Чедомир Антић: Подела

Председник Србије Томислав Николић изјавио је да је свестан чињенице да никада неће бити председник у Приштини. Притом, нови председник тврди да исто тако председница Косова није шеф државе у Косовској Митровици (вероватно је мислио на мањи, северни део у коме живе Срби). Поред чињенице да је Косовска Миторвица подељена Николић заборавља и још једну околност: трупе НАТО-а су на читавој територији Косова и овај савез подржава независност. Нешто раније нови шеф српске државе затражио је од парламентарних странака да буде оставрен консензус о политици према Косову и Метохији. Мандатар за састав нове владе Србије, Ивица Дачић, каже како је за њега подела и даље најбоље решење будућег статуса Косова.
Тема политичке расправе у Србији данас би требало да буде лицемерје наших политичара које је онемогућило разумну и рационалну политику. Да ли треба подсетити да је политика СНС/СРС увек била противна подели Косова и Метохије? Колико пута су, током протеклих година и деценија тврдили да су сви они који предлажу поделу уствари издајници који желе распад Србије? Ивица Дачић је, све до прошле године, тврдио да је политика Слободана Милошевића била исправна и да је целокупна демократска опозиција дошла на Милошевићеве позиције. Тако је изјавио када је децембра 2007 његова партија гласала, заједно са свим другим странкама осим ЛДП и Чанкове ЛСДВ, за скупштинску декларацију којом су одбијене даље европске интеграције уколико ЕУ не призна Србију у њеним уставом прописаним границама. Требало је да Ивица Дачић дође на власт и у позицију да има шта да изгуби од радикализма у који је непрекидно гурао грађане па да се досети како Србија уствари нити хоће нити може да реинтегрише Косово у свој састав али и како би ишчекивање бољих времена могло потрајати неколико векова и довести Србију у велику, можда кобну опасност.
Шта значи постизање консензуса о Косову и Метохији на који позива председник Србије? Србија је постигла консензус око Косова и Метохије још пре десет година и из тог консензуса су тек условно понекад испадали ЛДП и ЛСДВ. Око кључних резолуција, декларација и устава није било разилажења. Истина, баш као што је ЛДП повремено стајао на албанску страну, а онда се повлачио, тумачио своје у лапидарне исказе и у просте и просто-проширене реченице срочене програме у смислу кога се ни Војислав Коштуница не би одрекао; тако су и СНС/СРС и СПС служили за „колаборацију“ са једном митологизиваном сликом прошлости. Кад је требало говорити о рационалној и прагматичној политици за непосредну, блиску будућност, они су говорили о цару Лазару, Призренској лиги, балистима, Брозу, колонистима којима је забрањен повратак, Рамбујеу, НАТО-у… Чинило се, пошто су Косово и Метохија отети Србији у време њихове власти, да је њима само важно да новим властима буде што теже и непријатније, да криза што дуже траје и да не буде постигнуто никакво решење… Када је доношен Митровдански устав из 2006. то лицемерје је дошло до пуног изражаја: Косово и Метохија скоро да нису ни споменути у формативном делу устава, али су уткани у правно необавезујућу преамбулу и наравно у заклетву председника републике. Рачунали су (ДСС, СРС – данас СНС и СПС) да ће тако причинити непријатност тадашњем председнику Борису Тадићу. И тако, неколико седмица пошто се заклео да ће „…све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део…“ Николић говори о томе да је свестан да никада неће бити председник у Приштини. Да ли то није знао када се криво заклео, или о томе није имао појма 2006. године када је омогућио (како се тада лично хвалио) „радикалски устав“?
Шта нам је сада чинити? Очигледно је да политичке елите и народ нису спремни, способни ни жељни да се деценијама боре и улажу огроман новац у реинтеграцију Косова и Метохије. „Крајишко решење“ за Косово – дакле прогон Албанаца – не само да је немогуће него је и дубоко неморално. Све остало је јако далеко. Разумем грађане који не желе да признају пораз. И за мене је Косово света земља, али је политички прагматизам данас неопходан у мери у којој су га после Косовске битке показали кнегиња Милица и кнез Стефан. Србији су међутим потребни храбри и часни политичари. Ајвор Робертс, бивши британски амбасадор у Савезној Републици Југославији, позвао је на одржавање новог Берлинског конгереса и споразумну промену граница у региону. То је решење! На такву конференцију су позивали, мада исувише тихо и недовољно упорно, и Зоран Ђинђић и Мирољуб Лабус.
Данас међу нашим политичарима не видим чак ни толику политичку одговорност и храброст.

Извор: http://www.napredniklub.org