Почетна / Колумне / Дефиниција рата је највећи изазов за Вучића и Дачића

Дефиниција рата је највећи изазов за Вучића и Дачића

Пише Ратко Дмитровић

Што год да покушају, како год да се поставе према међународној заједници и суседним државама, Александар Вучић и Ивица Дачић имаће нерешиве проблеме и наставак понижавања и стагнирања Србије све док не сруше једну велику лаж која на овим просторима живи двадесетак година

 

Пре много година када сам млад, наиван, незрео, пун необјашњиве, углавном бескорисне енергије кренуо сам да писаћом машином рушим постојећи и градим бољи свет, заиста сам мислио како се текстовима у новинама у корену могу мењати друштвене околности, процеси, људи. Младост, неискуство, ништа ново. Мењао сам једино себе. Али релативно брзо одбацио сам потребе да копам шанчеве којима би вода, по мојим схватањима, требало да иде. Касније ми је било довољно да ми неко каже: није ти лоша она теза. И таман кад се умириш у новој спознаји, ослобођен „обавезе“ да креираш ново друштво и туђ живот, наиђеш код познаника, пријатеља, јавних личности, колега, политичара… на своје мисли, идеје, чак целе реченице из одређених текстова, али сада са туђим потписима и убеђивањима како је то добро и корисно. Отело се, побегло и живи сопствени живот, а ти ћутиш и опет ти драго, постигнут је циљ, сасвим свеједно на који начин.

ВЕЛИКИ ПОЛИТИЧКИ ПОТЕЗ
Крајем октобра 2010. године објавио сам у „Печату“ текст „Прича о Милошевићу као сотони вуче Србију у амбис“. Ништа епохално, разрада тезе да ће Србија и Срби још деценијама вући букагије на ногама све док на плећа не оборе лаж, смишљену у Београду, послату у комшилук и цео свет, па отуда пласирану као колосалну оптужбу, без права на жалбу, да је Слободан Милошевић разбио Југославију, изазвао све ратове вођене на овим просторима деведесетих година. Као и обично, назвало ме је неколико пријатеља да кажу прочитали смо текст, да се слажу са основним поставкама, али да то ништа променити неће, јер у Београду не столују људи који би имали храбрости да „помилују“ Милошевића.

[restrictedarea]

А онда, десетак дана пошто је текст објављен, двојица врло озбиљних и у Београду познатих људи позвала су ме на разговор управо о споменутом тексту. Њима се основна теза учинила толико значајном да су веровали како ће неко у тадашњем Тадићевом режиму, на било којем нивоу, сигурно имати памети и стрпљења да седне и саслуша ширу елаборацију на споменуту тезу, па то онда дотури и самом Тадићу. Ево, ми ћемо, рекли су, уговорити сусрет и верујемо да би то могла да буде некаква прекретница, у сваком случају велики политички потез. Један од њих, својевремено члан Демократске странке, био је спреман да одмах, из истих стопа, оде и покуца „на одређена врата“ и уговори састанак. Нема од тога ништа, рекао сам им. Ове „жуте“ то нити интересује, нити им пада на памет да о томе разговарају. Аааа, не, били су упорни моји саговорници, само се ти припреми, ми ћемо тај састанак сигурно уговорити и зваћемо те. Већ сутра. Наравно, то сутра никада није дошло. Неколико месеци касније случајно сретнем једног од те двојице и упитам га шта би са оном идејом. Ништа, заборави, нису хтели ни да чују о томе, чак су нас исмејали, рече човек све вртећи главом.
Због чега ово спомињем? Због нове Владе Србије. Што год буду подузимали Ивица Дачић и Александар Вучић, основни чиниоци те владе, неко ће им, повремено или у континуитету, у Београду или изван Србије, јавно или у интимним разговорима, предбацивати Милошевића и деведесете. Крену ли у трку „претицања Тадића“, у серију извињавања свима и свакоме, са могућим одласцима у Поточаре, клањањима пред „жртвама српског терора“, сталним причама о српској агресији… чак и у таквој ситуацији (видели смо у Тадићевом случају) никаквог добра Србији неће донети. Напротив, време је показало, бар последњих дванаест година, да су сваки српски уступак и самопорицање за собом повлачили не разумевање и истоветно понашање друге стране, већ нове ултиматуме и нова понижења и Србије и Срба.
Колико познајем Александра и Ивицу, тако нешто неће се догодити, али никаквог добра – ни њима на политичком, ни Србији на општем, а Србима на личном и колективном плану – неће донети ни евентуално избегавање теме: Милошевић и деведесете. Могућа стратегија; нећемо се бавити прошлошћу, препустимо историју историчарима, само ће их (Дачића и Вучића) додатно пацификовати, држати у латентној претњи од мат позиције у односима са земљама бивше Југославије и међународном заједницом. Из разумљивих разлога предност дајем суседним државама, некадашњим саставним деловима земље Југославије, јер управо те државе, Хрватска, Босна и Херцеговина и Словенија, пре свих, уз асистирање међународне заједнице, Србију држе у месту, опасану теговима прошлости, оптужбама да је разбила Југославију и да би као таква требало и мора да ћути, гута оптужбе, увреде, лажи…
Такво схватање и та позиција, коју је осам година обликовао и учвршћивао и онај несрећник Тадић, непремостива су препрека за Србију, плот који се не може прескочити. Али се може (и мора) срушити. Без тог рушења, без на истини успостављене дефиниције рата деведесетих, Србија нема никакву шансу. Ко год да је води. Без обзира на могући високи степен кооперативности према Западу. У таквој ситуацији нормално је да Хрвати у Србији имају 250 својих фирми, док Срби у Хрватској не могу да пазаре ни сервис акумулатора. Ако им то и пође за руком подигне се кука и мотика – „агресор купује по Хрватској“ – и све убрзо пропадне и бива затворено. Остане ли Милошевић (читај, Србија) кривац за све ратно и све ружно што се догађало у годинама завршног убијања Југославије, нема тог мозга који ће Србији вратити част, углед и просперитет. То једно са другим не иде.

ИГНОРИСАЊЕ СРБА
Југославију је срушио сепаратизам Словеније и Хрватске, исте силнице настале давно, у данима првог уједињења, 1918. године, када су Словенци и Хрвати по сваку цену хтели да побегну од утапања у Аустрију, Италију или Угарску. Свесни да им тадашњи владари Европе неће дати националне државе потражили су, брзо се видело, привремени смештај под српском шајкачом и чекали прилику да се осамостале. Фашизам на који су са одушевљењем прилегли 1941. године спречио их је да старе циљеве остваре 1945. године. Сачекали су двадесетак година, да се топови охладе, гробови затраве, а сећања избледе и кренули у сепаратизам, у разбијање Југославије. Био је то Маспок 1971. године. Али, тада је Берлински зид био још веома чврст, а ни Титу се није дало да ремети лични конформизам у свом идеолошком царству. Исти људи, маспоковци, са истим идејама, али сада уз наглашена пријатна сећања на Независну државу Хрватску и усташки покрет, излазе на политичку позорницу 1990. године и успевају у својим наканама.
Босански муслимани су, као и 1941. године, поверовали да им је место уз Хрвате. Одбили су све предлоге и срушили сва споразуме постигнуте са Србима, закључно са Кутиљеровим планом, решењем за мирну Босну. Алија је најпре прихватио, а онда одбацио Кутиљеров план. Тако је почео рат у Босни, прегласавањем и игнорисањем Срба и њихових интереса.
Београд је прихватао прекомпозицију Југославије, тражећи да све републике и сви народи буду равноправни. Словенци и Хрвати су тражили да буду равноправнији од других. Хрватска је срушила све тада важеће савезне законе, почев од сопственог уставног одређења по којем је та република била дефинисана као заједница два конститутивна народа, Хрвата и Срба. Ни то им није било доста, па су од Срба, као Павелић 1941. године, тражили да потпишу Изјаву о лојалности новој држави, да прихвате „истину“ по којој је Југославија била тамница народа са Србима као тлачитељима, жандарчинама. Срушени су готово сви споменици партизанске (српске) антифашистичке борбе у Хрватској и успостављене нове вредности. Усташке. По градовима Хрватске – Сплит, Сисак, Загреб, Осијек – почеле су ликвидације виђенијих Срба. Следило је проглашење ЈНА окупаторском војском и оружани напади на гарнизоне ЈНА.
Тако је почео рат у бившој Југославији. Ко год тврди другачије, тај је обичан лажов и лаже са врло јасним циљем. А онај Србин, како год да се зове и какву год позицију да заузима, који нема храбрости да ову истину изнесе на видело, у разговорима са суседима или међународном заједницом, свеједно, унапред је осуђен на неуспех. Тај Србима добра донети неће.
Нема економског бољитка, ни препорода Србије без јавног рушења лажи о Милошевићу као разбијачу Југославије и Србима као агресорима и покретачима рата. Поновићу – то једно са другим не иде.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Neke stvari se dešavaju mimo DOSOVSKOG ŽUTOG KARTELA. Koje mogao
    zamisliti sedamdesetih godina rehabilaciju Draže,povraćaj oduzete
    imivine život Kraljevske porodice u Belom Dvoru i,t,dalje. Žuti
    kartel se okliznuo i strmo galavo pada u ambis. Sramno izručenje
    predsednika Miloševića na Vidovdan đelatima haškog suda mora
    doći na red ozbiljne istrage i doneti pravilnu odluku. Kao što su
    Brozovci optuživali Dražu,tako su razni Soroševci i plaćenici
    Nato imperije optuživali Miloševića.I za Dražu i Miloševića i sve
    izručene HAŠKIM ĐELATIMA mora istina pobediti.




    0



    0
  2. Kapu dolje pred Vama i Gos.Reljicem!!!Vazali danas dobivaju NOBELA,ali im narod ne ispvjeva pjesme,uspjelo je to samo M.Kraljevicu(nema dokaza da nije ucestvovao u KOSOVSKOM BOJU na strani turaka).Od antike je poznato,da je po zapovijedi prirode sramota trpjeti nepravdu,no cini mi se da i dalje vecina iz Vase branse trosi svoju energiju boreci se na strani svog neprijatelja.
    Pripadam narodu kao i Vi,kome negiraju prava na antropoloske vrijednosti.Moj pokusaj da za novac pokusam ukazati na nepravdu kojoj smo izlozeni ostao je pokusaj,cak i u novanama u kojima Vi saradjujete.Ali se i dalje glorifikuju ,,poklisari,,koji lutaju Srbijom i svijetom s iskonstruisanim optuznicama u jednoj ruci i nozem u drugoj ruci.




    0



    0
  3. Doce dan kada ce vecina Srba ici na grob Slobodana Milosevica ici na njegov grob da se pokloni.On je na vrijeme dobro shvatio namjere Zapada i nasih bliskih susjeda kao i dojucerasnje brace.Vidio je i put izlaska iz te Jugoslavije i cekao je da se probdi Rusija.I sve se to tako odigralo ali sa malo zakasnjenja.Da je odmah pristo na sve sto su trazili kako mnogi i danas misle vec nas kao naroda na ovim prostorima nebi bilo.




    0



    0
  4. Medijski napadi i osude napadnutih su veoma vazno sredstvo agresora. On optuzbama drzavnika koji brane svoju drzavu od napadaca ne postize samo osudu ugrozenih, vec i sebe oslobadja bilo kakve krivice. Tipican primer takvog napada na bivseg predsednika Milosevica glasio je: „USAO JE U RAT SA 19 DRZAVA“.
    Posto u ratu obavezno ucestvuju dve strane, ove optuzbe lice na istinu. Medjutim, percepcija kao culni (vidni) utisak ne zadovoljava naucne kriterije istine. Ucesnici u ratu imaju sustinski DVE razlicite uloge. Jedan od njih NAPADA, a drugi se BRANI. Onaj koji se brani ne moze da „udje“ u rat zato sto NEMA PROTIV KOGA DA RATUJE. Odbrana NASTAJE SAMO POSLE NAPADA! Znaci, u rat nije mogao da udje onaj koji se brani, dok u rat ne udje onaj koji NAPADA! Zbog toga branilac NE ULAZI u rat, on je prisilno uveden u rat jer se samo tako moze odbraniti. Optuzba da je S.Milosevic :“usao“ u rat sluzi kao obmana, da se javnost ne bi setila da je u rat USAO NAPADAC.




    0



    0
  5. тачно тако ,треба назвати правим именом а то је СЕПАРАТИЗАМ ,главни разлог избијања рата




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *