Почетна / Интервју / Бернд Рабел: Вашингтон изазива кризу евра

Бернд Рабел: Вашингтон изазива кризу евра

Разговарао Никола Н. Живковић

Суштину око наводног спасавања евра видим у политици Европске уније, да помогне америчким банкама да дође до свежег, реалног новца или, како то економисти зову, да дође до „рекапитализације“ америчких банака. Америчке банке су главни узрочник што је дошло до de facto државног банкрота у Грчкој и озбиљне финансијске кризе у Италији и Шпанији

 

Читаоци „Печата“ имали су прилику да се већ у два наврата (септембра 2010. и септембра 2011. године) упознају са размишљањима Бернда Рабела, једног од највећих савремених немачких мислилаца. Овога пута замолили смо професора Рабела да нам прокоментарише актуелна дешавања у Немачкој, која се односе на монетарну, али и политичку кризу у Европској унији.

Сви водећи медији на Западу тврде да су приликом последњих бриселских маратонских договора око спасавања евра победили Италијани и Шпанци, док је Немачка доживела пораз. Ту се такође тврди да су сви најважнији захтеви Рима и Мадрида усвојени, док је Ангела Меркел морала да капитулира. Да ли се Ви, професоре Рабел, слажете са овом оценом?

[restrictedarea]

Ствар је нешто компликованија. Суштину око наводног спасавања евра видим у политици Европске уније, да помогне америчким банкама да дође до свежег, реалног новца или, како то економисти зову, да дође до „рекапитализације“ америчких банака. Америчке банке су главни узрочник што је дошло до de facto државног банкрота у Грчкој и озбиљне финансијске кризе у Италији и Шпанији.

Па то је сасвим нешто друго него што можемо свакодневно да читамо у штампи!
Овде и лежи вештина политичара. Они споредне проблеме представљају као битне, а о суштинским проблемима се уопште и не говори.

Шта је стварна позадина спасавања Грчке и евра?
Бриселов план спасавања евра заправо не значи ништа друго, до давање безусловне подршке финансијским центрима који се налазе ван Европске уније. Реч је пре свега о САД-у. Са друге стране, Америка све чини да у Европи не дође до стабилности тржишта. Вашингтон овде пре свега циља на сировине, од којих зависи просперитет Европске уније. Зато САД непрестано, рецимо, на њујоршкој берзи, преко шпекуланата, манипулише са ценама нафте, гаса, злата, државним дугом Грчке и евром, те се тиме перманентно уноси нервоза и на све остале светске берзе.

Ако сам Вас добро разумео, иза свега стоји финансијска моћ Сједињених Држава. Али који је циљ те политике?
Главни циљ Вашингтона јесте да на свим континентима непрестано ствара нова војна жаришта и ратове средњег и ниског интензитета. То је јуче био случај са Либијом, а данас са Сиријом. Америка привредно више није светска сила. И за следећих двадесетак година та ће земља економски бити још слабија. Сем војне индустрије, САД практично више ништа и не производи. Да би, међутим, и даље задржали своју моћ, Вашингтон мора да непрестано води ратове, како би за себе осигурао сировине које се налазе у Африци, на Блиском истоку и у Азији. У ту сврху главни савезник Вашингтону, на пример, на Блиском истоку јесте Израел. За све те америчке војне авантуре предвиђено је да плаћају банке Европске уније и то пре свега – Немачка.

Да ли Влада Немачке то не види?
Наравно, да сви то у Берлину добро знају. Но, Немачка од 1945. године, па до данас нема пуни суверенитет. То има за последицу да канцелар Ангела Меркел, разуме се, покушава да колико-толико заштити немачке интересе, но њен маневарски простор није велики. Она мора да прави компромисе, који уопште нису повољни за нашу земљу.

Па ипак је овог пута дошло до широког заједничког фронта. Побунили су се не само водећи немачки медији, већ и најугледнији професори економије, али и немачки банкари. Шта то значи?
Морам признати да сам и сам затечен и изненађен да је дошло до тако масовног протеста. Колико ће наш отпор бити дуг и упоран, о томе могу сада само да нагађам.

Свет се чуди, где заиста лежи тајна привредног успона Немачке?
Немачки модел индустријализације, који је започео у првој половини 19. века, јесте најуспешнији на свету. Да бих вам са свега неколико речи могао да то појасним, навешћу само неколико неоспорних чињеница. Ниво продуктивности јесте у свим немачким покрајинама подједнак, а то је већ постигнуто средином 19 века. Италија, рецимо, до данас није превладала разлике између развијеног севера и неразвијеног југа. Квалитет немачких индустријских производа у неким гранама и данас је без премца у свету. Сви воле да поседују „мерцедес“ или веш машине „сименс“, а најбоље светске болнице желе да имају скупе немачке медицинске апарате.

Када улога Вашингтона постаје тако фатална за Немачку?
Овај процес је започео већ после 1918. године. У то време долази до велике промене. Британска империја полако силази са светске сцене. Тада, дакле, после Првог светског рата, у први план као војна сила ступа САД. И већ тада Вашингтон настоји да уз помоћ репарација, кредита и финансијских шпекулација уништи немачку индустријску моћ. Тада Америци то није пошло за руком.

Да ли се победничка Америка прерачунала или је војно поражена Немачка имала неке за победника неочекиване адуте?
Ово друго. За то су пре свега заслужна двојица врсних немачких економиста. Прво је године 1923. Рудолф Хилфердинг (Hilferding) успешно доказао како је могуће стати на крај са америчким финансијским капиталом. Он је предложио да се уведе државна контрола и тако је шпекулативни амерички капитал био успешно избачен из игре. Други важан човек био је Шахт (Halmar Schacht). Он је успешно наставио да води тај немачки модел. Шахт је после 1933. године просто одбио да настави са плаћањем репарација Француској и Британији, те престао да плаћа дугове САД-у. Шахт је успешно спроводио велике јавне радове, као што су аутопутеви, подигао војну индустрију на највиши ниво, и са тим мерама готово у потпуности решио проблем незапослености.

Ми смо у школи учили да је нешто слично постојало у Америци.
Шахтов модел буквално је копирао Рузвелт, и он га је назвао „њу дил“. Рузвелт је тада ставио финансијски капитал под контролу државе. Тако је било у Сједињеним Државама до 1990. године. Тада су Буш, а касније и Клинтон, ослободили капитал државне контроле. Циљ тих мера био је да финансијски капитал лакше освоји тржишта Источне Европе. Велика заслуга Путина лежи у томе да је он у Русији почео да развлашћује амерички финансијски капитал, а главни представници су били „руски олигарси“. Главни задатак тих олигарха у источној Европи, а пре свега у Русији, био је да опљачкају земљу и да све сировине – гас, нафта, злато, ванадијум, алуминијум, шуме, вода и тако редом – дођу под контролу „руских олигарха“, а у стварности под контролу финансијског капитала из Њујорка. Путин је просто стао на пут тој пљачки. Овде по мени лежи главни разлог зашто га Вашингтон не воли.

Тако је било са Немачком после 1918. године. А како је било после Другог светског рата?
Околности су тада биле далеко неповољније, него после Првог светског рата. Но, Немачка је и овде имала једног изванредног економисту. Његово име је Ерхард (Ludwig Erhardt). Са правом кажу да је он творац „немачког привредног чуда“. Немачка је године 1945. лежала у рушевинама. Уз помоћ великог рада и дисциплине наших људи, Ерхарду је пошло за руком да већ после 1949. године подигне немачку индустрију буквално из пепела. Већ десетак година после рата немачка привреда престигла је енглеску и француску. Године 1989. дошло је до уједињења Немачке, и поред противљења Велике Британије, Француске и Израела.

Тако смо стигли до године 2012. Шта нам доноси будућност?
После распада Совјетског Савеза, САД је доделио Немачкој улогу, да за америчке интересе баци Русију на колена, како би се Вашингтон домогао руских сировина. То није успело, јер је после Јељцина на чело Русије стао Путин. А и Немачка није у потпуности хтела да игру ту улогу. Сједињене Државе су Немачкој доделиле улогу главног финансијера, који има да плаћа будуће скупе америчке ратове. Као што смо чули, водећи немачки економисти дигли су свој глас протеста. Не преостаје ми друго, већ да за „Печат“ пишем: „наставак романа следи“.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. odlican clanak, koji ‘sazima’ relevantne ‘poglede’ ?! Ako su ‘ameri’ ispustili ‘djavola’ ma ‘slobodu’ ( lihvare i pohlepu van kontrole ) – povratak na normalu, ako je jos moguc, zahteva zauzdavanje ( kontrola i postovanje propisa) takvih ‘ala’ !? I ‘demontiranje’ NATO, kao i ‘eliminaciju’ ‘evra’ ???




    0



    0
  2. Hvala vam gospodine Zivkovicu na ovom clanku. Nadam se da ce ga mnogi procitati i konacno shvate od kuda duva propast.




    0



    0
  3. O tome sam pričao u raznim komentarima na internetu da je amarička finansijska moć velika, jer neograničeno doštampavaju doalre, i najbolje špekulišu na berzama, tako da će ako im treba uništiti finansijski, ekonomski, vojno ceo svet da bi se iščupali iz svoje krize. Možda nekome zvuči da je to teorija zavere, ali zaista je tako da je Amerika moćna i zla imperija.




    0



    0
  4. Андреја

    Можда грешим, давно је то било, али чини ми се да је након бомбардовања 1999. године влада СПС и СРС обнову порушеног образлагала као примену „њу дил“ стратегије. Разлог више за „револуцију“. Нека ме неконисправи ако грешим.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *