Блиски сусрети Тадићеве врсте

Пише Миодраг Зарковић

Када неко држањем и деловањем упадљиво одскаче од околине, кажемо да је пао са Марса; можда би, поучени примером потученог бившег председника, требало да променимо израз у – пао са власти

Хјустоне, имамо проблем. Већ недељама свуда око себе примећујемо Неидентификовани Поражени Објекат (НПО), по спољашности веома налик једној до скоро недодирљивој политичкој личности, како тумара по нашем парчету васионе и ствара приличну забуну, узнемирујући не само грађанство већ и учеснике у телевизијским емисијама, тако што се појављује у истима и онда тамо држи вакелу и не дозвољава икоме да дође до речи.
Овај други део, Хјустоне, и није неки проблем, јер то што остали гости у емисијама не могу да дођу до речи, у ствари и није сасвим непријатна промена. Ти гости, наиме, углавном и немају шта паметно да кажу, тако да то не мораш да решаваш. Али, што се тиче НПО-а, е, ту нам је свака помоћ добродошла, јер га се изгледа не можемо сами отарасити.
Препознатљив по тамном печату у седој коси, као и по силовитом гестикулирању, уопште, по неконотролисаном млатарању рукама и трпању истих у шаке познатих крвника, овај НПО прошле је недеље примећен у емисији „Став Србије“ Драгана Бујошевића на „Првој“. Ванземаљско порекло исказао је несвакидашњом свестраношћу, захваљујући којој је успевао да истовремено општи и са водитељем, и са друга два госта (уредник „Блица“ Веселин Симоновић и његов колега из „Преса“ Вељко Лалић), и са публиком присутном у студију, а на крају и са оном испред малих екрана; све време је, наравно, нервозно махао рукама по ваздуху и по столу; као да то што прича одиста има неку важност. Навикао, ваљда, на неку ванземаљску реалност, нема другог објашњења…
Чак је и водитељу било помало непријатно, мада је Бујошевић иначе врло гостољубив према ванземаљским појавама, па и бившим амбасадорима у Немачкој попут Огњена Прибићевића. Овом је приликом Бујошевић био принуђен да у неколико наврата игнорише живчане испаде НПО-а, а у једном тренутку, док је НПО шетао главом лево-десно, више ни сам не знајући коме се обраћа, нити зашто све више подиже глас, Бујошевић је чак заколутао очима! Очима, господо, заколутао, него шта.
Зато, Хјустоне, било би лепо када бисте преузели на себе НПО и бригу о њему. Могуће је да сада, вишеструко поражен и одбачен, пре припада вама у америчком космонаутичком програму (где је, процењују најзлобнији, вероватно и настао каквим ђавољим експериментом), него српској политичкој сцени, која, хвала на питању, има и без њега сасвим довољно неистражених феномена.

***
Уколико се, ипак, установи да није реч ни о каквом ванземаљцу, већ главом и праменом о Борису Тадићу, бившем председнику Србије, онда ће његово гостовање у „Ставу Србије“ бити јако захвално за анализу, не само у психијатријском смислу. Рече тамо човек, наиме, да је на дубровачки „Кроација самит“ и руковање са Хашимом Тачијем похитао из следећих разлога:
„То су форуми на којима се одлучује о будућности земље. Ако Србија или неко у њој мисли да је добро да не учествујемо тамо где се доносе одлуке о будућности ове земље, и о Косову и Метохији, и о економији, и о регионалној сарадњи, проширењу Европске уније, онда просто има проблем с логиком.“
Дакле, бивши председниче, на форумима које Хрватска уприличава са својим геостратешким сарадницима у злочину, одлучује се о будућности Србије? Јесте ли то покушали да нас поучите, бивши председниче? Да ли је то поразан исход ваше четворогодишње диктатуре, да се сада о будућности Србије – и ко зна којих све још других земаља, такође неприсутних на „Кроација самиту“ – одлучује на опскурном окупљању у Дубровнику?

***
Наравно, трочлана лекарска комисија Бујошевић-Симоновић-Лалић није пацијенту, чије се ментално здравље убрзано урушавало и током саме емисије, поставила нити једно од логичних питања, што је мученика можда спасило даљих психичких тегоба, али је оставило и неке теме незаслужено недореченим.
Тако рече несрећник да је он одавно предлагао Приштини састанак на врху, али да је Приштину све време занимао само „симболички сусрет“. А затим, десетак минута касније, додаде несрећник да је његово руковање са Тачијем уистину било само један „симболички сусрет“. Онакав сусрет, бивши председниче, какав је Приштина одувек и желела? Јесте ли то желели да кажете? Да ли је то питање које су те миле чике око вас пропустиле да вам поставе?

***
Дан раније, у суботу 7. јула, у „Дневник“ Јавног сервиса стао је и прилог устрептале Јасмине Ракочевић о хрватском приморју. Тамошњу туристичку понуду нахвалили су представници туристичких удружења и водичи из Сплита, Ровиња, Опатије и Кварнера, да би ауторка прилога на крају поентирала податком да Хрватска од туризма, у којем, каже, претежно раде жене, годишње заради око осам милијарди евра.
Да ли је икада „Дневник“ направио сличан прилог о грчком или бугарском, или египатском приморју? Не памти се. Али, зато се памти када је, пре неколико година, новинарка „РТС“-а такође обилазила хрватска острва и уживала у њима, између осталог и у неком фестивалу хране, где је испитивала једног од кувара о тајнама његовог заната. Када га је упитала колико је времена потребно том и том јелу да се кува, надрндани кувар је процедио: „Не много, краће него што је ‘Олуја’ трајала.“
Аутор ове рубрике не може да одоли, а да читалаштво не упозна са још једном појединошћу, коју читалаштво вероватно и не зна. Хрватска туристичка удружења већ годинама врло снажно лобирају по српским медијима, нудећи новинарима и уредницима „кратке, а слатке“ бесплатне вишедневне аранжмане, заузврат очекујући похвалне чланке и прилоге о тој њиховој вајној риви. Узме ли се то у обзир, лако ћемо доћи до закључка да Ненад Љ. Стефановић, као уредник „Дневника“ у којем је приказан последњи такав хвалоспевни прилог о хрватском туризму, али и остало уредништво нашим новцем плаћаног Јавног сервиса, очигледно нема ништа против такве сарадње са хрватским туристичким удружењима.