома добро знам шта је геноцид: мој отац је рођен у Немачкој и највећи део моје породице је збрисан са лица земље током Другог светског рата…

Пропаганда је убојито оружје у условима у којима је системски подржана. Дрскост и бескрупулозност којима се служе ове групе за флек су безобалне: у питању је методологија која укида саму могућност вођења аргументоване расправе.
Дрскост која карактерише Атилу Хора мора се подвући: Хор ме је буквално оптужио тако што је ставио под знаке навода нешто што ја нисам, чиме је изврнуо како буквално значење формулације изнете у мојој књизи, тако и суштину мојих изнетих ставова,  и при том је мене оптужио да се служим измишљеним цитатима. Када сам доказао да се ради о лажној оптужби, Хор никада није повукао своју тврдњу. Историја као наука је веома озбиљна област да би се допустило да се они који се њоме баве  користе подметањем лажних цитата, али то је управо оно што се овде догодило. драматично оцртавајући тип и домете пропаганде која се овде примењује.

Интернет је преплављен најбесмисленијим оптужбама усмереним против вас. У приказу ваше студије на  може се прочитати да сте присталица Србије и Русије …   као и да сте пријатељ са агентом КГБ-а и аутором  „Гардијана“ (име изостављамо како би избегли понављање клевета,) а да ви у реалности  никада нисте чули за тог човека. После  првог Хоровог напада написали сте дугачак одговор којим сте исцрпном документацијом убедљиво показали да се ради о конструкцијама и лажима…
После одговора на његове екстравагантне оптужбе у којем сам показао да се ради о грубом фалсификовању и лажима, сматрао сам да ће се читава ствар окончати, јер уколико изнесете доказе о лажним оптужбама, особа која се тиме служи губи кредибилитет (бар би тако требало да буде у академским круговима), али, уместо тога, Хор је наставио са изношењем све екстравагантнијих оптужби, показујући, по мом мишљењу, веома мало обзира према томе да ли је оно што говори лаж или истина. Презентујући своје текстове на бројним веб-сајтовима, посебно на „Modernityblog“-у  на којем постоји велики број углавном анонимних подржавалаца, Хор је континуирано публиковао дифамације у циљу мог застрашивања.  Морам признати да сам био узнемирен, јер није постојала могућност да се отвори аргументована рационална дебата у вези са овим питањима.

Ви сте  поднели жалбу против  Хора његовој матичној институцији, Универзитету „Кингстон“, тражећи извињење за  лажне оптужбе и квалификације које је изнео  у својим нападима против вас. Мартин Меккилан (Martin McQuillan),  декан Универзитета „Кингстон“  за уметност и друштвене науке, примио је вашу жалбу пре седам месеци, али осим потврде да је жалбу примио, никакве реакције или одговора није било.
Чекао сам седам месеци на одговор декана и пошто га нисам добио, одлучио сам да напишем јавни текст о ономе што ми се догађало и уз текст сам објавио и своју жалбу Универзитету „Кингстон“, наводећи и име декана  којем је жалба била и упућена. После тога је он одговорио рекавши у свом одговору да се ова Хорова активност одвијала изван регуларних академских активности, чиме излази изван оквира одговорности универзитета и потпада под домен академских слобода. Дакле Хорови напади на мене спадају у домен академских слобода. Но, на већини напада усмерених против мене, Хор се идентификује као члан Универзитета „Кингстон“, што свакако представља контрадикцију у односу на оно што у свом одговору изјављује декан овог универзитета. Јасно је и да се лажне тврдње и преваре не могу подвести под појам академских слобода и да је универзитет у обавези да спроведе дисциплинске мере према оном ко износи и конструише лажне тврдње. Моја је претпоставка да је декан универзитета консултовао правни тим Универзитета „Кингстон“ и да су му они саветовали да се универзитет званично дистанцира од читаве ствари што је више могуће.

Каква је улога „Института за Босну“ у деловању „Балканске пропагандне машине“?
Хор је повезан са асоцијацијом писаца са којом дели своје перспективе, особито са онима који припадају балканској дијаспори у Великој Британији и САД-у.  Хор је бивши студент Ива Банца, професора са Универзитета „Јејл“, који је касније постао министар у хрватској влади. Он је такође близак са Јосипом Глаурдићем, још једним бившим Банчевим студентом, а био је активан у неоконзервативним политичким групама, нарочито у оквиру „Хенри Џексон Социјети“, као и „Института за Босну“ којим руководи његов отац,  док се мајка у импресуму универзитета наводи као консултант. Обе ове организације су биле главни извори интервенционистичке пропаганде и имале су значајан утицај са обе стране Атлантика. Поред тога, Хор је повезан са академским круговима  на „Оксфорду“ и „Кембриџу“ – делимично преко својих родитеља и мреже „Института за Босну“.

Ноам Чомски је такође био предмет манипулација и пропаганде на начин који је парадигматичан за деловање балканске пропагандне машине као и самог Хора. У питању је интервју Еме Брокс са Ноамом Чомским који је лондонски „Гардијан“ објавио под саркастично упитним насловом: „Највећи интелектуалац?“
Погледи Чомског на дешавања у Југославији су веома слични мојим. Он осуђује злочине које су починили Срби, укључујући дешавања у Сребреници из јула 1995, али посматра дешавања на овом простору у много ширем контексту који показује да су  западне силе одиграле веома значајну улогу у ратовима. Оно што се догодило са Чомским показује да на Западу није довољно да не будете на страни Срба, већ је неопходно да будете антисрпски настројени да не би били проглашени за лошу особу. Чомски је заузео објективну позицију у односу на балканска дешавања деведесетих и 2005. године у лондонском „Гардијану“ се појавио интервју Еме Брокс са Ноамом Чомским, који оптужује Чомског да пориче масакар у Сребреници, тврдећи да када реферише на масакар у Сребреници, Чомски реч масакар ставља под знаке навода, доводећи у питање реалност таквог догађаја, што није била истина. Чомски и други су протестовали захтевајући да се поднесу докази за ту тврдњу  и на крају су уредници „Гардијана“ били принуђени да објаве опширно извињење и да повуку текст са свог веб-сајта, под објашњењем да се ради о лажима садржаним у кључним аспектима текста, што је било веома компромитујуће за овај магазин.

И шта је у том контексту урадио Хор?
Хор је протестовао у вези са одлуком уредничког колегијума да се извини Чомском. Користио се својом екстравагантном реториком како би добио поене за своју агенду. По њему, аутор напада на Чомског је  добила „нож у леђа“ од стране уредника и била изложена „неупоредивој кампањи клеветања“, укључујући инсинуације да су се  уредници ставили на страну „Милошевићевог лобија“. Наравно, без иједне речи о притужбама о фалсификовању.  Занимљиво је да  Хор није спорио да чланак садржи лажне информације у вези са карактеризацијом масакра Чомског у Сребреници, већ је то подвео под „малу грешку у детаљима“, једва достојну ма какве критике. И овај случај нам показује колико Хор држи до чињеничне тачности.  Он међутим показује напор да се дискредитује било ко, ко доводи у питање званични наратив о ратовима у Југославији.

Истина о ратовима у бившој Југославији, упркос чињеничној евиденцији, бројним студијама непристрасних научника и новинара, али и мемоарима значајних политичких играча на овом терену, не допире до јавног дискурса који је опасан бодљикавом жицом институција, деловањем група за флек, невладиних организација и медија сједињених у одбрани симулакрума.
Ратови у Југославији су од великог значаја за дефинисање стратегије успостављања моћи у постхладноратовском периоду. Они су постали окосница за успостављање нове структуре међународних односа која је и сада на снази. И многи ратови који су уследили су по мом мишљењу у директној вези са ратовима у Југославији. Ратови у Ираку, Афганистану и Либији су оправдавани референцијалом на ратове у Југославији, док су захтеви за интервенцијама у Сирији, Дарфуру, у другим местима имали за окосницу своје рационализације поједине догађаје из ратова у Југославији. Чињеница да је то урађено са сензационалним успехом, као и да су преговори или употреба ненасилних мера и средстава у решавању конфликата,  после догађаја у Југославији виђена као неприхватљива,  допринели су  креирању ратнохушкачке атмосфере која слави рат и не препознаје ризике и опасности рата. Превиђа се чињеница да ратови обично ситуацију чине много гором, што је на драматичан начин показано у Ираку и Афганистану, а временом ће се показати и на примеру интервенције у Либији. Верујем да ће се људи навићи на војне интервенције и да ће их нормализовати у позитивном конотативном смислу, а разлоге за то требало би видети у наративу који је конструисан у САД-у и Европи, у вези са ратовима у Југославији. Управо због тога верујем да је разумевање природе ових сукоба, њиховог тока и смисла од круцијалног значаја који се не исцрпљује у разумевању прошлих већ суштинском и судбинском разумевању садашњих догађаја и процеса.

________

Пропаганда

Империјални походи морају бити поплочани добрим намерама. Како је то показао професор Едвард Херман: у пропагандном неоимперијалном систему, веома је важна нарастајућа улога официјалне и снажне пропаганде коју реализују интересне групе као  моћан природни извор енергије за нападе на личност оних који настоје да непристрасно утврде истину о догађајима који се пропагандно институционализују. Активност ових група за flack је веома агресивна и спроводи се углавном на Интернету. То се у потпуности показало на примеру разбијања Југославије од стране Запада, када су западни медији сместа повели агресиван пропагандни рат против Срба који још увек траје будући да је Сребренички наратив институционализован као casus belli за потоње ратове, разарања и убијања. Јуришни медијски одреди удружени су и оснажени мрежом хрватског, албанског и муслиманског лобија за геноцид, обилато спонзорисаним од стране западних влада и приватних фондова моћне елите.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. znamo… Nemci su se ‘svojski’ potrudili, da Srbima “ustupe” mesto ‘dezurnog otiraca’ ?! A dostignuca nacisticke propagande – ‘unapredjeno’ je – do neslucenih visina – pa se fabrikovanje lazi – raspostrlo po svetu, kao veoma omiljen ‘brend’ potrosackog drustva ?!

  2. Лажна прича о ратовима у Југославији се користи као средство за потчињавање суверених држава, од Авганистана, Ирака, и Либије у прошлости, Сирије данас, па до Ирана, Русије и Кине у будућности. У том контексту је западним империјалним силама, јако важно да Србију држе потчињеном, јер док је Србија под квислиншком влашћу, наратив о спречавању понављања геноцида злих Срба, над добрим муслиманима, и Хрватима неће озбиљно бити доведен у питање. Јасно је да је у таквим условима било каква идеја о побољшању живота у Србији, пука илузија. Иѕ тог разлога све освешћене и патриотске снаге у Србији и расејању, морају да се уједине у борби за ослобођење Србије од колонијалног ропства.

  3. Зѕвонимир

    Малобројни западни интелектуалци међу којима је и Дејвид Гибс који дижу свој глас и стају у одбрану истине и правде сигуран су знак да се савест човечанства буди и да се ближи дан када ће се дебели зидови лажи без којих глобална империја неби могла да функционише срушити као кула од карата.Хвала аутору и Печату што су нам пружили прилику да упоѕнамо неке од њих.

  4. Поштујем напоре и настојања Дејвида Гибса да унесе више светла у намерно замагљену историју разбијања Југославије. Резултати тих настојања су такође за поштовање. Разобличио је многе лажи и разоткрио главне актере и њихове циљеве. Ипак, чини се да није успео да се потпуно ослободи утицаја њихове пропаганде. Он је, наиме убеђен да су Хрвати, босански муслимани и косовски Албанци били агилнији и вичнији од Срба у пропаганди. Њихиово ангажовање агенције Рудер Фин било је врло делотворно, јер је та агенција успела да створи медијску слику која је њима одговарала. Дакле, ипак су Срби криви ако не баш за све злочине који су се догодили, оно бар за ту рђаву слику која је настала у јавном мњењу Запада. Да ли је то баш тако?
    1. Разбијање Југославије Запад је себи поставио за циљ много пре окончања Хладног рата. Главни мотив је био да се уништи самоуправни социјализам који је деловао врло заразно.
    2. За остваривање тог циља Запад се припрема дуго и упорно. Главне припреме се врше кроз специјалне службе и пропаганду а ради придобијања,окупљања, организовања, па и наоружавања људи који ће подржати и изводити то разбијање.
    3. Сецесијом Словеније и Хрватске започиње остварење тог циља. Али, погеан је став да је Немачка подржавањем тих сецесија, изазвала ратне сукобе. Стварно, прозападни људи из Совеније и Хрватске су подржали Запад у разбијању Југославије проглашавањем независности и изазивањем ратних сукоба.
    4. Рат у Босни и Херцеговини је, такође био у функцији разбијања Југославије. Али, ту је додат још један циљ: претварање НАТО-а у “кључни инструмент америчке хегемоније”.
    5. Сукобе на Ким-у такође, припрема, организје и изазива Запад, а ради разбијања Србије и увођења “хуманитарних интервенција” у међународну праксу.
    Ово нису били циљеви Совенаца, Хрвата, босанских муслимана и косовских Албанаца. Њих је Запад само искористио ради остваривања својих циљева. При томе, највећи део онога што су урдили прозападни Словенци, Хрвати, босански муслимани и косовски Албанци било је на штету и њихових народа. Јер, Југославија је била и њихова држава, а њеним разбијањем сви народи Југославије су претрпели штету и сви су изгубили слободу.
    У светлу ових чињеница много је јасније зашто су прозападни Словенци, Хрвати, босански муслимани и косовски Албанци били успешнији од Срба у попаганди на Западу. Јер, као што је познато, јавно мњење на Западу је строго контролисано и усмеравано. Све што су изјављивали примано је од добро контролисаих медија Запада као сушта истина. Једини услов је био да одговара циљевима Запада. Да је то тако, могу да нам посведоче и прозападни Срби, јер и њихова реч се на Западу не само чује него се и уважава. А могу да посведоче и они који нису Срби, а дрзнули су се да нешто кажу што се коси са интересима “Империје”. Њихова реч не може да доспе до јавности Запада, јер их медији прећуткују. Могу само да напишу књигу која ће бити прећутана, а они ће бити нападнути као људи. Постају лоши момци, скоро као Срби који се нису уклапали у интересе Запада. То су на својој кожи могли да осете сви слободни мислиоци без обзира на тему којом су се бавили само ако су рекли нешто што се не уклапа у идеолошку слику коју Запад ствара о себи и својим цињевима.

  5. Tvrdim da je najveci doseg pogubne propagande protiv srpskog naroda i DRZAVE postignut dovodjenjem apsolutnih VELEIZDAJNIKA na vlast u SRBIJI.Sve pocinje od DJINDJICA, koji salje u HAG sve one koji su se suprostavili NATO-u, on pocinje prvi da svu krivicu za rat na ex Ju. porstoru pripisuje MILOSEVICU a time i SRBIJI, a ideja o “mekanom i dobrovoljnom” odvajanju KOSMETA od SRBIJE mu je PRIHVATLJIVA. Sve sto je Djindjic radio zamaskirano,glupi i naivni TADIC,odradjivao je isto hvaleci se jos time.Gajim dubeke sumlje da duet NIKOLIC – DACIC imaju volje da ucine radikalne promjene i uvjerljiva skretanja, a sve dok se to ne dogodi (RADIKALNA PROMJENA KURSA PREMA ZAPADU – AMERICI i EU) PROPANGADA protiv SRBIJE ce uvjek biti u uzlaznoj putanji……….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *