Борис АЛЕКСИЋ: Србија: Борба за Косово и Метохију. I Део

Након свих трагедија које је српски народ преживео и преживљава у последњих двадесет и нешто година, у српском друштву се и даље води полемика о косовском питању – угаоном камену српске националне политике. Преовлађујући западни медији, невладине организације, бројне политичке партије и друге друштвене групе зависне од финансија и подршке са Запада убеђују грађане да је борба за јужну покрајину узалудна, контрапродуктивна и погрешна. Њихово понашање је јасно. Оно је задато са Запада и има за циљ да паралише сваку ваљану националну и државотворну идеју у српском народу и на тај начин спречи обнову и јачање Србије.

Деловање ових група је веома успешно јер су оне прекриле целокупно српско друштво а не само политичке партије и медије. Нпр. антисрпски Сорошев фонд је већ годинама присутан у Народној библиотеци Србије у којој волшебно нестају важне књиге и документа. НВО коју је основала Америчка адвокатска комора „ABACelli“ спроводи реформу српског правосућа. Српска академија наука са својим недораслим и плашљивим вођством нема снаге да одговори на битна национална питања. Српска кинематографија је препуна антисрпских порука, док се најбољи и најумнији људи елиминишу уместо да се промовишу у јавности итд. Прозападне групе су највише времена потрошиле убеђујући српски народ да је борба за Косово и Метохију погрешна. При том се користе најбесмисленија и потпуно лажна објашњења као потпора тој тези. Због чега? Управо због тога штоЗапад одлично зна да је борба за јужну српску покрајину кључ обнове Српства. Та обнова угрожава геополитичке циљеве САД и ЕУ на Балкану и због тога је они спречавају. Са друге стране Русији одговара јачање Србије.

Борба за Косово и Метохију као подлога за обнову државе и вере у сопствене могућности је потпуно јасна, а победа извесна. Оног тренутка када се српски народ упусти у њу оствариће успех. Зато се од стране прозападних група напада у самом корену.

Наравно та борба не подразумева оружани сукоб али јесте јасна порука целом свету да Србија и Срби никад неће одустати од целог Косова и Метохије у Србији.

Будући да су се велике западне силе определиле одавно и дале подршку непријатељима Србије попут Хрвата, муслимана и Шиптара који су за њихове потребе разбили СФРЈ,логичан избор за стратешку сарадњу у обнови државе је Руска Федерација. Москва већ увелико на међународној сцени штити националне интересе Србије чак и када је у Београду суочена са потпуно прозападном владом попут оне коју је предводио формално Мирко Цветковић а фактички Борис Тадић.

Први корак у борби за српско Косово и Метохију је због тога стратешки договор са Русијом који се мора поштовати без обзира на претње и обећања са Запада. Наравно потребна је спремност обе стране за потпун и искрен савез. У том процесу нема места за „неутралну“ тј. безличну Србију. Као народ Срби су се увек јасно опредељивали. Београд мора да усагласи потпуни безбедносни споразум са Москвом. Уколико су Шиптари, Хрвати и муслимани прихватили на својој територији НАТО пакт због чега би ми својом неутралношћу спречавали повратак Русије на Балкан? У том смислу српско – руски центар за ванредне ситуације (садашњи хуманитарни центар) у Нишу је одлично место за почетак сарадње два братска народа. Потребно је да ова инсталација заживи као потпуни центар за ванредне ситуације у складу са модерним схватањима ове доктрине која подразумева и борбу против тероризма. Ванредне ситуације настају и као последица терористичких активности. Подсетимо се да је и по Закону о ванредним ситуацијама Србије [i] предвиђено да државни органи и локалне самоуправе реагују у случају поплава, пожара и других елементарних непогода, као и терористичких аката. Ипак потребно је Закон о ванредним ситуација допунити како би ефекти српско – руске сарадње у овој области били потпуни. Подразумева се да су чак и према независним извештајима из САД Косово и Метохија под влашћу Шиптара седиште бројних терористичких група укључујући и Ал каиду. Према званичном документу Дика Мартија шиптарски терористи су умешани у трговину људским органима. [ii] Тако нешто Србија не сме да трпи на својој територији. Она има обавезу да приведе правди трговце људским органима и спасе човечанство од њихових злочина. О присуству међународних терористичких група на КиМ, у БиХ и Рашкој области говорио је и стручњак за борбу против тероризма Грегори Копли. [iii] Након што се српско – руска сарадња у овој области потпуно развије неопходан је њен развој и на другим безбедносним пројектима.

Обнова српског система безбедности по угледу на Русију, дело Владимира Путина и његових најближих сарадника је следећи важан корак. Под диригентском палицом Бориса Тадића и других функционера ДОС-а и ДС-а Војска Србије је разорена. Данас војска има једва 7 и по хиљада наоружаних војника са дугим цевима (предвиђено је да има 11 хиљада).Поређења ради у приватном сектору и фирмама за обезбеђењеод којих су неке у власништву држављана САД,има преко 30 хиљада дугих цеви!Српска војска је кључ обнове безбедности Србије. Доласком на власт ДОС је потпуно променио листу приоритета државне безбедности (БИА). Како наводи у својој књизи Драган Филиповић бивши начелник обавештајне управе БИА – у процесу реформи приоритети БИА су окарактерисани као “међународни” што је сасвим очекивана последица чврсто успостављеног западног „безбедносног протектората“. [iv]

Први приоритет  – борба против међународног тероризма – постављен је у искључивој функцији остваривања америчких безбедносних интереса.На том плану, српска Служба даје свој крајње нечастан допринос, издајом дојучерашњих пријатеља из несврстаних земаља, дефинишући њихову улогу у међународном тероризму на начин који диктирају Американци. Између осталог, у западним круговима је посебно вредновано ангажовање БИА на прикупљању “антитерористичких” података о ирачким војним постројењима, на чијој су изградњи учествовале југословенске фирме, што је од Вашингтона окарактерисано  „информацијама од виталног значаја“ приликом  припреме НАТО снага за агресију на ту земљу 2003. године.  Неопходно је напоменути и то да су бројни директори и инжењери наших предузећа, својевремено ангажованих на извођењу радова у Ираку, који су одбили да инспекторима Агенције одају тражене податке, проглашени „непријатељима Србије“ и по том основу похапшени.

Други приоритет – борба против националистичког екстремизма – усмерен је искључиво према Србима. Евидентиране појаве шиптарског, муслиманског или мађарског екстремизма на територији Србије, обично се квалификују као „демократско право“ тог дела становништва, па се са безбедносног аспекта не узимају у разматрање. Зато је појам српског екстремизма проширен у недоглед. Такав стратешки правац диктирају невладине организације, сугеришући БИА да пуну пажњу усмери на спречавање реорганизације “српског патриотског националног фронта”, као најопасније групације по интересе државе. Уместо било каквих аргуменатаистичу се захтеви западног света за перманентном „денацификацијом Срба“, а у недостатку конкретних оптужби измишљају се претње новим атентатима, бомбашким нападима и томе слично. Посебно се инсистира на томе да се третманом БИА обухвате сва лица која потпадају под, такозвани антихашки лоби, под оптужбом да актом пружања помоћи и моралне подршке хашким оптуженицима активно учествују у њиховом, иначе недоказаном, злочину.

Следећи, контраобавештајни приоритет – односи се на стриктну забрану бављања западним институцијама и њиховим представницима. Наиме, налозима америчких и британских обавештајних саветодаваца стриктно је зацртано да Србија, у новом безбедносном концепту, нити може нити сме имати било какве државне тајне, осим оних које се појављују у контексту обостраних интереса, па је самим тим контраобавешајна заштита од западних носилаца тих интереса бесмислена. Наглашава се да ни тај значајни безбедносни аспект, наравно, не сме бити запостављен, али мора бити преусмерен према заједничким непријатељима “демократског” света, међу које, по приоритету, спадају Руси, Арапи и Кинези.

Обавештајно деловање је укинуто још у првој фази реорганизације Службе. Међутим, Безбедносно информативној агенцији је предочено да ће и тај безбедносни аспект једнога дана свакако бити реактивиран, али искључиво у склопу и под вођством америчких обавештајних институција. Припреме на том плану одвијале су се ангажовањем америчке обавештајно-безбедносне невладине организације – Дајнкорп, која постепено преузима објекте и ресурсе од обавештајног значаја, јер је дугорочно предвиђено да у Београду буде стационирана Главна централа ЦИА-е за Балкан. [v] Овим подацима Драгана Филиповића можемо да додамо и чињеницу да су током 2011. године у седишту БИА у Београду боравили агенти ЦИА и Британске обавештајне службе који су руководили акцијом хапшења славног српског генерала Ратка Младића.

Обнова српског система безбедности захтева темељно поништавање деловања ДОС-а и његових последица у овој области. И овде сарадња и савез са Русијом мора да буде приоритет. Обнова система безбедности је важна и због тога што Вашингтон контролише терористичке групе у региону које по његовом налогу могу да ступе у акцију на српској територији. Потребно је под хитно оживети обавештајни рад у оквиру државне безбедности јер је без њега Србија у лошијем положају у односу на своје суседе. Након обнове система безбедбности као и раније у историји могуће је организовати озбиљније деловање на Косову и Метохији.

Да би српски систем безбедности потпуно заживео као и сарадња са Русијом неопходно је хитно отказати три споразума са САД која њеној војсци дају право да се несметано креће преко територије Србије и користи српске војне базе. Реч је о Закону о потврђивању Споразума између Владе Србије и Црне Горе и Владе САД о сарадњи у области спречавања ширења оружја за масовно уништавање и унапређивању одбрамбених и војних односа, који је потписан у Београду још 5. априла 2006. године, Закону о потврђивању споразума о снабдевању и узајамним услугама (УСА – СРБ 01) између Министарства одбране Републике Србије и Mинистарства одбране САД и Закону о потврђивању споразума између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији (СОФА споразум – Status of Forces Agreement) из 2009. године. Према овим документима Војска САД може да убија грађане Србије без икаквих санкција (нпр. члан 9. СОФА споразума). СОФА споразум даје право оружаним снагама САД и приватним војним компанијама које оне ангажују, а које су познате по бројним злочинима широм света, да на територију Србије уносе наоружање и опрему без икакве контроле (СОФА члан 7). Ово значи да војници САД и њихови плаћеници могу да се крећу по Србији са тактичким нуклеарним оружјем, хемијским и биолошким оружјем јер како члан 7 тачка 2 СОФА споразума прецизира: „Ваздухоплови, возила и пловила САД ће бити изузети од поступка инспекције“. Ево шта све држава која се потчини САД мора да уради. Србија је препустила своју територију на милост и немилост Војсци САД која убија и мучи људе по целом свету. Овим споразумима изгласаним у форми закона 2009. године у време Бориса Тадића, Србија је Вашингтону дала све, а за узврат није добила ништа. Напротив Сједињене државе настављају са комадањем наше државе. Због тогасва три споразума требашто преједнострано отказати.

Резолуција СБ 1244 без обзира на своје мане и покушај њеног фалсификовања од стране Запада, отвара велике могућности за очување српских националних интереса на КиМ и коначно успостављање потпуног суверенитета Србије у јужној покрајини. Према овој Резолуцији српске снаге имају право да се врате на кључне граничне прелазе према Црној Гори, Албанији и Македонији. Поред тога у овом документу јасно стоји да српска војска и полиција имају право на “присуство на српским историјским локалитетима”. Српских историјских локалитета на Косову и Метохији на жалост САД и Шиптара има преко 1500. Ове снаге морају да буду оспособљене да штите “српске историјске локалитете” што јасно указује да морају да буду довољно бројне за тако нешто. Јасно је да за обављање овог задатка српска војска и полиција морају да броје хиљаде а не стотине припадника, чак и када би по један полицајац чувао само један локалитет. Јасно произилази из Резолуције 1244 да је циљ ове норме заштита српских историјских локалитета. Стога Србија има право да штити своје историјско тј. културно и духовно наслеђе на Косову и Метохији. Уколико тај задатак физички не могу да обаве стотине које се наводе у Резолуцији, обавиће га нпр. 150 стотина тј. хиљаде српских војника и полицајаца. У Резолуцији се не наводи изричито укупан број српског особља које може да се врати. Уосталом потребно је и обновити православне сакралне објекте које Шиптари стално уништавају. Нпр. за овако сложену операцију неопходна је јака Србија и подршка Русије. Повратак руских војника у Србију и у јужну српску покрајину је такође важан за ову операцију. Потребна је и претходна озбиљна дипломатска акција у Уједињеним нацијама где српска мисија уместо додворавања Западу и Тадићевих “SMSрезолуција” мора да води паметну и доследну националну политику. Борис Тадић је 2010. године након притисака Запада послао SMS поруку Вуку Јеремићу којом му је наложио да измени предлог резолуције о Косову и Метохији који је Србија поднела Генералној скупштини УН а поводом мишљења Међународног суда правде. У измењеном предлогу Тадић је прихватио све налоге САД и ЕУ супротно основним националним интересима.

Мисија ЕУЛЕКС је у функцији независног Косова и због тог јој треба отказати гостопримство. Основни циљеви ЕУЛЕКС-а су изградња тзв. независних косовских институција. Током деведесетих америчка, британска и немачка обавештајна служба су обучавале шиптарске терористе како да лакше убијају Србе док данас ЕУЛЕКС исте те терористе обучава како би постали „угледни“ политичари и функционери. При том тужиоци ЕУЛЕКС-а оптужују Србе за тероризам! Они нису заинтересовани за потпуну и непристрасну истрагу о трговини људским органима јер су у њу умешани њихови штићеници Шиптари. Уместо са ЕУ (ЕУЛЕКС-ом) Србија треба да сарађује са Уједињеним нацијама где још увек може да оствари победу уз подршку других слободних држава.

Још један важан аспект борбе за Косово и Метохију је спречавање прозападних снага да промене Устав Србије којим се гарантује суверенитет и територијални интегритет земље, а сви државни функционери обавезују да то и поштују. Промена Устава под неком популистичком паролом попут оне о смањењу броја посланика, док би се на мала врата избациле или неутралисале норме о КиМ, била би погубна по националне интересе.

Србију очекује пуно посла у обнови безбедносног система и дипломатије. Овај пут није једноставан али је јасан и једино могућ уколико наша држава не жели више да буде марионета туђина. Супротни процеси ће довести до даље деградације и дезинтеграције државе која није „отворила очи“ и угледала на светској позорници нови – слободни мултиполарни свет чијем јачању треба да се посвети, а који је самим својим постојањем супротстављен бестијалном хегемонизму САД.



[i]      Види: Закон о ванредним ситуацијама Републике Србије из 2009. године.

[ii] Види: http://www.politika.rs/rubrike/dosije-Hasim-Taci/Dokumenti/Nehumana-postupanja-sa-ljudima-i-ilegalna-trgovina-ljudskim-organima-na-Kosovu.sr.html

[iii]    Вечерње Новости, „Албанци спремају јаку војску“, 27.01.2005. године.

[iv]    Драган Филиповић, Анатомија глобалистичког смрада, Принтмедиа, Београд 2008.

[v]     Исто.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Avatar

    Ovo je izuzetan materijal sa obiljem podataka. Bilo bi dobro da neko iz vlade pročita ovo.
    Veliki pozdrav i zahvalnost autoru.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *